ŠTA SU TRANSGENERACIJSKE TRAUME? Psihološkinja Bojana Obradović objašnjava njihov uticaj na našu sadašnjost i budućnost

Transgeneracijska trauma je prenošenje emotivnog, fizičkog ili socijalnog bola na potomke. Skrivenim i nesvesnim psihološkim mehanizmima dolazi do transgeneracijskog prenosa traume od predaka, poput roditelja ili baka i deka, na potomke. Šta to zapravo znači?

Bessel van der Kolk kaže: „Svaki dobar rad sa traumom podrazumeva pronalaženje reči za neizgovorljivo.‟ Nije retkost da se o ovakvim sadržajima na terapiji progovori tek kada se uspostavi dobar, negujući terapijski odnos, a pre svega poverenje da terapeut može da podnese izneti sadržaj, a da ne bude preplavljen, da ne osuđuje ili da ne bude prestrašen.

Kako otkrivamo transgeneracijsku traumu?

Ovde bih da naglasim da sam transgeneracijski prenos često nije moguće uočiti, naročito u porodicama koje imaju zabrane, porodične tajne, ili članovi koji bi mogli da daju značajne podatke više nisu živi, a ostatak porodice ne zna. U tom slučaju imamo opcije da radimo genogram i porodične konstelacije.

Pravi genogram je za mnoge klijente više kao programiranje i matematička formula, pa će se pre opredeliti za slikoviti prikaz porodičnog stabla. Lično, nekad zamolim i za porodični album, pa zajedno gledamo slike i razgovaramo o svemu što klijent zna ili je otkrio za domaći kroz razgovor sa porodicom.

Porodica neretko ovo doživljava kao napad na sebe. Kod klijenata koji dolaze postoje klinički jasno uočljivi i vidljivi ishodi transgeneracijskog prenosa traume i njihova želja je da sebe razumeju i sebi pomognu, a ne da povrede porodični sistem. Međutim, nekad se, nažalost, dogodi da porodica želi da ostane na nivou nesvesnog i tajni.

Šta kažu istraživanja?

Prva istraživanja na ovu temu dešavaju se nakon Drugog svetskog rata. U literaturi srećemo naziv „žive sveće‟ kao metaforični naziv za one koji u sebi i dalje nose svedočanstvo užasnih zločina počinjenih nad njihovim precima. Emocije koje nisu ili ne mogu biti adekvatno ispoljene i obrađene, prelaze na sledeću generaciju, pre svega, nesvesnim mehanizmima. Potomci nesvesnim, a nekad polusvesnim putem, preuzimaju neprocesuirane traume svojih predaka koji su direktne žrtve.

Trauma „traži" način da se „ispolji‟, odnosno potrebno je da neko u okviru porodice „preuzme‟ proces žalovanja, odnosno obrade traumatskog iskustva koje je dobijeno transgeneracijski.

Kako izgleda transgeneracijski prenos?

Transgeneracijski prenos odvija se putem nesvesnog procesa identifikacije, projektivne identifikacije i zastojem u postizanju self-objekt diferencijacije. Teorije porodičnih sistema ukazuju da trauma u jednoj generaciji utiče na porodično funkcionisanje u narednoj generaciji. Mehanizmi identifikacije sa roditeljem i diferencijacija od njih su poremećeni, te je važno odžalovati i proraditi traumu da se ne bi prenela na decu. Međutim, to se često ne događa, te nedostaje granica između roditelja i deteta, gde se dete prerano stavlja u funkciju odraslog (parentifikacija), čime se blokira njegov normalan razvoj. Ovo otežava i proces individuacije deteta, ne dozvoljavajući mu da stvara i ispoljava svoje mišljenje. Dvostruko vezane poruke, što znači da je sadržaj verbalnog i neverbalnog suprotan, često se javljaju u ovakvom okruženju dok dete odrasta.

Kada bismo govorili o transgeneracijskom prenosu traume, to se može ogledati u sledećem primeru: Majka je žrtva fizičkog nasilja i dete je začeto prisilnim odnosom u braku, te svoja ambivalentna osećanja prema detetu majka nije u stanju da razreši. Naročito ne u sredini koja veliča ulogu majke kao svetog mesta, a prećutkuje i normalizuje nasilje u braku. Da bi bila dovoljno dobra majka, njoj je potrebno da procesuira svoju traumu i svoja osećanja. Međutim, ako ih nesvesno potisne, ona će projektovati na dete osećanja prema mužu, nepravdi života, ili gajiti dete usmereno protiv muškog roda i drugog roditelja - indirektno se svetiti za svoj bol. Ovde su česte dvostruke poruke, majka verbalno šalje poruku detetu koja je topla, ali ga ne grli, ne dodiruje, ne smeši se sa blagošću i ljubavlju. Dete, malo i kognitivno nerazvijeno da razume situaciju, preuzima doživljaj da nešto sa njim nije u redu, da je nevoljivo, da je krivo, da se mora „popraviti‟ da bi mama bila srećna, ili da mora za mamu „kazniti‟ tatu, ili je „štiti‟ od opasnosti. Naime, majka će biti dobro i srećna kada razreši svoje traumatsko iskustvo, i to je isključivo njen zadatak, uz podršku drugih zdravih odraslih i sistema - ali ne i deteta. Ali kada se to ne dešava, onda dete preuzima nesvesno bol i osećanja bez razumevanja da to nije njegov teret ni priča.

Samim tim, psihodinamska teorija polazi od pretpostavke da predak (u ovom slučaju majka) koji je preživio tešku traumu svojim potomcima na suptilan način ostavlja u nasleđe nedovršeni psihološki zadatak vezan za nju. Majka, koja je u ovom slučaju traumatizovana odrasla osoba, svoju sliku o sebi i svoju sliku o muškarcima, nesvesno prenosi na svoje potomke.

Da se razumemo, ovo se može desiti kod roditelja oba pola. Naime, majka (ili traumatizovana osoba) do određenog nivoa funkcionalnosti može nastaviti svoj život samo ako teret vlastitog traumatskog iskustva nesvesno prenese na svoje dete, koje na taj način, nesvesno dobija zadatak da na prenesenu traumu psihološki odgovori.

Prenos transgeneracijske traume moguć je i ako se žrtva emocionalno povuče i isključi iz života. Na taj način, proces i dalje ostaje nesvestan, a traumatsko iskustvo predaka porodična tajna.

Svako ima nekog koga nema

Svako od nas ko ima ovakvu vrstu traume u porodici, zna da se porodična tajna uvek oseća kroz neobjašnjiva osećanja tuge, bola, iracionalnog i neuvremenjenog besa, straha ispod kože koji je tu sa nama oduvek. Deca i unuci onih koji su preživeli, osećaju, misle, sanjaju prošlost svojih predaka. Nesvesno insistiraju, ponavljaju, a naš zadatak jeste da ih čujemo.

Primer: Mlada žena dolazi na terapiju jer ne može da začne potomstvo, iako je medicinski gledano oboje supružnika zdravo. Kroz genogram dolazimo do informacija da je otac imao brak pre njene majke sa ženom koju je napustio jer nije mogla da ima decu. Kroz rad, klijentkinja ispoljava osećanja krivice povodom napuštanja žene koju je voleo - preuzeta krivica od oca. Istovremeno, ispoljavaju se osećanja sumnje prema ličnom postojanju i svrhovitosti istog - osećanja koja nosi sa sobom od ranog detinjstva. Polako dolazimo do nesvesne zabrane na potomstvo kao „otplate duga‟ svog roditelja i duboko utisnute nesvesne ideje „nije trebalo ni da postojim‟.

Novi početak

Priča o transgeneracijskoj traumi jeste biološka priča, takođe. Rachel Yehuda donela nam je najznačajnija otkrića o epigenezi i traumi.

Istovremeno, najviše rezonujem sa njenim objašnjenjem o istoj: „Ako treba da krenete u rat, s kim biste radije krenuli - sa osobom koja je već bila u njemu, ili sa nekim ko nikad nije?‟ Zato su iskustva naših predaka ne samo naša tama, već i naša svetlost. Od njih možemo naslediti i snagu.

Ovde vidimo smisao nezaboravljanja lošeg iskustva. Po Yehudi, epigenetske promene nas biološki pripremaju da se nosimo sa traumama koje su naši preci iskusili. „Epigenetski potpis‟ prenosi se na sledeće generacije. Kada se potomak nađe u sličnoj situaciji kao što je trauma pretka ili svojoj traumi, epigenetski potpis postaje presudan. „Ožiljci nas podsećaju da je prošlost stvarna‟, i zato ne dovodite sebe u sumnju, već potražite edukovanog stručnjaka koji će vam pomoći ne samo da se razumete, već i da traumatsko iskustvo obradite, jer je naučno dokazano da psihoterapija pomaže. Epigenetske promene, za razliku od genetskih, jesu reverzibilne, odnosi mogu da se promene pod uticajem novih faktora. Psihoterapija može da pokrene epigenetske procese i neurobiološke mehanizme koji menjaju ponašanje.

Za rad na ovoj traumi preporučila bih psihodinamske i suportativne terapije, sa trauma informisanim terapeutima, koji imaju znanja ili predznanja o EMDR, telesnoj i Somatic Experiencing terapiji, kako bi znali kad i kome od kolega da vas proslede. Naime, ponekad će klijentima nakon osvešćivanja i emocionalne prorade traumatskog iskustva biti potrebna telesna terapija za uverenja na nivou tela, ili uverenja kojima je potrebna mentalizacija sadržaja.

Za kraj, poručila bih da nas naše traume ne određuju. One, istina, jesu nekad nevidljivi ožiljci koji nas ometaju da osetimo punoću života, terajući nas samo na onu gorku, bolnu i teskobnu stranu, uz prisilnu potrebu da razrešimo nedovršene poslove. Transgeneracijske traume nisu naša sudbina, iako su naše nasleđe koje nismo birali. Neretko, kad duboko obradimo ove sadržaje, emotivno shvatimo i prihvatimo - naši preci su ih preneli dalje - ne da nas povrede, već nesvesno i da bi preživeli - biće nam podnošljivije da pustimo. Nije fer što smo ovo dobili u nasleđe, tu ću se uvek složiti sa klijentima, ali ih i podsetiti da oni sada preuzimanjem lične odgovornosti za svoj život - imaju priliku da razreše i „dobiju svoj život nazad‟. Nije nimalo jednostavno ni romantično biti onaj koji će to uraditi, ali je vredno. Osim što ćete preusmeriti tok svog života, dati značenje i smisao svom iskustvu, zalečićete vaše pretke, uz stvaranje nove zdrave grane u porodičnom stablu.

A to, to je podvig! Ne samo da ćete biti svetlost svog života, svoje porodične istorije, već predak koji osvetljava put potomcima, daje hrabrost za neke njihove borbe, i ljudsko biće koje doprinosi svima nama. Onaj koji sebe spozna, sebe „leči‟ (ne volim taj izraz, ali to jeste neka vrsta izlečenja), daje ujedno svojoj široj okolini, sistemu, i ljudskom rodu u globalu. Ne morate to učiniti za druge, učinite to za sebe - vredni ste toga. Vaš život je vredan.