Simone Signoret

Film Zlatokosa, sa Simone Signoret u glavnoj ulozi, prodrmao je svetsku filmsku industriju donoseći sa sobom daleke 1951. neodoljivost, težinu i prokletstvo istinske, nepatvorene strasti i autentične senzualnosti. Dotadašnje filmske zvezde, listom obimnih grudi i utegnutog struka, bile su otelotvorenje estetskih potreba posleratnog društva. I kao što se na filmu ljubilo stisnutih usana u muževnom prevladavanju a ženskom pristojnom popuštanju, tako su i zvezde
holivudskog obuzdavanja posleratnog haosa morale da budu doterane, ali ne i seksepilne – imale su biti žene sa potencijalom sveprihvaćenih reklama
potrošačkog mentaliteta koji je obećavao zaborav i novi početak.

Zvezda je već bila rođena jedne martovske večeri 1941. kada je u pariski Café de Flores na bulevaru Saint-Germain ušla zlatokosa Simone Kaminiker, "lepa kao dan, poželjna kao noć“, kako je posle svedočio Jorge Semprún u svojoj knjizi sećanja. Za nju, dvadesetogodišnju službenicu, nastavnicu jezika i povremenu statistkinju, te večeri su se otvorila vrata jednog sasvim novog sveta, koji će odlučiti o daljem toku njene sudbine.

Na ovom mestu tih godina susretali su se svi oni retki kojima je ostalo nešto pameti i hrabrosti u tim godinama užasa, beznađa i izdaje, a koji nisu bili potražili izlaza preko Pirineja: pesnik Jacques Prévert, umetnik Alberto Giacometti, kao i filozofski par Simone de Beauvoir i Jean-Paul Sartre bili su, među mnogim drugima koji danas pune prestižne istorije evropskog duha 20. veka, stalni gosti. Ovde u žiži levičarski nastrojene, antifašizmom zaklete scene intelektualaca i umetnika, Simone Kaminiker nalazi svoju drugu porodicu.

Rođena je 1921. u Visbadenu, gde je njen otac, jevrejske krvi i oficirskog čina, radio u francuskim okupacionim institucijama. Po povratku u Pariz Simone pohađa gimnaziju, stiče zavidno obrazovanje, koje će je kasnije predodrediti za velike uloge klasičnog pozorišta. Želela je da studira prava. Rat joj je, kao tada svima, pomeo račune. U okupiranom Parizu morala je da prikrije svoje jevrejsko poreklo, te uzima prezime svoje majke – Signoret. Ostalo je istorija.

Pedesetih su je smatrali seks-simbolom muškaraca koji misle. Ljudi kao Jean Améry padali su ničice pred njenom tajanstvenom i provokativnom ženstvenošću: „Opasna i privlačna do bledila smrti“, pisao je u svojim novinskim kolumnama. Godine 1949. Simone Signoret se udaje za oca svoje kćeri Catherine, režisera Yvesa Allégreta. Samo nekoliko meseci posle venčanja salonska socijalistkinja iz dobre kuće susreće radničko dete i ubeđenog komunistu Yvesa Montanda, pevača, zabavljača, veliku ljubav Édith Piaf, koji je tada već sam bio zvezda u usponu. Signoret sa razvodi od prvog muža i udaje sa za Montanda. Na fotografiji sa venčanja, u pozadini, kao svedok da je brak sklopljen, stoji Jacques Prévert, čija je pesma Seti se, Barbara već bila napisana i ušla u krvotok svih mladih generacija, a koju je do kraja života Yves Montand uz gitaru pevao.

Simone Signoret i Yves Montand tih godina su bili legendarni par, poput Johna Lennona i Yoko Ono dve decenije kasnije. Delili su ista politička ubeđenja pokušavajući da uspostave most između dva nepomirljivo podeljena sveta. Bili su poznati po svom angažmanu za ljudska prava i slobode, javno su istupali protiv pogubljenja Rosenbergovih, protiv ulaska sovjetskih trupa u Mađarsku 1956, protiv rata u Vijetnamu i Alžiru, protiv Frankovog režima. Na svim radničkim demonstracijama u Parizu mogli su se videti u prvim redovima, svečano obučeni i u prazničnom raspoloženju baš kao na crvenom tepihu svetskih filmskih festivala.

Američka vlast nije ih volela, ali  je američka publika volela njihovu umetnost. Simone Signoret je bila prva strana glumica koja je dobila Oskara za najbolju žensku ulogu u britanskom filmu Room at the Top a da do tada nije igrala ni u jednom američkom filmu. Široko postavljenih kosih očiju sa teškim kapcima, koji su joj davali izraz tajanstvene matrone, punih usana i velikih usta sa sitnim zubima, ova glumica koja je vrskala bila je neverovatno privlačna.

Filmski kritičari su isticali njen vihorni seksepil poistovećujući ga sa njenom prenaglašenom seksualnošću, obrazlažući time njen izbor uloga, uglavnom žena iz miljea crvenih svetiljki. Naravno, i ovde se radilo o površnom i petparačkom tumačenju onoga što je Signoret svojom pojavom uvek uspevala da donese na platno, ili na scenu – hrabrost da se živi život iskreno i nenašminkano. Ona je bila glumica koja kompletno ispunjava kako fizički, tako i duhovni prostor: velikog lica, ekspresivne mimike, neustrašive glumačke emocije. Svaki pokret njene glumačke duše kao vrtlog bi usisao gledaoca u sebe i vitlao njime do iscrpljenosti. Signoret je bila umetnica koja zamara i zahteva. Zajedno sa Oscarom Wernerom, ona je bila jedini razlog gledanja filma Brod ludaka Stanleya Kramera. Njih dvoje, ljubavnici bez budućnosti, Romeo i Julija u srednjim godinama, uspeli su da na filmsko platno donesu nikada u toj meri viđenu količinu čiste erotike, u kojoj su se zajedno sa gledaocima davili, uživajući u tome, znajući da je ta ljubav poslednje lepo što se pred smrt čula dešava.

Kako je neustrašivo volela, glumila i bila politički angažovana, Simone Signoret je neustrašivo i starila. Veoma su retke žene koje imaju hrabrosti da u muškom svetu javno stare, da svoje naborano lice i odebljalo telo stave na uvid analitičke, maliciozne javnosti, koja je idiotski ubeđena da se starost dešava samo drugima, baš kao i smrt. Simone Signoret je bez kompleksa starila naočigled celog sveta i naočigled Yvesa Montanda. U svojim sećanjima je zapisala: „Istih smo godina, Montand i ja. On je doživeo da ja starim pored njega, ja sam doživela da on pored mene sazreva.“

Uloge koje je sada mogla da odigra bile su drugačije i jedinstvene. Godine 1977. ostvarila je možda najveću od svih dotadašnjih, u filmu Madam Rosa. Signoret ovde igra staru prostituku, Jevrejku koja je preživela Aušvic i koja zarađuje svoju mršavu platu čuvajući decu svojih koleginica sa ulice. Ona i njen štićenik, arapski dečak Momo (skraćeno od Mohamed) polaze zajedno na njeno poslednje putovanje, kada madam Rosa odbija da bude hospitalizovana i ostaje kod kuće da se zajedno sa svojim štićenikom suoči sa najdubljim, poslednjim strahom svih nas.

Iz pera Simone Signoret potiču i beststeler Nostalgija nije više ono što je nekada bila, memoari objavljeni 1976, kao i roman Adieu Volodia, objavljen 1984. Ideja da je mladost lepa a da je starost ružna u neraskidivoj je vezi sa strahom od smrti. No ostaje pitanje koje je Signoret postavila jednostavno zapažajući da je ona starila, dok je Yves Montand sazrevao. Zašto je ženska starost ružnija od muške? Odgovor se sigurno ne može naći u biološkim objašnjenjima. Pre će biti da odgovor leži u uzročno-posledičnoj povezanosti lepote žene sa funkcijom koju ona ispunjava u ovom svetu, muškom i za muškarce. Privlačnost i seksepil stare, ali lepota nema godine. Simone Signoret je u performansu dugom skoro dve decenije pokušala da ukaže upravo na ovu činjenicu. Njen poslednji veliki film pokazuje da su ljubav i ljudsko dostojanstvo sama srž i suština lepote. Ova velika glumica je do poslednjeg daha život smatrala čudom, darom, privilegijom. Starenje isto tako.

Simone Signoret je umrla od raka 1985. u 64. godini života. Sahranjena je na groblju Père Lachaise u Parizu. Šest godina kasnije pored nje su položeni ostaci njenog životnog saputnika Yvesa Montanda. „Ne drže lanci jedan brak, već tanke niti. Stotine tankih niti kojima se ljudi tokom vremena vežu jedni za druge“, napisala je u svojim memoarima. Na kraju, njena starost i njegova zrelost leže jedno pored drugog, ujedinjeni u životom izgrađenoj i dostojanstvom spasenoj ljubavi.

Tekst: Jelena Volić-Hellbusch