Već nekoliko dana uz bodljikavu stenu u grlu i parališući osećaj nemoći gledam fotografije, snimke, čitam svedočanstva žena iz Kabula koje se suočavaju sa jednim od najpaklenijih scenarija koji je ikada zadesio našu planetu. Čitam o ženama koje spaljuju svoje diplome, koje se kriju, drhte i koje nemaju izlaz, ni izbor. Gledam fotografije iz prentarpanih aviona punih sredovečnim muškarcima koji napuštaju zemlju, bez lica ijedne žene.
Slušam komentare zabezeknutih ljudi koji misle da se sve ovo desilo danas i odjednom, da je mržnja pala sa neba, dok je ono kroz šta žene prolaze u ovoj zemlji i sa čim se suočavaju zapravo eskalacija dugonegovane ženomrzačke kulture i nasilja povampirene ekstremističkim ideologijama.
Uz pomoć nje, žene su postale potpuno bespomoćne, a nasilje je zadobilo onaj najopasniji i najgori oblik - institucionalizovano je.
Osim ovih fotografija, internetom su počele da kruže i stare fotografije svakodnevice žena Avganistana sa početka i sredine 20. veka. Iz vremena kada su smele da je imaju. One su glasale, radile, učestvovale u političkom životu, odevale se kako žele. U ovoj zemlji postojale su i ženske organizacije koje su se borile za ženska prava, naročito tokom šezdesetih. Ipak neravnopravnost i polna segregacija uvek je postojala, naročito u ruralnim krajevima. Kraljica Soraya Tarzi spominje se kao jedna od najvećih borkinja za ženska prava koja je zagovarala politiku protiv sakrivanja lica, poligamije i zalagala se za edukaciju devojčica, osnivajući nekoliko škola za njih. Tokom pedestih, devojke su dobile pravo da studiraju na fakultetima Kabula.
U poslednjih dvadeset godina, Talibani, propagirajući šerijat, zabranjuju ženama da se obrazuju, da rade, da voze, da izlaze iz kuće same, i sva kršenja ovih užasnih načela kažnjavaju još užasnijim mučenjem. Juče smo pročitali vest da idu od vrata do vrata, siluju, i primoravaju maloletne devojčice od kojih neke imaju i dvanaest godina da se udaju za pripadnike njihovih vojnih formacija. Ukoliko se pobune, lišavaju se života.
Iako mnogima deluje da se ovo dešava u nekoj dalekoj zemlji koju možda ne znaju ni da pronađu na karti, a pominjanje scene iz medija deluju nerealno i kao vid ekstrema, one su se desile na istoj planeti kojom hodamo i mi.
Na istoj toj planeti, i u našoj zemlji, ženomrzačka kultura se stalno podgreva: uplitanjem u autonomiju ženskog tela, velikim brojem femicida, svakodnevnog seksizma, eksploatacijom rada žena, relativizovanjem nasilja, selektivnim abortusima, neverovanjem žrtvama. Iako svaka ova stvar ponaosob nekom deluje nevažno, malo, retko ili čak podrazumejvajuće, ona je okidač i plodno tle za dalje razlagnje ideologija koje, kao što svedočimo, mogu biti kobne. Koje ženama mogu oduzeti sve, napraviti ih na prazne ljušture bez sopstva. Zbog svega ovoga važno je sankcionisati, sprečiti, i pre svega osvestiti svaki oblik mržnje i nasilja prema ženama kao štetan i strogo zabranjen. Vrednovati svaki ljudski život jednako.
Negde sam pročitala da je ono što se dešava u Avganistanu “vratilo tu zemlju 100 godina unazad”. Mislim da je ovo čemu svedočimo vratilo čitavu planetu 500 godina unazad, i urgentno je da se kolektivno preispitamo i smislimo masovne i delotvorne načine da se svaki patrijarhalni obrazac stopira i prestane da širi mizoginu mrežu koja preti slobodi svake od nas.
Tekst: Iva Parađanin