Jedna od prvih ideja za ovaj tekst bila nam je položaj žena na srpskoj estradi, sve od naslova u novinama, komentara na društvenim mrežama i seksualnog zlostavljanja na svirkama i koncertima. Međutim, leto je i Stojanka Novaković Stoja, koju smo želele da intervjuišemo za taj tekst, zauzetija je nego ikad.
Neposredno nakon prve ideje počele su Olimpijske igre. Žene, sport i ideja na pretek. Ali, nijedna nije bila ona prava. Uspeh srpskih sportista doživeo je vrhunac na tradicionalnom dočeku - strelci, teniser, košarkaši, tekvondistkinja i vaterpolisti smejali su se i plakali na balkonu Skupštine Beograda. A onda, onda je nakon dočeka zlatna pištoljašica Zorana Arunović uzela mikrofon u ruke i zapevala upravo Stojinu Potopiću ovaj splav. Još pre godinu i po dana sestre Arunović otkrile su da su pozvale Stoju u streljanu.
Tako se ideja sama nametnula. Šta je, osim međusobnog divljenja, zajedničko sportistkinjama i pevačicama?
Zajednički su zajedljivi komentari vezani za fizički izgled i profesionalnu sposobnost. Činjenica da nije svaka sportistkinja i svaka pevačica izložena mizoginim uvredama ne menja činjenicu da postoji razlika u motivima i posledicama tih uvreda. Sportisti i pevači niti mogu, niti treba da trpe mizogine uvrede.
Šta je obukla? Kakva joj je to kosa? A nokti? Premršava je, predebela je, previsoka je, premišićava je. Krivi su joj zubi. Bolje izgleda nego što trči/šutira/puca. Trebalo je da bude manekenka. Ni na šta ne liči.
A kada ne komentarišu izgled, tu su da potcene fizičku spremu. Nedavno je bivša reprezentativka u košarci Sonja Vasić za Sportal.rs rekla da je najčešće pitanje koje čuje od muškaraca koji nisu sportisti: „Pa je l’ misliš da bi ti mene mogla da dobiješ jedan na jedan?“
Jasno je da je jedan od razloga zašto ženski sport postoji da bi i žene mogle da pokažu vrhunske veštine u svim disciplinama i svim sportovima. Naravno, to ne znači da su vrhunske sportistkinje „lošije“ od svih muškaraca. Kako i sama Sonja Vasić kaže, to što nije „bolja“ od Bogdana Bogdanovića, ne znači da bi bila lošija od nekog lika iz kraja.
U stvari, stiče se utisak da nijedan tip profesije ili društveni položaj ne predstavlja pancir za komentare o izgledu ili barem svođenje celokupne ličnosti ili rada neke žene na njen izgled.
U prethodnom periodu na društvenim mrežama delile su se slike direktorke jednog muzeja, aludirajući na njen stil oblačenja. Iako su kriterijumi za procenu stručnosti ili uspešnosti rada neke javne institucije egzaktni, te se kvalitet rada može izmeriti, na kraju izgled žene predstavlja maltene metaforu za celokupni rad. Obučena kao estradna zvezda (kako su opisivali izgled ove žene) automatski znači i njen loš rad i loš rad cele institucije. S druge strane, pevačice su više puta delile svoja iskustva seksualnog uznemiravanja tokom nastupa, nakon kojih bi mediji krajnje licemerno i selektivno preneli isključivo navodno ekstremnu reakciju „histerične“ pevačice, ali ne i šta je tu reakciju izazvalo, a često je bila reč o nedozvoljenom fotografisanju ispod haljine, dodirivanju, gađanju raznim predmetima, itd.
One su deo profesije koja je nama strana, ali su kao takve možda najbolji pokazatelj kontinuuma shvatanja ženskog tela kao javnog dobra koje se premerava, odmerava, pipka, poništava, pornifikuje, utoliko pre što se za njih najlakše kaže da su takve reakcije zaista i tražile svojim kostimima, nastupima, itd.
Kada istupite u javnost, vaše, žensko telo, više nije samo vaše. Svako oseća diskreciono pravo da tu teritoriju pomalo zapljune. A kada je reč o muškarcima, struka se oglašavala o izgledu košarkaša i vaterpolista, ali mahom da pohvali i izrazi različite simpatije. Muškarci u javnom životu najčešće mogu da budu dobri ili loši u svom poslu, bez brige da li će se čitava njihova ličnost svoditi na njihov izgled. Pred žene se stavljaju dve dodatne referentne tačke: estetske pokretne mete i muškarci u istom poslu. Nikad dovoljne same po sebi.
Nešto nam govori da to nećemo promeniti preko noći, ali ono što možemo da uradimo jeste da skrenemo pažnju na to šta i kako se priča o ženama u različitim profesijama. Feminističko delo po feminističko delo i potopićemo splav patrijarhata. Upravo je u tome suština borbe protiv mizoginije - ona nije ograničena samo na žene koje smatramo „dostojnim“, niti podrazumeva da neka žena mora posebno da zasluži odbranu. Ta zaštita joj pripada po osnovu toga što je žena; selektivna primena principa pod izgovorom moralnosti žene koju „branimo“ u stvari suštinski govori u prilog tome da iza te navodne borbe nema principa, već samo poštapalica od kojih se osećamo bolje.
Zato smo proteste protiv eksploatacije traume seksualnog nasilja ispred redakcije dnevnog lista Informer dolazile sa transparentima na kojim su bili stihovi pevačice Jane – jer štošta je tu što se može iskoristiti za naše ideje. ,,Ista vatra, istra žar” smo sve mi koje ustajemo protiv mizoginije bez obzira na to koja žena trpi seksizam. Ako ona nije zaštićena, nema razloga da mislimo da je naša sloboda neograničena i nedeljiva.