Jedna od najcool devojaka sa beogradskog asfalta, docent dizajna novih medija na Metropolitan fakultetu, grafički dizajner i multimedijalni umetnik objašnjava modnoj urednici Ani Ostojić zašto je koncept outfita faktor neformalne ...
Koliko stil oblačenja govori o čoveku?
Stil oblačenja kreira iskustvo o određenom pojedincu. Suvišan u metaforičkom smislu, ali neophodan. Ono što oblačiš ne treba doslovno da oslikava tvoju ličnost. Tu mora da postoji dublje značenje, kao i u svakom umetničkom delu. Ima ljudi koji svoj osnovni sud o personi donose prvenstveno na osnovu stila oblačenja, pa se pitamo da li je to ciljna grupa kojoj želimo da udovoljimo? Odevanje je od ogromne važnosti i u profesionalnom smislu i može mnogo toga da govori o čoveku, ali ne sve. Ono što ostaje misterija ili što natera gledaoca da se zapita, jeste ono što te čini svojim. Kroz outfit odlučujemo želimo li da privučemo ili odvučemo pažnju, to je kanal preko koga komuniciramo, neverbalnim putem.
Odrasli ste u Singapuru. Koliko je lifestyle i fashion ovog grada uticao na vaš lični stil?
Kako godine prolaze, postajem sve svesnija uticaja odrastanja na drugom kontinentu. Većinu vremena tih godina provela sam u školskoj uniformi koja je, kada se setim, bila skrojena do perfekcije. Rado bih je sada prisvojila kao poslovnu odevnu kombinaciju. U sredini gde su svi različitog porekla, različitih kultura i običaja, u odevanju postaješ otvoren za raskošan spektar stilova i manje se ograničavaš. Demografski faktor sigurno je uticao na moju opredeljenost prema tradicionalnim bojama i materijalima te zemlje. Moda je od detinjstva za mene bila zabavna poput pozorišne predstave gde svakoga dana možeš odigrati novu ulogu. Sigurna sam da moja hrabrost i sklonost ka eksperimentisanju u odevanju vuče korene iz te multinacionalne sredine u kojoj sam odrasla. Digresije u načinu života i stilu direktno oslikavaju moju tendenciju da se teško vezujem za samo jedan pravac u odevanju.
Kako su izgledali vaši prvi umetnički koraci?
Moji prvi životni koraci išli su u smeru angažovane umetnosti. Nikada ne bih mogla da zamislim sebe da se bavim ičim drugim. Sa pet godina držala sam časove crtanja i to su već bili prvi znaci da ću krenuti na akademsku putanju u umetnosti. Niz lančanih kopči u mom životu i obrazovanju koje su se godinama spajale, vodile su me ka kreativnim sferama. Ni danas, kao grafički dizajner ili multimedijalni umetnik, ne volim da upadam ni u kakav kalup. Živim i udišem kreativnost i inovaciju oko sebe, i smatram životnim luksuzom da mogu i profesionalno da se bavim onim što najviše volim, a to je najapstraktnije rečeno - umetnost.
Profesorka ste na Metropolitan univerzitetu. Kakav je vaš outfit na predavanjima i da li i njime prenosite poruku svojim studentima?
Fakultet digitalnih umetnosti Univerziteta Metropolitan nema strogi dress code. Oblačenje profesora je deo njihove slobode u kreiranju identiteta o sebi što, naravno, podrazumeva akademska pravila, ali teško da ćete naići da je iko od mojih kolega odeven u korporativnom duhu. Kao kreativne osobe svako od nas ima neki svoj pravac u oblačenju po čemu smo i prepoznatljivi. Lično se trudim da akcenat stavim na svoja predavanja, sve ostalo je sekundarno. Svesna sam da se poruke, osim verbalnim putem, upućuju i govorom tela, kao i odevanjem koje je uvek prikladno i bez ekscentričnih momenata, ali u mom jedinstvenom stilu. Volela bih da gradim reputaciju koja nije primarno vezana za fizički izgled ili stil oblačenja. Kada pripremamo izložbe ili učestvujemo na festivalima, tu se već javlja neformalnija nota kad je reč o mom outfitu.
Radili ste i kao modni bloger na samim počecima današnje trendi poslovne grane. Koliko pratite aktuelne influensere i koga biste izdvojili?
Kreiranje bloga bio je zadatak u okviru mojih magistarskih studija. Moj mentor Mitar Marinović očigledno je procenio da bi to bio adekvatan izazov za mene, kako u tehničkom, tako i u narativnom smislu u datom trenutku. Taj blog se fokusirao na umetničke teme, a u okviru njega postojao je i deo koji se bavio svakodnevnom modom koju sam smatrala svojim tadašnjim ličnim pečatom. Tada i sada, smatram formu bloga online dnevnikom koji dozvoljava ljudima da istaknu svoja mišljenja i snove u vizuelnom i pisanom obliku. Prestala sam da vodim svoj dnevnik jer su me poslovi odveli dalje od mode. I dalje smatram da na ovim prostorima postoji manjak blogera koji se bave isključivo informisanjem o savremenoj umetničkoj sceni ovde i u svetu. Što se internacionalnih blogova o modi tiče, izdvajam Mariju Bernard. Ipak, navijam za domaću scenu, pre svega izdvajam: asscoolaskim, vanjaam, fragile.tiny.thing, Olbrih.
Da li su danas umetnost i moda zaista u digitalnoj realnosti?
Pripadam generaciji koja je svesno svedočila rapidnom razvoju inovacija. Sa nostalgijom se osvrćem na tradicionalne vrednosti, ali neminovno pratim sve novitete koje nam ovaj brzi vek digitalizacije donosi, naročito na profesionalnom polju. Njena svrha zapravo je brže širenje određene ideje koja samo može da ima pozitivan ishod u modi i umetnosti. Ovo nas čini informisanim, inspirisanim, ponekad i prezasićenim sadržajem koji nam je dostupan. Ipak ljudsko biće čezne za onim što je opipljivo. Zato ne verujem u prognoze da će u bliskoj budućnosti svi kanali kreativnih industrija biti isključivo u digitalnim formama. Potrebno je dozvoliti svim novim otkrićima da obogate celokupno iskustvo u ovim sferama.
Ostatak intervjua pročitajte na sledećoj stranici:
