Aleksandar Antonijević je ovogodišnji dobitnik prestižne nagrade Vip poziva, koju dodeljuju Beogradski festival igre (BFI) i kompanija Vip mobile. Ovaj istaknuti baletski umetnik i dugogodišnji prvak Kanadskog nacionalnog baleta ujedno je i jedan od najpoznatijih plesnih umetničkih fotografa, a domaćoj publici predstaviće se velikom izložbom plesne fotografije u Beogradu i Novom Sadu od 13. do 31. marta.

Koliko vam kao umetniku koji je izgradio uspešnu karijeru i van granica Srbije znači priznanje Vip poziva?

Mnogo mi znači, verovatno zbog toga što se dodeljuje umetnicima koji su postigli veliku karijeru u inostranstvu i zato što o meni kao baletskom umetniku ne zna mnogo ljudi u Srbiji. Ipak sam odavde otišao kao veoma mladi igrač, sa 19 godina. Moja familija još živi ovde i divan je osećaj što s njom mogu da podelim ovaj događaj. 

Pratite li baletsku scenu u Srbiji?

Nažalost, nemam mnogo prilike da pratim našu baletsku scenu i događaje, ali me je veoma prijatno iznenadilo da je Aja Jung napravila ovako uspešan i važan festival igre na koji dolaze kompanije svetskog renomea.


Kažu kako je za plesače jedna od najvećih mudrosti da osete pravi trenutak za povlačenje sa scene. Kada ste vi počeli da razmišljate o tome i postoje li neke uloge koje ste želeli?

Misli o tome čime ću se baviti pošto prestanem da igram bile su prisutne dosta dugo, ali zbog intenziteta ove naše baletske profesije, tu odluku nisam doneo ranije. Pred svoj 40. rođendan rekao sam sebi kako je vreme da napravim malo dugoročniji plan o tome kada ću prestati sa igrom i čemu ću posvetiti pažnju u budućnosti... Zbog velike podrške moje direktorke Karen Kain igrao sam do 45. godine i imao to zadovoljstvo da odigram ulogu Onjegina kao jednu od svojih poslednjih velikih rola.

Kako sete odlučili da se bavite fotografijom i uživate li u tome isto koliko u baletu?

Mislim da je fotografija našla mene. Gledajući unazad pet godina, od kada sam krenuo sa umetničkom fotografijom, vidim da sam imao predispozicije za to. Prijatelji su mi uvek govorili kako zapažam detalje, pamtim lica, čak je i moje pamćenje nekako u dve dimenzije. Detinjstva se sećam u slikama, a ne u pokretu. Fotografija je bila deo moje karijere od početka, pratila me je sve vreme dok sam igrao, tako da su mi neki termini i tehnički detalji već bili bliski. Posedujem dobar osećaj (baletski igrači od početka uče o prostoru, uglovima i ekspresiji ljudskog tela) tako da sam sve to znanje samo preneo u fotografiju. Uživam u njoj, između ostalog i zato što osećam da mi daje puno slobode u izražavanju moje estetike i intelekta. U baletu je drugačije, mi smo instrument koreografa i direktora i naš umetnički „glas“ nije potpuno slobodan da izrazi sebe.

Ispostavilo se da briljirate u svemu čemu odlučite da se posvetite. Šta je vaša sledeći izazov?

Iako imam dosta uspeha u umetničkoj fotografiji i iza sebe već sedam samostalnih izložbi, pokušavam da nađem način da pomirim umetnost i komercijalni efekat, tako da bih, na ovom tržištu sa velikom konkurencijom, mogao da živim samo od fotografije.

Tekst: Jasmina Lazić