Jedanaesti filmski festival Slobodna Zona biće otvoren u četvrtak 5. novembra 2015. godine u 20 sati u beogradskom Sava Centru. Festival će otvoriti dokumentarni film "Amy" Asifa Kapadije.

Poput junaka njegovog prethodnog filma SENA, i Amy (Winehouse) na neki način umire pred kamerama – njen poslednji nastup ili makar njegov najtragičniji deo snimljen je mobilnim telefonom 18. juna 2011. na Kalemegdanu u Beogradu.

Umesto trijumfalnog povratka na scenu, Amy umire mesec dana kasnije od trovanja alkoholom u svom domu u Londonu. Tokom samo osam godina duge karijere njena krhka pojava, retro frizura, pogled oivičen ajlajnerom, ekscesi u javnosti, narkotici i alkohol sa jedne i njen nezaboravni glas i izuzetan talenat sa druge strane, bili su pravi magnet za medije. Njena prerana smrt u 27. godini medijski je ispraćena kao jos jedna klasična priča o životu i smrti rok zvezde.  

Reditelja Asifa Kapadiju, međutim, zanima ona druga Amy– osoba koja se krije iza naslova u tabloidima i van svetlosti reflektora. Osoba koja je napisala sve one pesme, iz koje izvire taj neverovatni glas. Uz pomoć preko stotinu (audio) intervjua i bezbroj privatnih video snimaka koje su mu ustupile osobe bliske pevačici, ali i snimaka paparaca, Kapadija tokom više od tri godine rada na filmu virtuozno sklapa portret mlade, talentovane žene, koja rastrzana izmedju ličnih problema i zahteva muzičke industrije, gubi bitku sa agresivnim medijima i na kraju i sa samom sobom.

Njena muzika je ključ za razumevanje njene duše i reditelj traži odgovore u tekstovima njenih pesama. “Tamo sve piše“, kaže Kapadija u jednom intervjuu. Rehab, jedan od njenih najvećih hitova, opisuje mozda ključni momenat u njenom životu – na nagovor njenog prvog menadžera i prijatelja Nika Šimanskog, Amy je na korak od odlaska na odvikavanje – paradoksalno, njen otac smatra da to nije potrebno i ona ostaje sama sa svojim demonima.

Kada je 5 godina kasnije menadžment praktično natera da izađe na scenu u Beogradu to je poslednji čin drame kojoj smo svi bili svedoci. U arhivskim snimcima koje Kapadija koristi u filmu Amy nas gleda pravo u oči, jedan na jedan.

Amy će vas naljutiti, biće vam neprijatno, skretaćete pogled, možda i plakati – zato što je to film o nama i vremenu u kome živimo. Vremenu u kome je sve ogoljeno i javno, jeftino i na prodaju, u kome je (u) medijima sve dozvoljeno osim istine i pravih emocija.

Pored  dugoočekivanog filma o jednoj od najvećih pevačica svh vremena, na 11. po redu festivalu Slobodna Zona biće prikazan i film "Taxi" Džafara Panahija, koji je osvojio nagradu Zlatni medved na filmskom festivalu u Berlinu početkom ove godine.

Taksista po imenu gospodin Panahi, kako mu se u filmu obraćaju njegovi putnici, krstari u žutom taksiju ulicama Teherana. Njegov „uređaj protiv lopova“ pričvršćen na komandnu tablu automobila, u stvari je (skrivena) kamera koja kao u ispovedaonici beleži fragmente života taksiste i njegovih saputnika. Njegov pravi identitet brzo otkriva jedan od saputnika – taksista je Džafar Panahi, proslavljeni filmski reditelj kome je država Iran zabranila da režira, piše scenarija, daje intervjue sve do 2030. godine.

Čitav niz apsurdnih i često humorističnih situacija, u koje vozač i putnici dovode jedni druge, pričaju priču o savremenom iranskom društvu, iz ljudske, humane perspektive.

Ima tu referenci na ranije Panahijeve filmove, na njegove filmske kolege i uzore, u taksiju su duhom i Kjarostami i Skorseze. Ne napuštajući unutrašnjost automobila, koji je u isto vreme i metafora izolacije u kojoj se već godinama nalazi i prostor igre i slobode, Panahi sa svojim putnicima i putnicama preispituje granice uticaja filma kao medijuma. Da li su kamere tu da bi nas (drugi) posmatrali ili da bismo mi posmatrali i naučili da razumemo svet? Šta nas određuje kao stvaraoce i ko postavlja granice lične i umetničke slobode?

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija