Tamara von Steiner: Nikada me nije zanimala posledica nečega već njen uzrok

U filmu je prikazana priča o zatvorskoj bolnici za mentalno obolele osobe u Italiji, poslednjoj ustanovi ovog tipa u Evropi. Povodom večerašnjeg prikazivanja dokumentarnog filma „Controindicazione”, razgovarali smo sa rediteljkom Tamare von Steiner o filmu, društvu, umetnosti...

Koje je bilo najbitnije sredstvo za stvaranje dokumetnarnog filma „Controindicazione”, tako da priča bude veredostojna, a poruka jasna?

Nikada me nije zanimala posledica nečega već njen uzrok.  Na svakodnevnom nivou smo zagušeni sopstvenim patnjama kao i patnjama drugih ljudi. Gde god da se okrenete videćete propagandu patnje kao modus vivendi. To se radi sa samo jednim ciljem, a to je da se pažnja skrene sa uzroka na posledicu. 

Ovaj film je mogao biti drugačije koncipiran, tj. mogao se baviti posledicom. On se mogao sastojati iz niza intervjua sa pacijenatima koji govore o sopstvenim paklenim životima i plaču nad sudbinom kletom. To je patetično. Ja sam izabarala opservacioni pristup što znači da smo tokom snimanja beležili ono što se dešavalo oko nas bez ikakve rediteljske intervencije. Sve što se dešavalo je apsolutno autentično i netaknuto. Odabir ovakvog pristupa nas je doveo identifikacije uzroka stanja ovih ljudi. Ovakav pristip nam je pokazao da ljudi sa poremećajem u ponašanju moraju biti sklonjeni sa pozornice stvarnosti zato što narušavaju idealnu sliku koju nam sistem servira. Oni, kao zastašujući nus produkt sistema, se zatvaraju u strukture u kojima im se uglavnom prisilnom merodom daje na desetine lekova više puta na dan kako bi ih držali umirenim. Tu nema govora o lečenju. Psihijatrijski lekovu funkcionišu po veoma jednostavnom principu: ukoliko imate auditivne senzacije (čujete glasove koji ne postoje) daju vam lek koji vam ugasi deo mozga koji je zadužen za pravljenje tih senzacija. Igrom slučaja, taj deo mozga ima i druge funkcije, na primer pokretanje ruku, kontrola donje vilice, lučenje određenje žlezde i slično. Ili vidite nešto što ne postoji. Daju vam drugi lek, dakle ode još jedan deo mozga u sleep mode a taj deo mozga, opet igrom slučaja kontroliše mokrenje, pokretanje nogu, potenciju. Malo po malo, od čoveka dobijete fikus. O kakvom se lečenju ovde radi? I šta ćemo dalje sa pacijentom? Jetra mu propada, on postaje fizički i psihički potpuno disfunkcionalan, dobija na težini, otiču mu organi i daće Bog, za koju godinu umire. To je rešenje koje nam sistem nudi. 

Opservacioni pristup prilikom snimanja ovog filma je bio važan zbog toga što, kada vam ja ovo pričam, vama deluje kao preuveličavanje. Kada to pogledate u filmu koji samo beleži stvarnost koja se dogodila oko kamere, shvatićete u kakvom svetu živite i da ovaj scenario može da se lako dogodi i vama. 

Sam prevod Controindicazione sa italijanskog na srpski jezik ima specifično objašnjenje i nije slučajno. 

Controindicazione na italijanskom ima šire značenje i podrazumeva stanje pri kojem neki predmet ili osoba mogu biti nepoželjni, opasni ili pogubni za dato stanje. U užem, medicinskom smislu ono podrazumeva stanje pacijenta pri kojem neki lek može biti opasan, štetan ili smrtonosan za pacijenta. Samim tim, naslov je višeznačan i govori o ljudima koji su kontraindikovani u odnosu na društvo pa su samim tim i izopšteni iz društva tj. zatvoreni, o zatvoru koje je kontraindikovan u odnosu na psihičke stanje bolesnika i koji ih vodi ka daljim oboljenjima, o lekovima koji su kontraindikovani u odnosu na fizičko stanje pacijenata i od kojih pacijenti umiru... 

Koliko vremena si provela u istraživanju, a koliko na realizaciji filma?

Opservacioni pristup podrazumeva odsustvo priprema u smislu istraživanja. Ono vas obavezuje da potpuno nepripremljeni i neopterećeni prefabrikovanim idejama i predrasudama uđete otvorena srca u neki prostor i pokušate istinski da ga osetite. Na kraju vas obavezuje da taj vaš osećaj direktno iz pleksusa prenesete na film. Samo snimanje je trajalo 5 nedelja dok je montaža trajala 2 meseca.

Pojedinac, društvo, porodica, crkva, zatvor, niži socijalnii sloj - slično u  „Delinkventima”, i u filmu „Controindicazione” su predmet tvog interesovanja. Do kakvog si zaključka došla i šta je ono što se iznova i iznova ponavlja?

Nisam došla ni do kakvog specifičnog zaključka ili saznanja koje nisam imala ranije ali sam došla do veoma konkretnog pitanja: šta to mora da nam se dogodi da bi ustali i rekli ne? Koje su granice ljudske tolerancije? Sve mi se čini da su nas toliko izdresirali da smo se pretvorili u sopstvene dželate i da se još i ponosimo time.  

Film izgleda kao da je snimljen od jutra do večeri, kao da predočava gledaocu jedan dan u zatvorskoj bolnici. Zašto si se opredelila za ovakav prikaz?

Zato što tako zaista i izgleda jedan dan u ludnici. To je koncentrisani vrisak, poziv u pomoć ljudi koji su davno mrtvi. Moj omiljeni lik kome je film i posvećen, Emanuele Reitano, je izvršio samoubistvo obesivši se u svojoj ćeliji u kojoj smo snimali. U filmu postoji scena gde ga sveštenik pita šta bi on radio kada bi ga sutra pustili iz ludnice. Emanuele odgovara da bi tražio nekoga ko bi ga voleo. Sveštenik ga dalje pita da li smatra da je lako naći osobu koja bi njega volela. On odgovara da nije ali da bi je on ipak tražio. On je znao da je ljudav lek za njegovu bolesnu dušu. Kada sam primila vest o njegovom samoubistvu bila sam sigurna da se nije ubio iz saznanja da nikada neće izaći iz ludnice već da nikad neće biti u mogućnosti da krene u svoju potragu za ljubavlju. To je ono što ljudi u ludnici znaju, a mi iz spoljnoj sveta smo to nekako usput smeli s uma. 

Koji je bio uobičajeni postupak u saradnji sa snimateljem Aleksandrom Mijailovićem na snimanju filma „Controindicazione”?

Mislim da je najnaporniji posao prilikom snimanja ovakve vrste filma upravo snimateljski posao. Snimatelj je morao u kontinuitetu 5 nedelja, 15 sati dnevno biti koncentrisan, sa upaljenom kamerom i trčati s jednog kraja ludnice na drugi kako bi zabeležio sve ono što bih ja “nanjušila” kao potencijalno plodnu scenu, bez ikakve ideje gde će scena otići, kako će se likovi kretati i slično. S obzirom na opservacioni pristup koji nalaže korišćenje reza kao poslednje poštapalice, scene je morao snimati u kontinuitetu, pričajući priču kroz kompoziciju i montažu unutar samog kadra. Skoro nemoguć zadatak, ali snimatelj je bio na visini zadatka, što je rezultiralo sa fantastičnim mizankadrovima i vizuelnim rešenjima kojima film obiluje. 

Ekipa je skoro 2 meseca boravila svakodnevno u zatvorskoj bolnici za mentalno obolele na Siciliji. Kako je izgledao povratak u „normalan” svet? Šta je ono što je baš uticalo na tebe tokom boravka?

Često se šalim da sam za mesec ipo dana boravka u ludnici stekla više prijatelja nego za 36 godina u “normalnom” svetu. Upečatljivo je upravo saznanje da se ljudi unutra bave suštinskim stvarima dok se mi spolja bavimo marginalijama. To su ljudi sa kojima nikad nećete imati isprazne razgovore ili protraćen momenat. Oni znaju šta je život dok mi znamo šta je privid života, pa se onda trgnemo u samrtničkoj postelji i shvatimo da smo ga protraćili. Po povratku u normalan svet, sve je delovalo isprazno i isprano. I dan danas tako deluje.

Razgovarala: Marija Mićanović 

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija