„Lejla Kalamujić rođena je 1980. u Sarajevu, gdje i danas živi“.

Ovaj biografski podatak govori vam sve o tome kako vam zapravo ne govori ništa o spisateljici za koju verovatno ranije niste čuli. Nije to nedostatak, pre je prednost, ako vam nije mrsko da istražujete, umesto da se zadovoljite konfekcijom sa top lista, domaćih ili belosvetskih, s njihovim zamornim izborom, istim u svakoj samoposluzi i na svakom aerodromu; čak su im i korice svugde iste! Lejla nije iz konfekcijske ponude, njoj se, evo, i korice beogradskog izdanja sasvim razlikuju od sarajevskog izdanja, a ni unutra nije sve isto...

Pa opet, nije Lejla Kalamujić u književnosti tikva bez korena. Ova obimom tanušna zbirka priča, lagana i brza taman kao kakav mafin koji pojedeš u dva-tri zalogaja, ali ti se dekadentna aroma čokolade i višnje još dugo potom mulja po ustima, jednim se delom, a u više svojih bitnih svojstava, oslanja na tradiciju pripovedanja o detinjstvu, ratnim događanjima i izbeglištvu i o raspadu celog jednog detinjeg sveta (to jest: ukupnog sveta, sveta odraslih, ali kroz rekonstruisanu detinju vizuru), koji je kod pisaca i spisateljica iz Bosne i Hercegovine postao, ili barem neko vreme bio, dominantna poetička odrednica (Jergović, Hemon, Veličković, Lamija Begagić etc.), a ništa manje nije bio zastupljen ni u tamošnjoj filmskoj produkciji.

Kao dete iz „mešovitog braka“, mlada se naratorka obrete čas ovamo, čas onamo, sa obeju strana linija fronta, onog doslovnog, u Sarajevu i Tuzli, ali i u pograničnom sremskom gradiću u kojem jedna pekarska furuna proizvodi najmirisnije vekne ovog i svih svetova, ali i sa obeju strana onog fronta zasečenog u dušama i predrasudama ljudi (a taj je front uvek najpogibeljniji). Dosta se ovakvih i sličnih literarnih motiva provlačilo kroz naše novije književnosti, a Lejla Kalamujić u toj konkurenciji stoji sasvim dobro i solidno visoko, a pri tome, reklo bi se, rasterećena od velikih pretenzija.

Drugi, ili zapravo prvi, u neku ruku amblematski motiv ove zbirke jeste lik odsutne, rano preminule, upravo nezapamćene majke, kao figure nežnosti i zaštite koja je trajno i nepopravljivo uskraćena formativnom iskustvu pripovedačice, i utoliko više dozivana i izmaštavana.

To je možda i najfiniji sloj ove proze, suštinski prisutan i tamo gde ga naizgled nema. 

Na trećoj strani, kod Lejle K. (nije ovo skraćivanje prezimena slučajno: u jednoj od priča, Lejla komunicira direktno s vaskrslim Francom Kafkom, i to u opsednutom Sarajevu) postoji ništa manje bitan pripovedački pravac koji se okreće pitanju traženja sebe u emotivnim i seksualnim haosima i odnosima, depresijama i represijama, i u izgrađivanju identiteta ženskog pripovedačkog subjekta sklonog ženama.

Nije to, na sreću, nikakva pretenciozna „kvir teorija“ (koja je za neke druge žanrove i rodove, ne za pripovetku), nego punokrvna pripovedačka umetnost o samoćama i traženjima Drugog/Druge, dakle, o „večnim“ temama svake pomena vredne književnosti otkad čovek uopšte nastoji da svoja neprevrela osećanja, stanja i misli ukroti u reči i rečenice koje transcendiraju svoj tako odviše ljudski povod, i tako prevazilaze puku privatnost ili nereflektovani autoterapijski učinak, postajući deo našeg zajedničkog egzistencijalnog, emotivnog i dakako estetskog iskustva.

Ovo sam potonje mogao reći i jednostavnije: Lejla Kalamujić piše o tome šta ju je zapravo načinilo takvom osobom kakva jeste, i to čini na način koji pleni pažnju. To je tipična zanimacija mladog pisca, prve i druge knjige obično su neka vrsta ritualnog rasterećivanja od formativnih iskustava i spoznaja.

Nakon toga se ide dalje, ako se ima kuda. Verujem da Lejla K. ima kuda, uostalom, podozrevam da joj je Franc K. to poverio u onom davnom razgovoru sarajevskom, a ona to iz skromnosti prećutala, ili tek zato što joj ionako niko ne bi verovao. A to su prave priče: one u koje vam niko ne bi poverovao, dok ne uzmete da ga uverite. 

Tekst: Teofil Pančić

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija