Smrt Andyja Warhola 22. februara 1987. označila je nestanak jednog od najvećih vizionara prošlog veka. I danas, u 21. veku, tri decenije posle njegove smrti, živimo u vorholovskom svetu više nego ikada.

Andrew Warhola, dete istočnoevropskih emigranata, polukatolik, polupravoslavac, digao se u posleratnoj Americi do najređih umetničkih visina i postao poznat koliko i Da Vinci ili Picasso. Počeo je kao crtač cipela za Glamur magazin i kad se štamparskom greškom nije pojavilo „a“ na kraju njegovog imena - rođen je svetski brend. 

„Sveti teror“, kako su ga neki doživljavali, svojim portretima tragičnih zvezda i posterizovanih konzervi i cveća uhvatio je duh šezdesetih godina dvadesetog i uneo ga u 21. vek. 

Pre neki dan, posle otvaranja prve velike izložbe u čuvenoj galeriji Pace u njujorškom Sohou te zvezde njujorške umetničke scene osamdesetih godina, slikara i reditelja Juliana Schnabela i njegovih ogromnih slika cveća sa groba Vincenta Van Gogha, prolazeći potom pored druge obližnje galerije gde su bili izloženi svetlucavi portreti fatalnih žena britanskog pop umetnika Russela Younga, rađenih po fotografijama poznatih filmskih zvezda prošlosti kao što su Brigitte Bardot, Sophia Loren ili Elizabeth Taylor, uticaj Andyja Warhola bio je više nego opipljiv. Papa popa oduševljavao je i ogorčavao publiku svojim ikonoklastičkim slikama, monotonim ali razotkrivajućim filmovima, šokantnim instalacijama, svojim „superzvezdama“ iz Fabrike diletanata, jer mu dizajn i slikarstvo posle šezdesetih više nisu zadovoljavali radoznalost i kreativnost, a uvek sa dovoljnom dozom njujorškog coola čije je oličenje bio. Apsurdno je da u Beogradu, sa kojim nije imao nikakve lične veze, postoji čak i njegova ulica i spomenik, a u Njujorku za koji je vezan ceo njegov život i delo, nema ničega. Istina, postavljen je 2011. godine blizu njegove Fabrike na Union skveru omanji srebrnasti spomenik Andyja sa braon papirnom kesom iz Blumingdejlsa, koji je bio vrlo primeren, ali je, na žalost, ubrzo sklonjen. Ipak, možda je i to deo tog njujorškog coola.

U Village Voiceu svojevremeno je objavio oglas u kome je jasno objavio da je on sȃm - njegovo ime -  roba, brend. „Staviću svoje ime na odeću, cigarete, trake, zvučnu opremu, ploče rokenrola, film, filmsku opremu.“ 

Na konceptualni omot rok benda Velvet Underground stavio je samo jednu bananu i svoj potpis, a Lou Reedu sugerisao je da na ploči gde je pesma „Ja sam tvoje ogledalo“ stavi rez tako da se ploča beskonačno vrti dokle god slušalac ne ustane sa stolice i ne pomeri iglu na gramofonu. To Reed nije prihvatio, a danas ne bi imalo ni pravu svrhu, pošto slabo ko još sluša ploče i ima gramofon sa iglom. Warholova ideja da je to naše ogledalo koje ponavlja i umnožava isti odraz - ostaje. Reed ga je zvao Drela - Drackula i Cinderela (Pepeljuga). To je bio taj Andyjev spoj horora, glamura i ranjivosti. Njegova jedinstvena spona visoke kulture i zabave za mase, ekskluzivnosti i populizma, postala je jedna od glavnih odlika našeg vremena. 

Dve godine pre nego što je umro, u vreme kad sam ga upoznala, napravio je jednu knjižicu u kojoj je proročki, predosećajući svoju smrt, napisao: „Želeo bih da moj nadgrobni spomenik bude bez ikakve oznake. U stvari, želeo bih samo da piše figment.“ Da, on je želeo da bude samo figment, fragment, delić naše mašte.

Sretala sam ga pre toga povremeno u komšiluku, oko Pete avenije, blizu Union skvera, sa onom njegovom odmah prepoznatljivom crno-belom perikom, samog, na ulici, u banci, jer je tu bila njegova Fabrika, ali smo se upoznali tek preko nekih zajedničkih prijatelja iz Chelsea hotela. Bio je prilično fražilan, bled, govorio tiho, retko. On se u stvari nikada nije fizički povratio od atentata koji je na njega 1968. godine izvršila poremećena Valerie Solanas, ljuta zato što je izgubio njen scenario. Metkom mu je probila pluća i druge vitalne organe. Njegovo iskasapljeno telo prikazano je na slici izloženoj sada u Whitney muzeju u Njujorku koja me uvek iznova potrese jer prikazuje njegovu ranjivu, tragično-humanu stranu. 

Njegova Zlatna Marilyn Monroe slikana odmah posle njenog samoubistva 1962. može lako da se tumači kao religijska ikona svetice, ili slika preobražene jeftine prostitutke - u tome je zagonetnost i dvosmislenost njegove umetnosti koja meša visoko i nisko, hagiografiju i vulgarnost slavnih likova, 

Škljocao je stalno instamatik aparatom, mnogo pre naših pametnih telefona. Od njega sam naučila da svaki važniji trenutak treba da se fotografiše. Ali, možda je važnije od svega to što je Warhol razumeo promene u svetu van umetnosti. I zapisao je možda jednu od najproročkijih rečenica 20. veka koja će se ostvariti u punom smislu sada, u dvadeset prvom, sa dolaskom interneta, selfija i instagrama: „U budućnosti će svako biti poznat 15 minuta.“

Tekst: Maja Herman

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/