Ko je Kazuo Ishiguro, dobitnik Nobelove nagrade za književnost

Mnogi su se slušajući kako Sara Danius, sekretarica Švedske akademije proglašava ovogodišnjeg laureata Nobelove nagrade za književnost upitali - kako li se u tom trenutku oseća planetarno popularan Murakami, koji već neko vreme važi za potencijalnog dobitnika Nobelove nagrade koja mu je i ovoga puta promakla.

Govoreći o njegovu rukopisu, Švedska akademija za Ishigurov stil kaže da je neka vrsta mešavine Jane Austen i Franza Kafke, kojem, uz to valja dodati i ponešto Prousta. Ishiguro često piše o sećanjima, prošlosti koja opsesivno živi s njegovim likovima čak i onda kad je potisnuta. Piše o ljudima koji traže načina da se suoče sa traumatičnom prošlošću, a prežive, oporave se.

Prevođen je na 30 jezika.

Još 1983. bio je na Grantinom popisu najboljih mladih britanskih autora.

Zadnje što je Kazuo Ishiguro objavio jeste roman “The Burie Giant”, 2015. godine.

Osim romana, kojih ima sedam, autor je zbirke kratkih priča, piše scenarije za filmove i televiziju.

Za roman “Ostaci dana”, emotivnu priču o engleskom batleru koji na kraju svoje karijere kreće na putovanje sa kog sagledava sopstveni život, 1989. je dobio nagradu Man Booker. Isti je naslov kasnije i ekranizoovan.

Tri puta je i pre toga, za svoje ranije romane, bio nominiran za Man Booker nagradu.

Pored pomenutog romana, proslavio se i knjigama  “Kada smo bili siročad” , “Ne daj mi nikada da odem” , zbirka priča “Nokturna” i roman “Slikar prolaznog sveta”

U doba velikog uspjeha s knjigom “Ostaci dana” za The Times je komentarisao da nikako ne želi da piše nekim jasnim, njemu svojstvenim stilom, ponavljajući se, radeći onako kako mu mnogi naglašavaju da radi - baš dobro.

“Možda bih voleo napisati neurednu, glupu, glasnu vrstu knjige”, razmišljao je tad.

Kazuo Ishiguro bio je petogodišnjak kad se porodica iz njegova rodnog Nagasakija preselila u Veliku Britaniju. Godinama će dečak čekati povratak kući. Koji se - nije dogodio. A Velika Britanija za njega se nikada nije sasvim, barem ne na način kako je to, na primer, za Hanifa Kureishija, pretvorila u dom.

Bio je, pričaće to kasnije za Japan Times, jedino japansko dete u svom engleskom susedstvu. “Uvek sam bio svestan da nisam kao ljudi koji su me okruživali. Da sam odrastao u Japanu, sumnjam da bih ikada postao pisac.”

Ihigurov otac bio je svetski poznati okeanograf kog su u Englesku pozvale britanske vlasti. Veći deo svoje karijere, spomenuo je u jednom intervjuu za Guardian Ishiguro, otac je proveo u šumama Surreya. “Bilo je to povezano s pitanjem sigurnosti. Radio je na stvaranju velikog stroja za koji ni danas ne znam o čemu je tačno bila reč. Sve što pamtim jeste da je kod kuće imao gomilu starog papira …”

Svake je godine porodica iznova čekala povratak natrag, u Japan. Uzaludno. No, ta “privremenost” u kojoj je rastao učinila je da nije imao osećaj klasičnog imigranta koji se pokušava prilagoditi.

Danas 62-godišnjak i nobelovac, napunivši pedesetu je rekao: “Imam svega 50, ali definitivno osećam kako vreme brzo ide. Ne zaboravljam da je ‘Pride and predjudice’ napisao neko nekoliko godina mlađi nego Zadie Smith. "War and peace" napisao je neko ko bi se s tim godinama lako našao na popisu najboljih mladih ruskih pisaca”, smejući se, dodao je: “Nije da neću uskoro više biti živ, ali shvatam da možda nakon određene dobi neću imati sposobnost pisati, da ću možda postati poput onih pisaca koje respektuju samo zbog onog što su napisali kad su bili puno mlađi. I ne radujem se tome!”

Sad se, verovatno, bar na neko vreme - može opustiti. Ili naprotiv, možda će mu Nobel, baš u tom stvaralačkom kontekstu, kako i mnogim autorima pre njega - biti opterećenje, doneti mu golemu medijsku pažnju i razne obaveze, te ga barem na neko vreme, odvući od tastature.

izvor: jutarnji.hr