Pet filmova koji su bolji od knjiga

Nezahvalno je isticati kvalitet filma nad knjigom, pogotovo kada oba imaju prefiks: remek. 

U ovom slučaju original je knjiga na osnovu koje je snimljen film, ali je ekranizacija likova i radnje i te kako nadmašila pisanu verziju.

A Clockwork Orange, Stanley Kubrick, 1971.

Zasnovan na: A Clockwork Orange, Anthony Burgess, 1962.

Ako bismo jednom rečju morali da opišemo kako književnu, tako i filmsku Pomorandžu, onda bi to svakako bila: kontroverza. Činilo se, ipak, da je ova druga izazvala veću pometnju. Nakon premijere, Kubrick je optužen za promovisanje nasilja i silovanja. Film je ubrzo povučen iz britanskih bioskopa i to na zahtev samog reditelja, a sve kao posledica smrtnih pretnji upućenih njegovoj porodici. Prateći jednog od najlukavijih siociopata u istoriji kinemtaografije, Kjubrik nas vodi u srž nasilja, ne štedeći nas ni najmanje. Koliko je ova karakteristika filma danas razlog njegovog svrstavanja u najbolja ostvarenja filmske istorije, toliko je te 1971. godine bila uzrok opšteg negodovanja javnosti.

Osim publike, negodovao je i sam Antony Burgess. Ne samo da mu je Kubrick ostao dužan novac za autorska prava i da ga je ostavio da se sam suoči sa udarom kritika, reditelj je izbacio i poslednje poglavlje knjige, u kome je glavni lik Alex konačno spoznao ono ljudsko u sebi i rešio da se odrekne nasilja. U Kubrickovoj verziji ovakva vrsta spoznaje se nikada nije desila. Godinama kasnije, Burgess će napisati pozorišnu verziju Pomorandže na čijem se početku pojavljuje lik koji neopisivo podseća na Kubricka. Istog lika, Alexova banda mučki prebija.

The Exorcist, William Friedkin, 1973.

Zasnovan na: The Exorcist, William Peter Blatty, 1971.

U deset kategorija, za koliko je bio nominovan za nagradu filmske Akademije, Exorcist je osvojio Oskara u dve: najbolji zvuk i najbolje adaptirani scenario. Ova druga je bila i više nego očekivana, s obzirom na to da je pisac romana na kojem je zasnovana filmska saga o zaposednutoj tinejdžerki Regan, bio upravo i scenarista istoimenog filma. Biće to saradnja koja će dovesti do jednog od najzastrašujućih momenata u filmskoj istoriji. Po mnogim listama, ni danas nema naslova koji bi mogao da ‘’primiriše’’ scenama iz Friedkinovog dela s početka 70-ih, barem kada je momenat straha u pitanju.

Ovo je jedan od retkih filmova čije scene prevazilaze maštu gledalaca, odnosno čitaoca istoimenog dela. Friedkin se potrudio da svojoj publici pruži do tada nezamislivo, poput scene u kojoj Regan masturbira, koristeći se krstom. Upravo u ovoj dozi odvažnosti, i dalje nezamislivoj u kinematografiji 70-ih, leži razlog svrstavanja ovog filma u jedan od najboljih svih vremena.

U istom razlogu nalazimo i pokriće za proglašenje ovog naslova boljim od knjige na osnovu koje je nastao. Da se radi o istinski kvalitetnom ostvarenju, svedoči činjenica da je upamćen kao prvi horor film nominovan u kategoriji "Najbolji", na dodeli nagrade Oskar. Ujedno, po zasluzi, ušao je u top 10 filmova svih vremena, ali se našao i na vrhu neslavne liste najvećih misterija Holivuda sa čak 9 smrti članova ekipe koja je učestvovala u snimanju.

The Godfather, Francis Ford Coppola, 1973.

Zasnovan na: The Godfather, Mario Gianluigi Puzo, 1969.

‘’Daću mu ponudu, koju neće moći da odbije’’, rećiće junak Puzovog romana i Coppolinog filma, don Vito Corleone. Naizgled usputna rečenica, koja se tek provukla u zapisu Maria Puza, u Coppolinom ostvarenju iz 1973. godine i u interpretaciji Marlona Branda, postaće jedna od najkultnijih replika svetske kinematografije. Upravo taj momenat izvanrednosti postigut triom, koji su činili dobar reditelj, sjajna glumačka ekipa i vrhunski scenario, učinili su da The Godfather ostane upamćeniji kao ostvarenje sedme umetnosti, a ne književnosti. Uz note Nine Rot, nastaće delo koje se i danas bori za titulu najboljeg filmskog ostvarenja ikada.

U dotadašnjim filmovima krinimalističkog žanra, uglavnom smo na mafiju gledali iz ugla odbačenog autsajdera. U slučaju The Godfathera , menjamo percepciju i posmatramo je kao odgovor na sve rašireniju korupciju američkog društva.

Inteligentni dijalozi stvoriće od ovog filma malu zbirku mudrosti, koje će naći primenu u svakodnevnom životu. O kom vidu uticaja se radi, svedoče i hroničari mafijaških dešavanja iz sredine 70-ih, koji su opisivali velike mafijaške bosove, kako se  nakon odgledanog The Godfather/a, menjaju u svom obraćanju i ponašanju, ugledajući se na Don Vita i Michaela Corleonea.

The Silence of the Lambs, Jonathan Demme, 1991.

Zasnovan na: The Silence of the Lambs, Thomas Harris, 1988.

Negde u unutrašnjosti Sjedninjenih država, u bioskopu u kojem se prikazivao najnoviji hit The Silence of the Lambs, film je neprimećeno gledao veliki Antony Hopkins .Nakon poslednje scene, nagnuo se do žene na sedištu ispred i glasom Hannibal Lecter upitao: "Kako vam se dopa film?", žena je istog trenutk pala u nesvest.

Nismo sigurni koliko možemo da verujemo u istinitost ove anegdote, ali zato sa sigurnošću tvrdimo da je ovaj film jedno od remek-dela kako književnosti, tako i kinematografije. Ipak, uspeh koji je film doživeo kako među kritikom i publikom, tako i sa brojem prestižnih nagrada (jedan od tri filma koji je osvojio Oskare u svih pet glavnih kategorija), uticao je da se nađe na našoj listi filmova koji su zasenili knjige na osnovu kojih su nastali.

Ovo ostvarenje je stvorili novu dimenziju trilera. Verbalno i umno nadigravanje koje dovoljno otkriva, ali ništa ne obelodanjuje, postalo je tražena komponenta dobrog filma pomenutog žanra. Sa samo 16 minuta svoje pojave u ulozi Hannibal Lecter, Antony Hopkins će ostvariti ulogu svog života, tumačeći jednog od najozloglašenijih filmskih likova. Tog istog Lectera, američki filmski institut proglasiće najboljim filmskim negativcem svih vremena, a sam film jednim od 100 najboljih snimljenih u prethodnih 100 godina. Jodie Foster, ostvariće podjednako zapaženu ulogu FBI agenta, koji je inspirisao lik jedne od najpoznatijih TV agentkinja, Scully iz The X-Filesa. Foster je osvojila Zlatni Globus i Oskara, čineći sa Hopkinsom jedan od najuspešnijih parova u filmskoj istoriji.

Gone with the Wind, Victor Fleming, 1939.

Zasnovan na: Gone with the Wind, Margaret Mitchell, 1936.

Činilo se da će popularnost dela Margaret Mičel (Margaret Mitchell), koje je u samo prvoj godini štampanja prodato u više od 1.300.000 primerka, biti teško nadmašena. Tako, međutim, nisu mislili čelnici Selznik International Pictures-a, koji su samo mesec dana nakon prvog izdanja pomenutog romana otkupili prava na njegovu ekranizaciju. Naredne tri godine protrekle su u potrazi idelane Skarlet O Hare (Scarlett O'Hara), u težnji da se od MGM studija ‘’pozajmi’’ Klark Gejbl (Clark Gable), i što bolje utroši budžet od enormnih 3.9 miliona dolara.

Kada je tog juna 1939. godine završeno snimanje jednog od najambicioznijih projekata dotadašnjeg filma, svi su očekivali njegov veliki uspeh. Međutim, niko nije mogao ni da pretpostavi o kakvom će trijumfu biti reč.

Dvocifren broj Osakara, astronomska zarada i nosilac titule jednog od najvećih filmskih spektakla, kako u to vreme, tako i za čitav kasniji period filmske istorije, svedočili su o vanserijskom ostvarenju. ‘’O tome ću misliti sutra", rečenica kojom Skarlet otpozdravlja svoj bol, nakon više od 4 sata duge sage o događajima na imanju Tara, postala je jedna od najslavnijih filmskih replika, ali i primer životne filozofije. Danas, 74 godine kasnije, Klark i Vivijan Li i dalje predstavljaju jedan od najuzbudljivijih parova velikog platna, a sam Vihor jedan od najautentičnijih primera veličine sedme umetnosti.

Izvor: Stil.rs

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/