Čekajući na fotokopije stranica iz jedne od monografija o Vladimiru Veličkoviću, zapodenula sam neobavezan razgovor sa ljubaznim čovekom srednjih godina zaintrigiranim stranicama koje je kopirao. Bio je upoznat sa radom i delima našeg čuvenog slikara i čuo je da je nedavno preminuo. Iznenadio se kada sam rekla da je imao 84 godine. Doživljavao ga je mlađim, baš kao i ja, iako ga nijedno od nas dvoje nije upoznalo. Oni koji jesu, to potvrđuju. Kažu da je bio vitalan, vedar i energičan. 

U njegovom nastupu nije bilo ni naznake teskobe,u njegovom duhu nimalo tmine, ponajmanje svireposti u njegovoj ličnosti - ničega od onoga što se pod sivim naletima četkice i bolno preciznim potezima tuša rađalo u njegovim delima. Delima majstora pokreta i gospodara linije.Svedocima pasije iz kojih vršti očaj - neprihvatljiv svima, ali Veličković nikada i nije želeo da se dodvori publici.

Impresionirana sam da moj slučajni sagovornik ovo zna, ali ne zna da je na početku karijere naš veliki umetnik bio kolorista. Međutim, boja mu nije pomogla da se izrazi.

Veličković se u bezličnosti tame kretao jasnim pokretima ka poruci koja je provirivala iz svakog zloslutnog pogleda gavrana, ukazujući na samoubilačku prirodu modernog čoveka i surovost koja vodi u neumitnu propast.

Podsećanje i upozorenje.

Okupirale su ga čovekova borba i patnja, on je pre svega humanista. Neprikosnoveni  monohromata, ali kolorista u duši.

Poraženo sam priznala svom sagovorniku da ne postoje prave reči kojima bi se predstavio genij takvog umetnika. Odgovorio mi je da ukoliko pokušam da napišem tekst srazmeran veličini Vlade Veličkovića, to nikada neću postići.

Zato nisam ni pokušala.

"Nema osetila, ni trzaja, ni bića.
Samo gustina kože.
Trunka koju svetlost kači.
Penjanje.
Silaženje.
Neizvesnost.
Veličković samo kosinu sudbine sledi.
I njene obeležene puteve.
Baždarene.
Otvorene.
Koji su samo putokazi za jedno odredište.
Jedan jedini bezdan.
Jedno jedino ništavilo."

Vladimir Veličković 1935-2019.

Zahvaljujemo kustosima ARTE galerije Milani Petrović i Dragu Rakočeviću

Tekst: Maja Bunčić