Na strani „male“ žene

Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama obeležava se 25.novembra, nakon čega sledi i šesnaest dana aktivizma. Period, kada mi aktivistkinje, novinarke, borkinje, pokušavamo još glasnije da progovorimo i osvestimo jedan od najgorih produkta patrijarhata - rasprostranjenost nasilja i femicida.

Sanja Pavlović je važan deo i snaga ove organizacije i njen rad važan je za svaku ženu, devojku i devojčicu u Srbiji. Jedna je od prvih članica grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama, grupe od oko 30 novinarki iz nacionalnih i lokalnih medija u Srbiji koje se organizovano bore protiv nasilja i već nekoliko godina trude da okupe novinarke koje su zainteresovane da svoje izveštavanje o ovom problemu učine adekvatnijim, informativnijim, više podržavajućim.

Sa Sanjom sam povodom obeležavanja pomenutog datuma pričala o tome kakva je bila godina za nama i koji su je događaji na polju prava žena obeležili.

Kao neko ko pruža konstantu podršku ženama i radi kao deo nevladine organizacije koja ženama u Srbiji najviše pomaže, kako bi opisala godinu za nama? Kakva je ona bila za žene u Srbiji?

Ova godina bila je godina velikih izazova, godina u kojoj je epidemija promenila mnoge životne navike i u mnogome nas izolovala jedne od drugih. To je bila godina neizvesnosti i strahova. Svaka društvena kriza najjače negativne posledice ostavlja na one ranjivije među nama, i to je bio slučaj i sada. Epidemija je, sa jedne strane, pokazala i dokazala koliko je društvena uloga žena važna i koliki su teret iznele na sopstvenim leđima, posebno ako posmatramo oblasti zdravstva i trgovine, dok je sa druge strane pokazala svu surovost života kada je reč o onima koje imaju manjak podrške i resursa ili, posebno, onima koje su izložene nasilju od strane bliskih muškaraca. Feministkinje već godinama ukazuju na činjenicu da je za žene, nažalost, upravo dom jedno od najnebezbednijih mesta i ovo je godina u kojoj je to posebno postalo jasno.

Na koje je sve načine pandemija pogodila žene i kakva je situacija u Srbiji kada je prijavljivanje nasilja u ovom periodu u pitanju?

Brojke iz celog sveta pokazuju da je došlo do porasta nasilja prema ženama unutar porodica, što je potpuno razumljivo ako uzmemo u obzir činjenicu da su u mnogim državama uvedeni različiti vidovi zabrane kretanja. Primoranost da ostanemo unutar svojih domaćinstava olakšala je nasilnicima koji inače koriste taktike izolacije da ih dodatno učvrste, da ženama onemoguće spoljne kontakte i time ih u potpunosti kontrolišu.
Indikativno je, međutim, da o porastu prijava za nasilje najčešće izveštavaju ženske organizacije koje pružaju podršku ženama, a daleko ređe državne institucije. To je bio slučaj i u Srbiji, i to pokazuje da su ženske organizacije višedecenijskim radom uspele da izgrade poverenje sugrađanki da im se obrate. Od Autonomnog ženskog centra je u prvih mesec dana vanrednog stanja podršku potražilo tri puta više žena nego u uobičajenim okolnostima. Mnogi od tih poziva bili su informativnog karaktera, žene su se raspitivale u vezi sa radom institucija koje su ostale neme za njihove potrebe. Mi već znamo da to nije realno povećanje jer će nam se mnoge žene koje su tokom izolacije prvi put primetile da njihovi partneri koriste nasilne tehnike tek javiti – ženama je obično potrebno vreme da prihvate činjenicu da je muškarac u koga su zaljubljene i u koga imaju poverenje nasilni.

Kako ste vi funkcionasale unutar organizacije s obzirom na novonastale uslove rada? Da li vam je situacija otežala pružanje podrške ženama?

Mnoge ženske organizacije, kao i svi mi u svim oblastima života, morale su da prilagode način rada epidemiološkoj situaciji koja neće dovesti u zdravstveni rizik niti žene koje nam se obraćaju, niti zaposlene. Mora se priznati da nas epidemija jeste dočekala donekle nespremne i da su mnoge stvari rešavane ’u hodu’. Ipak, uspele smo da se prilagodimo, a neke od aktivnosti odvijale su se online. Smatram da je to prednost nevladinih organizacija, ta vrsta fleksibilnosti i mogućnost prilagođavanja situaciji u zavisnosti od potreba. Koleginice trenutno rade i na razvijanju posebnog protokola rada kada je reč o pružanju usluga online koje ćemo ponuditi i drugim ženskim organizacijama, jer mnogo rizika mora biti uzeto u obzir, od tehnoloških, do ljudskih. Potrebno je stalno usavršavanje, ali ključno je da naša opredeljenost ka podršci ženama nije smanjena i pored svih izazova, a to je najvažnija karika za svaki pređašnji, kao i budući rad.

Kako su institucije reagovale i šta su uradile povodom toga?

Odgovorom institucija na nasilje prema ženama tokom vanrednog stanje mnogo detaljnije su se bavile moje koleginice koje su zbog problema žena nastalih u vezi sa viđanjem dece sa drugim roditeljem tokom vanrednog stanja pisale Ministarstvu pravde i Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanje.
Kada je reč o ženama koje preživljavaju nasilje, zabeležen je slučaj hapšenja žene koja je pobegla iz domaćinstva od nasilnika zbog kršenja zabrane kretanja. Ne mora doći do policijske brutalnosti do kakve je dolazilo ove godine da bismo znali da sistem ne mari za obične ljude, da nije na našoj strani. To je ono što zabrinjava i što, sa druge strane, podstiče na građansko samoorganizovanje i solidarnost. Upravo tako ja vidim i feministički pokret i ženske organizacije koje su upravo na strani ’male žene’. Na Facebook stranicu AŽC-a javljale su se devojke da nam prenesu da su u svojim i okolnim zgradama kačile informaciju, ručno pravljenu, o broju SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja. To je najmanje što su mogle da urade, a opet je tako mnogo, jer pokazuje svest i brigu o sugrađankama.

Nažalost, i ove godine smo svedočili dvocifrenom broju femicida u ovoj zemlji. Međutim, čini mi se da su mediji dosta apelovali na bezbednost žena tokom pandemije i pozivali na prijavljivanje nasilja. Da li smo svedočili nešto manje senzacionalističkom pristupu izveštavanja o nasilju ili je medijska slika nasilja nad ženama i dalje jednako užasna?

Uloga medija je i u redovnim okolnostima od izuzetno važna za to da li će društvo uvideti problem nasilja prema ženama i na koji način će se prema njemu postaviti. Mediji o ovom problemu izveštavaju često, ali izveštavaju na takav način da se prepoznaje samo fizičko nasilje i da se stvara profil žrtve koja, ako nema modrice i nije uplakana i utučena, i nije žrtva. Ipak, mediji prate ovu temu i pratili su je i tokom vanrednog stanja. Uvidi koje sam imala pokazuju da mediji jesu pristupili tome za nijansu odgovornije nego inače i mnogi od njih su, čak i uz potpuno senzacionalistički tekst, objavili brojeve telefona za zaštitu i podršku. Sa ovakvom medijskom slikom, smatram da je to već napredak, iako je daleko od standarda etičkog novinarstva. Primetila sam i veći broj zaista dobrih TV priloga o problemu nasilja prema ženama koji su, nažalost, bili praćeni ’pokrivalicama’ koje prikazuju simulaciju nasilja, ženu koju muškarac baca na krevet i nasrće na nju. Smatram da je to korak dalje koji ozbiljni mediji moraju da naprave – da ne prikazuju scene koje žrtve vraćaju i zarobljavaju u ulozi žrtve, koje retraumatizuju i ne motivišu žene da potraže podršku. Nasilje nije samo fizičko, i preživljeno iskustvo nasilja nije jedina karakteristika žene. Uz tekstualne, i grafički medijski prilozi to moraju da predstave.

Još jedna važna stvar kojom si se bavila tokom ove godine je digitalno nasilje među mladima. Zašto je baš ova sfera kod mladih prepoznata kao bitna i da li ona utiče na njihove kasnije partnerske odnose?

Tema koju je Autonomni ženski centar ove godine pokrenuo u javnosti jeste digitalno nasilje u partnerskim vezama mladih. U okviru aktivnosti pod nazivom „Mogu da neću – Ljubav nije nasilje!“ već nekoliko godina sa mladima otvaramo teme (prvih) partnerskih odnosa i nasilja i upravo kroz taj rad shvatile smo da je nužno da u narativ uključimo temu digitalnih alata i komunikacije. Tehnologija je gotovo sastavni deo partnerskih veza mladih, pa samim tim i nasilja u takvim vezama, i tome je nužno posvetiti posebnu pažnju ako se bavimo mladima. Većina direktne i indirektne komunikacije među partnerima odvija se upotrebom tehnologije, u međusobnim tekstualnim, audio ili video prepiskama, ili pak kroz postupke na društvenim mrežama – od toga šta ću odlučiti da okačim na svoj profil, do toga koga ću da prihvatim za prijatelja/prijateljicu... To je okruženje u kome mladi prvi put stupaju i bivaju u partnerskim odnosima, i u koje unose ono što su prethodno socijalizacijom dobili, ali istovremeno i grade same sebe kao nečije partnere ili partnerke. Upravo ti prvi emotivni, a posebno seksualni odnosi (i tu ne mislim samo na seks, već i na sve ono što mu prethodi), iako odraslima često deluju bezazleno i nestalno, mogu ostaviti jak uticaj na mlade devojke i momke i oblikovati njihove buduće odnose. Zato smo odlučile da se posvetimo svim tim aspektima, da otvorimo teme sekstinga, ’osvetničke pornografije’, kontrole putem tehnologije, toksičnih i netoksičnih veza, a u cilju podsticanja na ravnopravne i odnose zasnovane na ljubavi i poštovanju.

Kakve podatke je donelo istraživanje?

Potvrdilo je da je i ovaj vid nasilja rodno određen, odnosno da je najčešće reč o nasilju momaka prema devojkama. Dodatno, pokazalo se da su i posledice pretrpljenog nasilja ozbiljnije kada je reč o devojkama, koje su češće izveštavale da su osećale strah i bespomoćnost, nego kada je reč o momcima koji su daleko češće izveštavali da to što im se desilo nisu doživeli kao ’veliku stvar’. To može da znači da će neke mlade žene već u tinejdžerskom uzrastu početi da zaziru od interneta i svih mogućnosti koje on pruža, plašeći se zloupotrebe i osećajući se izloženo. To može da ima dalekosežne posledice u vidu odbijanja usavršavanja u digitalnim tehnologijama koje sve više zauzimaju važno mesto u svim sferama života.
Koliko su mladi naviknuti na stalnu upotrebu tehnologije, dok sa druge strane ne znaju mnogo niti o postavljaju svojih, niti o poštovanju tuđih granica, vremena i privatnosti, govori i podatak da trećina njih, bez obzira na pol, nije sigurna da li je zahtev za stalnom dostupnošću partnera/partnerke na četu vid nasilnog ponašanja.

Šta bi poželela ženama u Srbiji u sledećoj godini?

Teško je poželeti želju koja je usko vezana za Srbiju jer mislim da smo sve međusobno povezane i da politička previranja na temu ženskih prava iz jednog dela sveta utiču i na njegov ostatak. Želim nam još jaču povezanost, lokalnu, kao i internacionalnu, želim nam trenutke radosti, kao i snagu da iznesemo sve predstojeće borbe kojih će nesumnjivo biti. Želim nam da stremimo svetu koji je pravedniji prema svakoj devojčici, devojci i ženi.

Razgovarala: Iva Parađanin