Ako za potrebe ovog prikaza pokušamo sažeti tzv. „istoriju umetnosti“ na njenu ogoljenu i „čistu“ suštinu, bit, onda je sva Umetnost u svim svojim pojavama, pravcima, razdobljima, tendencijama, u svim svojim tumačenjima, programima i estetikama uvijek bila potraga za Slikom. Bezbroj načina, postupaka, tehnologija, materijala, programa i manifesta samo na različite načine teže da ostvare tu jednu sliku.

Velimir Ilišević se sa strašću prihvatio ovog zadatka, gonjen svojim porivom, „zaposednut svojim demonom“ (ETHOS ANTROPOI DAIMON – zavičaj, navika je čoveku demon). Zavičaj Čoveka, nekada ograničen na neposredno okruženje, sada se pretvorio u globalizam i kosmopolitizam, sada je ceo svet postao naš zavičaj. Ilišević je odlučno odbacio zadatak da svoju Sliku gradi na osnovu beskrajnog mnoštva koje nas okružuje, koje nas svojim prisustvom dezorjentiše i nudi se kao „novi zavičaj“ u kome više ne možemo pronaći svoje mesto dok nam ga drugi ne odrede. Umesto toga da osluškujući trendove, tendencije i zakone ponude i potražnje, komercijalizovane hiperprodukcije „umetnosti“ sledi i pokorava se ovom „Zlatnom teletu“, on bira ono prvo, izvorno iz „starog zavičaja“ Čoveka, vraća se korenima. 

Sa ovim izborom Velimir Ilišević ne gubi ništa, ne rizikuje da bude „anahron“, zastareo ili prevaziđen, iz jednostavnog razloga što Umetnost ne poznaje napredak, progres, razvoj, ne u svojim namerama nego u svojim rezultatima. Rezultat ovog izbora su dela koja nisu ništa drugo nego ono što je njegov unutrašnji „Demon“ iščupao iz njega da bude vidljivo
i predstavljeno. Šta vidimo? Gusti nanosi boje i slobodni potezi kista, prate guste linije crteža. Pred nama se nalaze svakodnevni predmeti, koje Ilišević koristeći različite pozadine maestralno postavlja u prvi plan, dajući im „povlašten“ status. Ovaj postupak koji od predmetnosti (Dingheit) preko stvarnosti (Sachlichkeit) dovodi svoj predmet do simbola. Simbolizam je rezultat unutrašnjeg i najličnijeg promišljanja samog umetnika i nema za svrhu da takvu simboliku pretenciozno nametne kao opštu. Gotovo izgubljena sposobnost recentne umetničke prakse da ostvaruje dela koja mogu biti povezana sa tradicijom, taj namerni raskid je još jedan primer kako gubimo ono što umetnosti po definiciji pripada. Još jedan primer raskorenjenosti. U promišljenoj kompozicionoj strukturi slike su „neuokvirene“ kao i njihov „predložak“ – Priroda. U prethodnom stvaralačkom periodu Ilišević je koristio veliki format koji je bio svojevrsni „glasan poziv“ da predmete i stvari oko nas doživimo na potpuno drugačiji način. Sada je počeo koristiti mali format koji je na neki način „utišan“ i mnogo intimniji, ali nimalo manje „glasan“. Život prirode je pleonazam jer je priroda život. Da bi bila život, priroda se hrani, posežući za vazduhom, zemljom, za vodom i svetlošću.

Simbol ove „žeđi za životom“ je koren koji ne samo da hrani nego na mestu drži, učvršćuje i čuva. Slike „Snopovi“ i „Drvo“ upućuju na Iliševićev i naš „stari zavičaj“ jer su snopovima odvojeni koreni, a drvo je svoje korenje okrenulo ka nebu. Upućuju nas na našu raskorenjenost, na gubitak našeg posebnog mesta, našeg prirodnog i sa prirodom saglasnog
postojanja. To smo mi – ti pognuti snopovi svezani i spremni da padnu, mi odsečenih korena, mi kojima je sve okrenuto naopako i tražimo izvor života u tom novom zavičaju bez
korenja, okrenuti prema Nebu gde ih je nemilosrdno Sunce osušilo i tako nas bez svoga korenja osudilo na smrt. Na delu je „estetsko samoubistvo prirode“, a Velimir Ilišević nas opominje.

Velimir Ilišević rođen je 1965. godine u Sisku. Odrastao je u Prijedoru u Bosni i Hercegovini. Sa 24 godine (1989) napustio je svoju domovinu i od tada živi u Švajcarskoj. Nakon što je u Cirihu pohađao Školu za primenjenu umetnost, definitivno je odlučio da se bavi slikarstvom. Član je Vizarta (Visarte) Švajcarske, višestruko je nagrađivan, boravio je i stvarao u Parizu i Berlinu kao predstavnik Švajcarske. U zemlji i inostranstvu održao je brojne izložbe i njegovi radovi se nalaze u značajnim privatnim i javnim zbirkama - VP Bank-Kunststiftung,Vaduz, UBS Bank Ausbildungszentrum Wolfsberg, Notensteinbank,Zürich, Mezzanin Stiftung Liechtenstein, Kunstmuseum Bern, Museum zu Allerheiligen Schaffhausen, Sturzenegger Stiftung Basel/Schaffhausen, Kunstmuseum Singen, Germany; Kanton Schaffhausen, Kunstverein Schaffhausen, Gallery Römer Zürich, Georg Fischer AG, Lamprecht AG Basel, Muffler Architekten.Tuttlingen, AIR Serbia,Belgrade, Muzej Kozare, Prijedor, Biblioteka Filoloskog fakulteta B.Luka. Živi i radi u Berlinu, Nemačka I Stein am Rhein, Švajcarska.

Tekst: Marijan Munjiza