Spuštajući se Dorćolom, zapljusnuta mešavinom žamora iz kafića i odjeka visokih potpetica, razmišljala sam o tome šta bih sve pitala Kseniju Atanasijević. Ona je bila autentična heroina nezaustavljivog talasa ženske emancipacije, role model, zvezda Beogradskog univerziteta, ali takođe i žrtva žute štampe, koja ju je nemilosrdno vukla kroz blato. Ne izbija mi iz glave misao da bi bilo savršeno o njenom uzbudljivom životu napraviti film. Pomislih, nije lako biti s Ksenijom Atanasijević licem u lice, mada znam da bi rado dala intervju za ELLE. I sigurna sam, dočekala bi me obradovana, u svom čuvenom salonu u parteru Gospodar Jovanove 49. Pogledala bi me prisno dubokim crnim očima, oslobodila svake nelagode i podsetila da među nama nema tajni.

U istoriji Beogradskog univerziteta vaše ime je zapisano zlatnim slovima: prva žena koja je doktorirala u Beogradu i prva žena docentkinja u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
Ipak, vaše opredeljenje za univerzitetsku karijeru izazvalo je žestoki otpor akademske sredine, kakav je danas teško i zamisliti. Kako ste se snašli u toj situaciji?
Ja sam bila ambiciozna. Nisam htela da odustanem od svoga cilja, da se zadovoljim manjim, da budem gimnazijska profesorka, što je u to vreme bio vrhunac karijere za malobrojne fakultetski obrazovane žene. Još ranije sam raščistila sama sa sobom da ne dolazi u obzir da ponovim taj tada važeći model uspešne žene.

Šta je bio razlog tolikog otpora na koji ste naišli?
Ključna zamerka bila je to što sam žena. Bilo je veoma čudno da mlada devojka javno ispolji ambiciju da se usavršava u struci, pogotovo u filozofiji, koja je od kad je sveta i veka povlašćena oblast muške kreativnosti. Još i tada je kod nas bilo krajeva u kojima su žene ljubile u ruku muškarce, samo zato što su muškarci. Zamislite, čak se i taj ružni običaj navodio kao argument protiv moga izbora. Na žensku ambicioznost gledalo se s podozrenjem. Znate, na odbrani doktorata profesori Petronijević i Milanković glasno su se pitali da li je sa mojim hormonima sve u redu. To je, valjda, trebalo da znači da sam pametna kao muško! Beogradska čaršija se uznemirila, najozbiljnije se raspravljalo na sednicama Beogradskog univerziteta o tome da se može dogoditi čudo neviđeno, da mlada žena zauzme katedru docentkinje.PageBreak
Da li ste imali nečiju podršku?
Podržao me je tada veoma uticajni profesor Petronijević, po mnogima naš najveći filozof. Bio mi je mentor pri izradi doktorske disertacije i predsednik komisije pred kojom sam odbranila doktorsku tezu. On mi je dao i preporuku za studijski boravak u Ženevi i Parizu. Zahvaljujući njegovoj podršci te 1923. godine izabrana sam za docentkinju univerziteta, prvu u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Bio je to korak od sedam milja!

Kako se odvijala vaša karijera prve žene univerzitetske nastavnice?
Počela sam 1924. godine da predajem na katedri za istoriju klasične filozofije. Studenti su me poštovali, ali nažalost, moj uspeh je imao i svoju tamnu stranu i svoju visoku cenu. Moji protivnici, a njih je bilo mnogo, nisu birali sredstva da me kompromituju i uklone. Započela je proizvodnja intriga en gros. Kad sam se prvi put pojavila na sednici Fakultetskog veća, bilo je kolega koji su se snebivali da sednu pored mene, kao da će se inficirati nekom zaraznom bolešću!

Jedan profesor mi je prišao i rekao: „Čestitam vam, gospođice, ušli ste u pakao!“ Tih reči sam se kasnije često sećala.

Briljantnu dvanaestogodišnju univerzitetsku karijeru okončali ste podnošenjem ostavke.
Da, 1936. podnela sam ostavku na svoj položaj na univerzitetu, posle duge i neravnopravne borbe i oštre javne polemike sa profesorima Filozofskog fakulteta i sa rektorom Beogradskog univerziteta. Međutim, bila sam svesna da sam nešto postigla: prokrčila sam put budućim univerzitetskim nastavnicama.

Kakva je bila reakcija javnosti na takav rasplet?
Kulturna javnost je žestoko i nedvosmisleno osudila Univerzitet i stala na moju stranu. Novine i časopisi su iz dana u dan prenosili reagovanja javnosti. Bila sam moralna pobednica. Ipak, ostala sam bez posla koji sam toliko volela, penziju nisam dobila iako sam je tražila, a ni drugi posao, tako da je jasno kakvu su mi budućnost namenili moji moćni protivnici sa Univerziteta. U pravu je Virdžinija Vulf kad kaže da je istorija muškog opiranja ženskoj emancipaciji možda zanimljivija od priče o samoj emancipaciji.PageBreak
Bili ste jedna od najistaknutijih i najaktivnijih feministkinja svoga doba?
Bila sam među osnivačicama feminističke organizacije Ženski pokret, koja je izdavala i istoimeni časopis. U mnogobrojnim člancima, polemikama i predavanjima zalagala sam se za to da se jugoslovenske žene izjednače u svim pravima, pa i u političkim, s muškarcima. Treba da znate da u to doba žene nisu imale pravo glasa. Na izbore su išli samo muškarci. Neki danas veruju da je feminizam izum novijeg doba. Vidite, nije tako. Između dva svetska rata bilo je u našoj sredini nekoliko značajnih feminističkih organizacija. Pored njih postojalo je i Udruženje univerzitetski obrazovanih žena.

Na fakultetu ste predavali istoriju filozofije, ali se niste ustezali da filozofski promišljate aktuelne fenomene života i društvene stvarnosti. Sudili ste o savremenicima i događajima iz perspektive filozofskih i etičkih principa i merila. Retki su mislioci koji to čine i javno objavljuju.
Verujem da je našem dobu neophodna filozofska misao, moderna filozofija, a filozofiji da se ogleda i potvrdi u svome vremenu kao reč mudrosti i moćno sredstvo humanizacije čoveka i društva. Zato nisam zatvarala oči pred raznim nepodopštinama, ideološkim i političkim ujdurmama i svim onim groznim naumima monstruoznih spodoba koje su pripremale rat i ceo svet povukle u veliku klanicu. Kada sam se 1933. vozom vraćala iz Salcburga sa festivala Mocarteum, videla sam kako izgleda sprovođenje Hitlerove ideje o čistoti rase na primeru jedne jevrejske porodice koja je glavom bez obzira napuštala Austriju. Tada sam shvatila čemu sve to vodi, šta sve fašizam sprema i hoće i kakva katastrofa kukavnom i obezglavljenom čovečanstvu sledi. Sela sam i umesto muzičke kritike sa Mocarteuma napisala reportažu o prizoru iz voza, u kojoj sam prva kod nas upozorila na opasnost od Hitlera i hitlerizma. Skupo me je to koštalo! Devet godina kasnije hitlerovci su bili u mom Beogradu i u liku gestapovaca zakucali na vrata moga stana. Tako vam, draga moja, izgleda filozofija uživo!

Kako vidite moralno-psihološki profil savremenog čoveka?
Čoveka današnjice u svim njegovim postupcima i pothvatima rukovodi raspomamljeni delirijum da što više novca dograbi i nagomila. Zna da može postići skoro sve kad ga poseduje, a gotovo ništa kad ga je lišen. Većina snova modernog čoveka može se kupiti, nabaviti, izmeniti za druge artikle. Sve je izvodljivo preobratiti u novac i njime isplatiti. Za savremenog čoveka izgubile su svaki značaj idealne vrednosti. One su mu postale daleke, nestvarne, izlišne. Ne bi znao šta sa njima da preduzme ni kad bi mu najbolje od njih pale u krilo. Međutim, one uostalom ni u kakvom kontaktu s njime nisu. Novac je božanstvo kojem se savremeni čovek klanja.

Kako vam danas izgleda položaj žena? Danas se podrazumeva sve ono za šta ste vi ginuli: politička prava, dostupnost profesija, školovanja, izjednačavanje plata...
Očigledno je da su se stvari znatno promenile nabolje. I to se ne bi dogodilo samo od sebe bez feminističke borbe. Mentalitet se, međutim, najteže menja. Žene su i danas izložene raznim vrstama diskriminacije, represije, nasilja. I danas se od žene očekuje da se uklopi, da ne štrči. A same žene su dobrovoljne ropkinje novih, pa i starih stereotipa. Feministkinje imaju još posla, i te kako!

U mnogo čemu ste avangardna ličnost. Ipak, kod nas ste decenijama bili osporavani, onemogućavani, zanemareni. Da li sebe smatrate uspešnom ženom?
Bila sam osporavana i potiskivana, ali vreme sve više pokazuje da sam bila u pravu i da je moja borba imala smisla i efekta. Pogledajte, sad me izučavaju na Ženskim studijama, moji tekstovi se preštampavaju, a ljudi ih čitaju. A imena mojih progonitelja, ondašnjih vajnih filozofa, niko se ne seća.