Sigurno je da na njega nećete ostati ravnodušni. Progoniće vas. Film, ne Jacob Elordi. Bez obzira na to da li ste knjiški moljac koji se suprotstavlja svakoj, makar i maloj, izmeni originala jer ste za tu knjigu posebno vezani ili ako je sticajem okolnosti nikada niste otvorili pa budete oduševljeni, nema sumnje da će vam novo ostvarenje Emerald Fennell izazvati ključale emocije. Što se može videti i u mnogobrojnim i opsežnim recenzijama koje nimalo ne idu uz dlaku ovom filmu.
Propusta, ako se tako uopšte mogu nazvati, ima mnogo. Toliko da vam tokom ta dva sata i 16 minuta prozuji skriveno pitanje - da li je ovo uopšte "Wuthering Heights", onaj koji poznajemo? Od izbora glumca za Heathcliffa, koga Brontë opisuje kao tamnoputog - što je zapravo uzrok njegove ljubomore prema svetloj kosi i koži Edgara Lintona i razlog njegovih raznih odluka, preko rodbinskih odnosa i brisanja pojedinih likova, do intenzivnih eksplicitnih scena koje vizuelno prikazuju tešku i tragičnu ljubavnu priču koja je u romanu svedena na samo jedan poljubac.
Zato je važno šta je rediteljka ovog ostvarenja rekla pre nego što je film pušten u etar. "Stvar je u tome da ne možete adaptirati knjigu koja je ovoliko obimna, komplikovana i teška," rekla je Fennell za Fandango u januaru. "Ne mogu da kažem da snimam Wuthering Heights. To nije moguće. Ono što mogu da kažem jeste da snimam jednu verziju te priče. Postoji verzija koje se sećam nakon što sam je pročitala, a koja nije sasvim stvarna. I postoji verzija u kojoj sam želela da se dogode stvari koje se nikada nisu desile. I zato ovaj film jeste Wuthering Heights, a istovremeno i nije."
Francuski novi talas bio je ključan da film postane lično umetničko delo, a reditelj cenjeni umetnik koji kroz kameru i svoju jedinstvenu misao ima šta da kaže. Kultni klasik Emily Brontë "Wuthering Heights" je za Emerald Fennell upravo ono što je nouvelle vague uspeo da reformiše u svetu filma. Ono što smo za Dan zaljubljenih svi dobili kao poklon uvijen u mašnu poput one s haljine Margot Robbie, jeste autentična, živopisna i šarena ekspresija ove rediteljke.
Kada gledamo adaptacije nekog romana ili priče, one nisu, i ne treba da budu, bukvalan prikaz. Pre svega jer je to apsolutno nemoguće. A onda i zato što svako od nas ono što pročita doživljava i shvata potpuno drugačije. Postoji velika razlika ako ste "Wuthering Heights" pročitali u srednjoj školi ili u kasnim tridesetim. Ima razlike jer su to dve različite osobe sa potpuno drugačijim životnim iskustvima i pogledima na svet.
Iako postoje univerzalni problemi koji su svima uočljivi kada se korice zatvore, to neće biti ono što će ostaviti žig u našem sećanju. Koje će se, zbog nesavršene ljudske prirode, fleksibilno menjati zajedno sa nama i dobijati neka nova značenja. Zato ovaj "Wuthering Heights" treba gledati potpuno izolovano od originalne priče. Ovo nije adaptacija, već umetnička sloboda u onom najlepšem smislu te često korišćene fraze. Jer je Fennell sa nama, sa celim svetom, hrabro podelila jedan deo sebe u ovom ostvarenju.
Jacob Elordi i Margot Robbie, uz sjajne mlade verzije njihovih likova koje tumače Owen Cooper i Charlotte Mellington, uspeli su da iznesu tu zamisao o nežnoj i neraskidivoj bliskosti nastaloj u teškim i oskudnim uslovima, koja prerasta u neizdrživi naboj emocija.
Zato je sigurno da na njega nećete ostati ravnodušni. Progoniće vas, baš kao što Cathy progoni Heathcliffa.
Be with me always - take any form - drive me mad! Only do not leave me in this abyss, where I cannot find you.