Ako već sve znamo o svojim komšijama - kad idu na ručak, ko im zvoni, kada spavaju, red bio bio i da ih upoznamo. Zato sam ja odlučila da im zakucam na vrata, koja su mi srdačno otvorili. Ovde ipak ne govorim o mojim divnim susedima u jednoj beogradskoj ulici, već o državi do nas koja, kao i ova naša ima svoje lepote i svoje jade.

Spakovani, umiveni i pospani krenuli smo u ranim jutarnjim časovima put Republike Bugarske, tačnije glavnog grada Sofije. Za putešestvije do finalnog odredišta potrebno je nekih 5 sati.

Iako sam u hodu, tražila po netu šta da vidim, čujem, probam ili doživim u zemlji Ruža, nisam nalazila zadovoljavajuće informacije i rešila sam da se opustim i ustremim smelo kroz ulice Sofije - da zalazim kroz udžerice, pijem kafu u bugarskim kafanama i sladim se ratlukom od ruže. I najbitnije, da posetim i vidim znamenitosti koje krase, sad mogu da kažem, jako čudan grad. 

Dolazak nije bio spektakularan - uhvatila nas je gužva na putu, konfuzija u saobraćaju i non-stop preusmeravanja zbog stalne izgradnje i popravke puteva. Pa, šta? Kao da nismo navikli na vikend intervencije na putevima, bespotrebnu gužvu i more turista koji besciljno lutaju.

Deo sa hotelom (lepo dočekana, prespavala, tuširala se, jela) ću preskočiti, jer pripadam onoj staroj gardi koji ide po gradu, posećuje muzeje, znamenitosti i koju čeka more zanimljivijih stvari napolju. Zato mislim da je vreme da krenemo: 

Iako sam imala društvo, iz opravdanih razloga , nađoh se ipak sama da bazam gradom. Imala sam okvirni plan šta-kad-i-kako videti, ali sam rešila da jutro počnem kafom, slatkišem i uhom - tj. u uvo pretvorenu Mariju koja ima sat, dva da posmatra prolaznike, sluša drugi jezik, mašta, razmišlja i sladi se ušećerenim bugarskim poslaticama.

Kao neko ko je dugo radio u gastronomskoj sferi, primetila sam da su vodiči te vrste (gde pojesti i popiti) nametnuta i sponzorisana kategorija - zato zaboravite na rezervacije i traženje restorana ili kafe. Neka oni nađu vas! Nagradite sebe posle šetnje nasumičnim izborom kolača lokalnog proizvođača ili kafom koji će da vam skuva vlasnik i ispriča neku zanimljivu priču. U mom slučaju,  jutarnji brzi hod me doveo u ulicu sa lipama, šareni stoljnaci su mi privukli pažnju, vredna konobarica je uputila osmeh i sasvim je bio dovoljan razlog da uđem u bugarski "kendilend" i da naručim baklavu, pužića sa šećernim prelivom i još nešto sa kokosom što mi se ne sviđa. 

Posle izliva šećera u mozak, široke ulice i bulevari su me doveli baš tamo gde treba - do velelepnog hrama posvećenog Aleksandru Nevskom.

Sakralni spomenik arhitekture građen je tokom 19. i 20. veka i posvećen je i ruskim vojnicima koji su poginuli u rusko-turskom ratu. Neverovatan spoj zlatne i zelene boje, monumentalnost i čvrstina su ostavili jak utisak i po mom mišljenu ova patrijaršijska katedrala Bugarske pravoslavne crkve je arhitektonski dragulj ortodoksnog sveta. U blizini se nalazi i crkva Sv. Sofije, zanimljiva građevina tople crvenkaste boje koja je tokom istorije više puta rušena. 

U segmentu crkvene arhitekture obavezno pogledajte i crkvu Sv. Nedelje - istorija crkve nije u baš poznata, ali pretpostavlja se da je sagrađena u 10. veku. I ovaj objekat je preživeo razaranja i obnove, a današnji izgled datira iz 30-ih godina 20. veka. Crkvu posebno spominjem jer se u njoj čuvaju mošti srpskog kralja Milutina koje su u Bugarsku prenete iz sela Trepča u 15. veku. Ako ste ipak u duhu Indiana Jones, dobro osmotrite arheološke ostatke starog grada Serdike (nalazi se u centru) i uživajte u dovitljivosti starih Rimljana. 

Ovde ću da stanem, predahnem i premestim se u obližnji park, legnem na travu i uživam. Primećujem da pored crkvene arhitekture, ne samo Sofija nego i Bugarska je jako bogata zelenilom, drvećem i prirodom. To daje momentalno olakšanje. 

Elem dok prelećemo u hodu "hvatamo" čudnu veliku građevinu Palatu pravde koju čuvaju dva lava, stižemo do Vitoša bulevara ili kako ih zovem "Knez Mihailove ulice" - to su te ulice koje imaju svi veći gradovi, gde se nižu kafići, prodavnice i butici.

Ako ne odete u Nacionalnu galeriju umetnostu ne računajte da ste bili u Sofiji. Bogatsvo nacionalne umetnosti je neizmerno, a posebnu pažnju obratite na suptilnost u izradi bugarskih pravoslavnih ikona. Pozorište, jao da Narodno pozorište Ivan Vazov - obavezno da vidite spoljnu arhitekturu! 

Opšti utisak - evo i sad posle mesec dana, teško mi je da sastavim utiske. Čudni spojevi - arhitektonski, umetnički, balkanski. Ulice mirišu na kobasice i ruže, sve je i veliko i malo u isto vreme, liči na Beograd, ne liči na gradove u kojima smo bili i sviđa mi se i ne sviđa. Ali mi se opet ide, to sigurno... 

Tekst: Marija Mićanović

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/