Tajna zlatnog grada: Prag iz ugla Duške Jovanić

- Odlično! Idemo još jednom! Čujem glas Miloša Formana, dok trlja ruke objašnjavajući statistima  da im je hladno.

Ostala sam da odgledam  Loves of a Blonde,  baš zato što je na češkom i što ga neću razumeti. 

U noć, koja je imala atmosferu Francuske rivijere, ispratila nas je muzika iz njegovog Amadeusa.

Teško je bilo rastati se od Mozarta. Čim sam se vratila u grad, požurila sam da obiđem bar tri kruga oko Stavovskog pozorišta u kome je 1787. održana premijera opere Don Giovani, kojom je Wolfgang lično dirigovao. Nedostajala mi je jedino publika iz tog kostimiranog doba, ali sam se ispred svake koncertne dvorane divila Česima iz dekadentne prošlosti, čiju eleganciju ni ulazak ruskih tenkova te 68. nije mogao da pokvari: ostali su pomalo umorni smokinzi, nešto veselije leptir mašne kao zaštitni znak svakog praškog gospodina i brokatne haljine na damama.

Muzika je ovde zaista nešto više od života.  U hotelu U Černého koně smestio se 1828. violinista Niccolo Paganini sa sinom. Zadivio je Pražane zvukom violine, ali i time da je došao bez kofera. Sve stvari stale su mu u kutije violina. Tu su redovno spavali Richard Wagner i Edvard Grieg. U hotelu pored,  Modrá Hvězda stalni gosti bili  su Hector Berlioz i  Frederic Chopin, a kažu da se nekoliko puta „švercovao“ i Fjodor Dostojevski.

Nestašna kneginja Libuša

Na desnoj obali Vltave, od čijeg šuma je Bedřich Smetana komponovao najbolju muziku, uzdiže se Višehradska stena. Smatra se najstarijim delom Praga. Legenda kaže da je na ivici te stene kneginja Libuša pala u trans, raširila ruke i prorekla sudbinu grada. Bila je vidovita, ali skromna mlada žena, samo na prvi pogled. U trenucima dobrog raspoloženja zabavljala se sa lepim mladićima kupajući se s njima u jezercetu. Kada bi joj dosadili, bacala bih ih sa Višehradske stene u Vltavu.

Višehrad zaista ima magičan položaj. Opasan je zidinama, dok ulaze čine troja vrata. U njenom sklopu su tri parka, crkva i Slavin, groblje poznatih Čeha.  Potpuno neočekivano, prisustvovala sam pomenu  glumici Miladi Horákovoj, njihovoj Žanki Stokić, koju su rehabilitovali uz najviše državne počasti.

Do Karlštejna, najpoznatijeg i najlepšeg dvorca u Češkoj, udaljenog tridesetak kilometara od Praga, stiže se u društvu radoznale gomile turista koji se guraju da vide gde je čuvana kraljevska kruna.

Za razliku od njih, meni se žurilo u Konopište, poslednju rezidenciju nadvojvode Franza Ferdinanda.  

Iz više razloga. Kada sam se pre mnogo godina našla u Rimu među žandarima „novog svetskog poretka“, slučaj je hteo da tada proklamovani kraj istorije dočekam u društvu Georga Hoenberga, tadašnjeg ambasadora Austrije pri Svetoj stolici. Susret vredan storytellinga, jer je preda mnom stajao   Ferdinandov unuk, posle čijeg ubistva u Sarajevskom atentatu 1914. svet više nije bio isti.

Prijatan, krepak i dendi šezdesetogodišnjak, tada mi je spomenuo da su ga, kao člana austrijske delegacije jednom prilikom u Beogradu vodili u kafanu Romantika, gde su mu Cigani prigodno svirali Marš na Drinu.

Na ručku u otmenom diplomatskom klubu razgovarali smo o njegovoj porodici, atentatu, Gavrilu Principu i večnoj ljubavi i mržnji između Austrije i Srbije.

- Prezivam se Hoenberg po baki Sofiji, jer ona nije bila plemićkog porekla, pa se deca nisu mogla prezivati Ferdinand. Moj otac Maksimiliajn, bio je najstarije muško dete. Imao je dvanaest godina kada su mu roditelji ubijeni. Po pričama koje sam čuo moja deda i baka su bili baš srećni ljudi, zaljubljeni jedno u drugo, do kraja života.

Iako je istorijski ultimatum Srbiji  obeležilo dvadeseti vek i za sva vremena odredio odnos sveta prema njoj, palo mi je na pamet da sam negde pročitala kako je tog fatalnog jutra nadvojvotkinja Sofija dobila vest da je Maksimilijan s odličnim uspehom završio razred. Bila je oduševljena banjom Ilidžom, mada je muža u Bosnu pratila obuzeta crnim slutnjama.

- Čitao sam memoare mnogih ljudi koji su bili umešani u Sarajevski atentat i stekao utisak da je Princip bio mlad i zanesen. Iako se o tome nije pisalo, moj otac mu je dve godine posle atentata poslao pismo u zatvor Terezijenštat u kome mu je oprostio - završio je naše druženje gospodin Hoenberg.

Možda je stvarno nešto od toga i tačno, ali se u Konopištu nije bilo bog zna šta videti, osim spooky sobe sa stotinu jelenskih rogova, jer je nadvojvoda bio strastveni lovac.

foto: Vuk Dapčević

O istoriji Zlatnog grada, pričama iz kavarne Slavia i praškoj školi:

PageBreak

Istorija Zlatnog grada

Iako ga mnogi smatraju najlepšim na svetu, Prag je svakako nekadašnji glavni grad Evrope odakle su vladale najveće dinastije, sa tradicijom dužom od hiljadu godina. Prozvan je magičnim, zlatnim i gradom sa stotinu tornjeva. Raskomotio se na levoj i desnoj strani reke Vltave, a od 1. januara 1993. glavni je grad Češke Republike.

U davna vremena sastojao se od nekoliko gradova: Stari grad, Kraljevski grad, Mala strana i Jevrejska četvrt. Stari grad je najstariji i prostire se oko Starogradskog trga na kome se nalazi poznata Starogradska većnica sa astronomskim satom Orlojem. Radio je punih 500 godina, ali kad sam ja stigla da mu se poklonim, odličio je da mi pokvari raspoloženje renoviranjem.  

U drugoj polovini 9. veka osnovan je Kraljevski dvorac oko koga se razvilo mesto Hradčani.

Sveti Václav je zaštitnik Češke. Veruje se da će osloboditi Čehe od neprijatelja kad im bude najgore, a njegovi vitezovi će im mačem odrubiti glave. Zbog toga i koriste jednu od najpoznatijih molitvi: „Sveti Václave, pomozi nama i našem narodu.“

Zašto je Prag Zlatni grad? Zato što je Kraljevski dvorac bio pozlaćeni deo kraljevske rezidencije i crkve. U sredini su Hradčani sa dominantnom katedralom Sv. Vida, Václava i Vojtěcha. Najbolje je do nje stići pognute glave i zatvorenih očiju, da prvi pogled na nju postane utisak za pamćenje.

Kraljevski grad, površine 70.000 m2, najočuvaniji je i najposećeniji sklop utvrđenja u srednjoj Evropi. Pod zaštitom je UNESCO-a, a njegova Južna strana koristi se u državne svrhe. Počasna predsednička straža smenjuje se na sva tri ulaza, svaki pun sat.

Severnu stranu čine Kraljevski parkovi i palata Belvedere, najlepša palata severno od Firence. 

Tu je i čuvena Zlatna ulica, naseljena još od 1597. dvorskim stražarima i zlatarima. Do danas je očuvano samo 16 kuća u raznim bojama. Toliko su male da imaju samo predsoblje, sobu, podrum i tavan. Posle Drugog svetskog rata otkupila ih je država, a danas ih je moguće i iznajmiti. Jedino  kuća sa brojem 20 postoji u izvornom obliku iz 16. veka. Priča se da je u broju 14 živela vidovnjakinja Madame de Thèbes . Gledala je u karte i kristalnu kuglu i prorekla smrt Adolfa Hitlera. Ostalo je nepoznato ko ju je ubio.

Meni je najteže bilo ući u trag Franzu Kafki. Zgrada u kojoj je rođen učinila mi se previše finom, muzej  dovoljno mračnim, a kućica u Zlatnoj ulici pod brojem 22, najrealnijom. Tu je tokom dana pisao Seoskog lekara.

Pre brojeva, kućne oznake su predstavljale zanimanje ili samu porodicu koja je tu živela i tako je bilo sve do uvođenja katastara u vreme Marije Teresije. Kod „zlatne potkovice“ nalazi se kuća u kojoj je Giacomo Casanova ostao dužan svom lekaru. Obećao je da će mu zauzvrat otkriti kako se postiže bolja potencija. Recept nikad nije pronađen.

Priče iz kavarne Slavia

Veliki odmor provela sam u školi. Čuvena FAMU bila  je radionica za velike filmske majstore. I danas izgleda potpuno isto kada su u tim klupama sedeli Goran Paskaljević, Lordan Zafranović, Rajko Grlić, Điđa Karanović, Goran Marković, Emir Kustirica, i još mnogo čuvenih Jugoslovena koji su iz našeg soft socrealizma, došli u češki hard komunizam. Sami su mi toliko puta priznali da su se osećali kao deca u poslastičarnici u kojoj  su  kultura i erudicija servirane u obilnim porcijama.

S druge strane, profesori filmskog zanata bili su gospodski opaki i profi surovi. Ali, radilo se i živelo tako da svi imaju čega da se sećaju. Dok sam u antalogijskoj kavarni Slavia upijala svaku reč tog neponovljivog vremena, gotovo sam se zagrcnula od Wendersovog remek-dela, Paris, Texas. Ne samo zato što mi je scenarista Sam Sheppard oduvek bio slaba tačka, nego zato što su taj film studenti Praške akademije videli prvi. Kakav je to triler bio. Kada je čuo da se njegova kopija nalazi u avionu koji će preleteti Prag, osnivač FAMU i teoretičar filmske umetnosti, profesor Brousil rešio je da ga prinudno spusti. Čin umetničkog terorizma završio se specijalnom projekcijom u jednoj od skromnih učionica za buduće genije.

Kavarna Slavia, otvorena 1881. u svojoj bogatoj istoriji zaista je svašta čula. Od Rilkeovih stihova preko žustrih  disidentskih rasprava do Havelovih prevratničkih planova. Fotografije vođe Plišane revolucije spadaju u zakucani dekor ovog mitskog mesta, kao i  live piano.

Taman kad sam rešila da pređem na ljuti turizam, bivši praški đak me je izazivao avanturom zbog koje se završava u policijskoj stanici, uz ozbiljnu kauciju. Ostala mu je neostvarena želja da protera auto preko čuvenog Karlovog mosta. Odlučila sam da se štreberski držim opštih mesta. 

Reč je o najposećenijem mostu Evrope. Građen je od blokova kamena peščara koje su vezivali svežim kokošijim jajima. Iz strateških razloga nije prav, već je lomljen u obliku slova S, zbog čega spada u najmoderniju građevinu svog vremena. Na mostu se nalazi trideset skulptura svetaca i na stotine radoznalih posetilaca. Tako da oni koji su više za modernu istoriju Praga, posle šetnje mostom treba da skrenu levo, prema Kampi, gde ih čekaju šarmantni restorani sa cvećem, među kanalima Vltave. U tom kraju su i najvažnije ambasade, a čuju se i najbolji praški svirači. Za one radoznalije, rezervisani su retki muzeji: čokolade, komunizma i seksa.

Praška škola svakodnevnog života

Jutro je idealno za penjanje na brdo Petrin.  Posle nekoliko sati hoda, puca pogled sa razglednice. Klub čeških turista je na vrhu sagradio vidikovac koji podseća na Ajfelov toranj. Budući da su građeni u vreme gotike, Prag, oni koji mu ne mogu odoleti smatraju mlađom sestrom Pariza.  

Pasionirane čitače verno čeka Klementinijum, najlepša knjižara na svetu. Tačno preko puta, nalazi se Damu, najbolji kafić u centru grada, u kome se okupljaju mladi kreativci. Popodne je preporučljivo provesti u galeriji Rudolfinijum, pogotovo što je Narodni muzej pod skelama.

Ne treba propustiti ni cafe Louvre, pre nego što se od Starometskih namesti krene haute couture Pariškom ulicom koja je trebalo da bude kopija Jelisejskih polja. Shopping zona su i Vaclavske namesti, centralni trg i uspomena na Plišanu revoluciju na kome dobru muziku „praše“ svi koji nešto znače.

Uprkos pravom savetu dragog prijatelja da treba misliti globalno, a jesti i piti lokalno, čežnjivo sam gledala u francuski restoran smešten u impresivnoj secesijskoj zgradi Obecki Dum. Kvalitetna tradicionalna opcija je Malostranska beseda, u blizini Karlovog mosta, gde su na meniju pikantni gulaš u zdeli od toplog crnog hleba, famozna patka sa palačinkama  i nezaobilazne „placke“(kroketi od krompira).

Na kraju dana, što bi rekli Englezi, po sopstvenoj želji, završila sam u bircuzu  Koruna sa preglasnom lokalnom ekipom na krigli i kolenici. Kako je bilo? Kao da sam jela pohovanu kaldrmu. Nisam htela da uvredim svog vodiča, ali mi se za srce ipak zalepio grilovani „hermelin“, vrsta češkog sira, vrlo sličnog camberu i mladom pivu sa kratkim rokom trajanja.

Šta je bilo posle? Praške večeri rezervisane su za pozorište i jazz klubove. Tulumari se do duboko u noć.

Ah, da. Zgradu koja pleše, kojoj tepaju Fred and Ginger, projektovali su Amerikanac i Hrvat.

Ahoj z Prahy.

Tekst: Duška Jovanić