U voz u Kazanju ukrcali smo se dva sata posle ponoći. Tamo nas je dočekala stjuardesa, mlada Mongolka, preslatka bucka velikih obraza. Naša soba, kako ćemo je zvati, brojala je četiri kreveta, dva donja i dva gornja i pripadala ...
U to vreme, u njoj je spavala jedna starija žena. Nismo u prvom trenutku znali šta nas je snašlo jer je bio mrak i nismo mogli da nađemo gde se pali svetlo, a kupe je toliko bio uzan da smo se samo vrteli oko svojih osa u nekom polukrugu, ne znajući šta ćemo sa stvarima i našim telima. Dok smo tim stvarima napunili šupljine male sobe predviđene za posteljinu, razvukli čaršafe (nove i čiste) koje smo dobili od Bucke i dok smo se popeli na krevete, što je u početku bio pravi izazov, prošlo je već neko vreme za koje nas je gospođa namrgođeno posmatrala jer smo potpuno narušili njen san i mir. Dok smo se smestili, voz se već ljuljuškao dalje na svom putu koji je nedavno započet u Moskvi i sada nastavlja kroz noć, preko šina koje proizvode takav zvuk da smo odmah utonuli u san.
Tako je počelo ono zbog čega smo došli u Rusiju, vožnja tom famoznom Transsibirskom železnicom koju čekamo godinama. U našem slučaju, trajaće tri dana i biće najlepši deo ovog putovanja.
Kratka istorija Transsibirske železnice
Do ideje da se napravi Transsibirska železnica, došlo se nakon izgradnje pruge između Moskve i Sankt Peterburga, još za vreme carske Rusije, a kako bi se evropska Rusija spojila sa krajnjim istokom i lučkim gradom Vladivostokom koji je nastao 1860. godine i nastavio da se razvija velikom brzinom. Pruga je krenula da se gradi sa dve strane, iz Vladivostoka i iz Čeljabinska, ka sredini, a kasnije su se ruti pripajali i ostali delovi, uključujući i Moskvu.
Najkomplikovanija je bila gradnja pruge oko Bajkalskog jezera, ali o tome ću više pisati u narednoj priči. U svakom slučaju, gradnja železnice je bila veoma skupa i koštala je oko 350 miliona rubalja u zlatu. Za vreme gradnje železnice, radilo se u veoma teškim vremenskim uslovima, zimi kada su temperature dostizale duboke minuse, a uz to, rad se svodio na manuelni, uz korišćenje primitivnog alata poput sekire, lopate, pijuka i kolica zbog čega su ljudske žrtve bile ogromne. Uprkos svemu tome, svake godine, pruga je bila duža za 500 do 600 kilometara. I upravo se na ovom primeru još jednom može potvrditi surova činjenica koja na prostorima Rusije postoji vekovima: nije važno koliko će ljudi izgubiti svoje živote, dokle god je krajnji cilj zadovoljen. Ovog pravila pridržavaće se svaki vladar do današnjih dana.
Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891. do 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang. Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.
Transsibirska železnica prelazi preko osam velikih reka: Volge, Kame, Urala, Irtiša, Oba, Jeniseja, Angare i Amura.
Voz, život i priključenija
Naš vagon napravljen je u Istočnoj Nemačkoj. Ljubanu su vozovi uža specijalnost, pa eto i ja sada sa vama delim tu informaciju. U našem vagonu radile su dve stjuardese: Bucka i Druga, isto mlada, nežnog i bledog lica. Smenjivale su se na nekoliko sati i dok je jedna spavala, druga bi dočekivala putnike i obrnuto. Svako jutro, stjuardesa stavi kecelju i gumene rukavice, uđe u svaki kupe, pokupi đubre, obriše podove i prebriše krevete, očisti toalet, hodnik i izbaci đubre iz voza. Posle se presvlači i dočekuje putnike, deli im posteljinu, skuplja posteljinu od putnika koji odlaze, odnosi ih u nepoznatom pravcu i tako sve u krug. Predveče obe prođu kroz vagon i prodaju magnete, igre na sreću ili razglednice za decu obolelu od raka. Od njih smo kupovali grickalice, instant piree, supe i nudle od kojih smo pravili ručkove i večere. Kada se nismo od njih snabdevali hranom, jeli smo u restoranu voza. Cene su tu bile za nijansu više nego u gradovima po unutrašnjosti, a za nijansu niže u odnosu na Moskvu.
Svaki vagon ima toplu vodu koju smo koristili za čaj, pire i supe koje smo jeli. Nešto kao ruski samovar, ali ustvari izgleda kao mali bojler. Međutim, voda za pranje ruku bila nam je misterija prvih 24 sata. Znala sam da nema vode za tuširanje i na to sam se potpuno psihički pripremila i bila sam u redu sa tim. U toaletima me je zbunjivala slavina za pranje ruku sa odvrtajima koji ne rade, pa je Golub morao svaki put sa mnom da mi pomogne u tom procesu i štedljivo bi sipao vodu iz flaše kako bih oprala ruke. Koliko stvari uzimam zdravo za gotovo podsetim se svaki put kada otputujem negde. Međutim, Ljuban je kasnije otkrio mehanizam puštanja vode koji funkcioniše po sistemu: jednom rukom držiš pipak iza slavine i za to vreme pereš jednu ruku, a onda promeniš i opereš i drugu, ali treba biti baš strpljiv, jer voda curi u kapima i mlazevi ne postoje, pa čak ni najslabiji.
Ciklus
Ako ste žena u vozu Transsibirske železnice i putujete nekoliko dana, najgora stvar koja može da vam se desi je da dobijete menstruaciju. Meni se to desilo prvog dana. O tome niko nikada ne piše i menstruacija je i dalje tabu tema na našim prostorima, zato ću podeliti svoje iskustvo. Ono što će vam biti potrebno je mnogo vlažnih maramica, lekovi i eventualno neke kapi na bazi bilja koje bi trebalo da pijete već nekoliko meseci pred polazak, kako bi ublažile bolove, ako ih imate. Ja sam znala mesecima unapred da će mi se to desiti tada i užasno sam se plašila šta me čeka, a nisam želela da pijem tablete za odlaganje ciklusa. Verovatno sam se i dobro psihički pripremila na celu situaciju, pa sam je lakše i podnela, iako mi je u pojedinim trenucima bilo baš nezgodno i komplikovano bez vode, sve dok nisam saznala da se za samo 150 rubalja mogu istuširati u vagonu prve klase.
Ostatak putopisa pročitajte na sledećoj stranici:
