Naša putopiskinja otkriva: Šta sve možete videti na Staroj planini i u okolini

Ja sam za nju počela ozbiljnije da se interesujem kada je pre nekoliko godina započela borba meštana i aktivista protiv mini hidroelektrana i od tada želim da je obiđem. O planini i svim dešavanjima u vezi sa MHE, informisala sam se putem FB grupe Odbranimo reke Stare planine, čije smo hrabre i istrajne predstavnike imali prilike kasnije da viđamo i na protestima. Zapravo, do našeg odlaska, jedinu osobu koju sam poznavala a da je posetila Staru planinu, bila je Irena, o čemu je i pisala ranije na svom blogu Tamo Vamo.

Druga stvar o kojoj se pisalo prethodnih dana o Staroj planini jeste neverovatna količina đubreta koja ostaje za posetiocima ovih prirodnih lepota. Zaista? Da li zaista treba da pišem sada o tome i da li zaista postoje ljudi kojima nije u svesti da je to mesto gde se nalaze toliko lepo i da tako treba da ostane i posle njih i da li im zaista ne pada na pamet da svoje đubre ponesu sa sobom i bace ga u kontejner u gradu? Zaista?

Problem đubreta u našoj zemlji je toliko veliki da se pitam da li ću ja za svog života videti neku promenu na bolje u kolektivnoj svesti Srba ili će to ostati samo na nivou pojedinca. Najljubaznije molim sve da obrate pažnju i da svoje đubre ne rasipaju oko sebe, bez obzira da li ste u gradu, prirodi ili na nekom trećem mestu.

NE PRLJAJ!

I za kraj ovog odveć dugačkog uvoda, naš odlazak na Staru planinu poklopio se sa zatvaranjem granica, kada smo shvatili konačno, posle toliko meseci nadanja i radovanja da ćemo se videti sa našim prijateljima raštrkanim po raznim delovima Evrope, i baš u vreme kada je doneta odluka da se ukine postavka MHE na preko 50 lokacija.

Prosto je neverovatno da je nekome palo na pamet da takvu lepotu, prirodu i reke, sa svim zaštićenim životinjskim i biljnim vrstama, strpa u cevi. Za kratko vreme Stara planina nam je toliko toga pružila da ćemo te dane pamtiti kao najlepše u ovoj nesrećnoj 2020, na tome smo joj neizmerno zahvalni i zato želimo da verujemo da nikada neće doživeti sudbinu Zlatibora i Kopaonika koje su urbanizacijom potpuno uništene.

Pripreme

Prilikom priprema za put, u moru informacija na internetu, osim gorepomenutog Ireninog sajta, najviše sam čitala šta nudi Turistička organizacija Pirot. Nisam bila sigurna da li da uzmemo smeštaj u nekom od sela, pokušavala sam na mapi da povežem tačke koje bismo hteli da obiđemo, brinula sam se kakvi su putevi i da li će naš auto moći do tih mesta, kako ćemo sve to naći i da li ćemo uopšte imati signala za korišćenje GPS-a i shvatila da je za ovakvu vrstu putovanja potrebno da imamo nekog ko će nas voditi.

Pozvala sam prvi broj telefona sa sajta turističke organizacije i dobila Ivana, objasnila mu šta nas zanima i šta bismo voleli da vidimo, a on nam je napravio plan za četiri dana, uz predlog da smeštaj uzmemo u Pirotu jer do svih lokaliteta putevi vode kroz ovaj grad. Ne da nismo pogrešili u nasumičnom pozivanju broja, nego smo osim vrhunskih vodiča (uz Ivana, u paketu ide i mlada pripravnica, mlađi vodič referent, Jelena) dobili i dvoje prijatelja.

Oboje godinama planinare i članovi su planinarskog društva Vidlič iz Pirota. Istinski su ljubitelji prirode, od onih su ljudi koji će u povratku spakovati đubre koje su našli usput i odneti u Pirot i veliki su poznavaoci Stare planine. Retki su vrhovi i uvale koje ovo dvoje nije istražilo, ili bolje je reći, retki su vrhovi Evrope koje ovo dvoje nije obišlo.

Možete ih naći putem pomenute Turističke organizacije Pirot, instagram profila Vodim te na Staru ili jednostavno, daću vam ja broj. U daljem tekstu opisaću mesta koja smo obišli, po danima, kako biste i sami stvorili sliku o tome koliko vam otprilike treba vremena za ono što želite da vidite.

Prvi dan

Svako jutro, oko 7-8h, Jelena i Ivan su njihovim automobilom dolazili po nas. Prvi dan je bio posvećen najpopularnijim tačkama Stare planine.

Kozji kamen ili Kozji kamik je vidikovac na 1.180 metara nadmorske visine i od Pirota je udaljen 18 km. Uspon do vidikovca je lagan i proteže se kroz šumovite i čiste predele bez hlada, dužina staze je 3.6 km, a počinje na tačno 2 km od planinarskog doma. Jedan je od najpristupačnijih i najpopularnijih vidikovaca sa kojeg se pruža pogled na celo Zavojsko jezero sa svojim meandrima, dugačko 16.35 km, sa okolnim vrhovima Midžor, Babin zub i Tri čuke.

Zavojsko jezero je veštačko jezero nastalo 1963. godine kada je potopljeno selo Zavoj po kome nosi ime i čiji se ostaci mogu videti kada se voda povuče. Pritoke jezera su Visočica, Belska i Gostuška reka, a sela u njegovoj blizini su Bela, Gostuša i selo Pakleštica koje se vidi sa Kozjeg kamena.

Tupavica spada u u kategoriju ,,najpopularnije na Staroj planini’’. Jedan je od najpoznatijih vodopada na Staroj planini. Od svih vodopada u Srbiji, jedna trećina je smeštena samo na Staroj, a pretpostavlja se da čak i nisu svi otkriveni, mada se naši vodiči sa tim ne slažu. Da biste stigli do ovog vodopada, treba doći do sela Dojkinci.

Ostatak teksta pročitajte na sledećoj stranici:

PageBreak

Mi smo automobil ostavili ispred Planinarskog doma Dojkinci i odatle išli pešice zemljanim putem do vodopada. Ovde nema nikakvih uspona, samo ravno hodanje oko 4.5 km po smeru, mada, mnogi su tu rutu prelazili svojim vozilima koja bi potom ostavljali na stotinak metara od vodopada. Naši vodiči kažu i da je vodopad najlepši u proleće i jesen kada se slije mnogo više vode, a pokazali su nam i njihove fotografije vodopada zimi, kada skroz zaledi.

Već posle vodopada, bilo nam je jasno da vodu više ne moramo kupovati jer je na Staroj planini toliko mnogo reka i izvora sa čistom pijaćom vodom da smo do kraja boravka nosili samo prazne flaše koje smo punili usput. Bilo nam je jasno i da će nas uvek i svuda pratiti pokoji pas, a mi ćemo svakog od njih zvati El Čapo.

Sledeće usputno stajalište bilo je izletište Vrelo. Ovde smo napravili pauzu, prošetali se pored Jelovičke i Dojkinačke reke, poželeli da popijemo kafu u restoranu ,,Vrelo’’, jedinom koji radi na toj lokaciji i doživeli najgore korisničko iskustvo i ovo pominjem samo da ne biste napravili istu grešku, jer takav tretman nikada niko od nas nije doživeo, pa smo od tada rešeni da naše iskustvo podelimo sa svima, a vidimo da nismo usamljeni u tome i da se na Google recenziji mogu naći mnoga zanimljiva i slična iskustva. Zato vam preporučujemo da ovo mesto izbegavate u širokom luku.

Slavinjsko grlo ili Rosomački lonci predstavljaju klisuru rečne doline Rosomačke reke. Nalaze se u blizini sela Slavinja koje je od Pirota udaljeno 30 km. Do kanjona se dolazi iz centra sela, za oko petnaest minuta laganog hoda. Staza je obeležena i prolazi kroz jedinstveni reljef ovog dela Stare planine.

Kanjon je nastao intenzivnim usecanjem vodenog toka u stensku masu Stare planine, za koji je karakteristična pojava prečaga u koritu reke, tako da formira impozantan niz slapova i virova (lonaca). Nastali su procesom vertikalne fluvijalne erozije, na mestima gde reka sa kaskada naglo pada u korito, pa se zbog velike kinetičke energije vode vrši usecanje dela rečnog korita, neposredno iza kaskade. (preuzeto sa sajta Turističke organizacije Pirot)

Kaže naš planinar Ivan: ako dolazite ovde iz sela Slavinja, ovo je onda Slavinjsko grlo, ali ako dolazite iz sela Rosomač, onda su to Rosomački lonci. Kaže i da ako pitate za Rosomačke lonce u Slavinju ili pitate za Slavinjsko grlo u Rosomaču, reći će vam da ne znaju o čemu pričate.

Kako god da se zove, jedva smo čekali da obiđemo ovaj kanjon i posle nesrećnog Vrela, ovo je bila naša sledeća destinacija. Iako sam pre dolaska viđala fotografije na internetu i oduševljavala se tim prizorima, kada smo stigli, malo je reći da smo ostali bez teksta, da smo se oduševili i slično, ali grlo i lonci su definitivno nešto što nikada i nigde nismo videli do sada, ni u Evropi, ni u Srbiji. Vodiči su nam posle pokazali njihov video kada su se u ovoj vodi od koje se ledi mozak, kupali prošlog leta.

Za kraj dana odlazimo u selo Rsovci. Svraćamo u kuću iz koje Ivan uzima ključ crkve koju želimo da posetimo. Tog dana smo već prošli kroz nekoliko sela i sva naizgled liče. U centru sela je uvek česma i/ili spomenik podignut stradalima u Drugom svetskom ratu sa izbledelo crvenom zvezdom na vrhu.

Oko spomenika sede uglavnom stari, jedini žitelji ovih sela. Kuće su od drveta, kamena, blata i drugih prirodnih materijala, ali ima i onih obnovljenih. Kroz selo Rsovci protiče reka Visočica preko koje se proteže most i spaja ga sa stenama i kamenim brdom Kalik.

U jednoj od pećina ovog brda smeštena je Crkva Svetog Petra i Pavla, poznata u ovim krajevima po malenoj freski ćelavog Isusa. Nije poznato kada i kako je freska nastala, pa se o ovoj temi i dalje vode debate. Stigli smo u crkvu pre zalaska sunca, a dan je bio pakleno vruć, pa nam je hladovina pećine itekako prijala. Za više informacija posetite link.

Drugi dan

Drugog dana imali smo ozbiljan cilj - Midžor. Ali pre nego što dođemo do njega, prvo doručak pored još jednog vodopada – Bigar, na putu između Pirota i Knjaževca.

Put nastavljamo ka Kalni, mestu u knjaževačkoj opštini i nakon 65 km od polaska iz Pirota stižemo do Babinog zuba. Sviđaju mi se ti naši nazivi planina i reka, sela i gradova. Stvarno i podseća na Babin zub, ali samo kada se gleda sa određene tačke, sa svih drugih to je samo gomila stena na vrhu planine.

Babin zub je vrh na koji se nisam popela, a htela sam. Plan je bio da skoknemo do Midžora, pa kada se vratimo, žičarom ćemo do gore, ili pešaka. Ali to se nije desilo jer posle Midžora, mogla sam samo da legnem, a žičara ima neko neobično radno vreme i ne radi svakog dana, tako da ako planirate vrh Babinog zuba na lakši način, pokušajte da prethodno nađete informacije na internetu.

U podnožju Babinog zuba smešten je hotel i tu smo se parkirali, natočili litre i litre vode jer su nam vodiči rekli da nam je to jedino pojilo do vrha i nazad, prošli pored kafića ,,Plaža” sa onim stolicama-ležaljkama i sa te tačke gledali u vrh pod oblakom koji treba da osvojimo, kako se to popularno kaže među planinarima.

Ivan nam je objasnio da nam je sa te polazne tačke uspon nešto manje od 800 m.n.v, dok bi nam iz Toplog dola uspon bio preko 1400. Do vrha ima oko 8 km i po njegovoj proceni, treba nam oko 8 i po sati do tamo i nazad. Do vrha vodi jasno obeležena staza i usput nema ni jednog jedinog stabla, a dan je bio paklen sa tek ponekad blagim povetarcem.

Ukoliko planinarite, znate već šta vam treba, ali ukoliko ste novi u ovome, za jul mesec treba vam: kačket/šešir, planinarske cipele, krema za sunčanje, mnogo vode, sendvič, čokoladica, jakna, kabanica, naočare. Ja sam sve imala osim kreme za sunčanje, što me je kasnije koštalo teških muka, ali o tome ću kada za to dođe vreme, jer mi je do ove tačke samo jako toplo i ne osećam nikakve druge tegobe.

Prva dva kilometra bila su najteža (u mom životu). Od nas četvoro bila sam najslabija karika i jedino što me je pokretalo bili su tvrdoglavost, želja da se popnem na vrh i neverovatni predeli kroz koje smo prošli. Nekoliko puta do gore i nazad pomislila sam na svoj stvaran život i na koronu koja nas je sve na planeti urnisala, ali sa te visine, stvari izgledaju kao u nekom paralelnom univerzumu, jer tu gde smo sada samo su brda, oblaci, tišina i ona krda poludivljih konja koja jurcaju livadom malo dalje od nas.

Ipak, ta dva kilometra su me uništila, kukala sam da ne mogu iako sam se i dalje pela i nisam mogla da verujem da stopalo može da mi stoji u tako neprirodnom položaju pod uglom od 30 stepeni.

Ali kada se prođe taj početak, sledećih pet kilometara se praktično ne oseti, jer je staza manje – više ravna i onda sledi poslednji uspon od jednog kilometra koji je opet naporan, ali kako je sve hladnije jer praktično ulazimo u oblak, nekako i taj uspon ne padne toliko teško kao na početku.

I stigli smo! Ne kapiraš odmah to, jer si mrtav umoran i gladan i žedan i moraš da sedneš i da se obučeš jer je jako hladno, a treba ti i nešto slatko. I onda si nenormalno srećan jer si uspeo i uspela i onda dosađuješ ljudima da te fotografišu i napraviš stotine selfija, a iza tebe se ne vidi ništa, sve je belo jer si u oblaku, pa ti kažu da je tu uvek tako, na prirodnoj si granici između Srbije i Bugarske, a taj vetar Bugarin uvek duva sa te strane, ali ti se i dalje fotkaš iako ti drhte ruke i gledaš u ljude oko tebe koji su isto tako srećni.

Ostatak teksta pročitajte na sledećoj stranici:

PageBreak

I dišeš taj vazduh koji nisi nikada nigde pre udisao. Jer Midžor je to, najviši vrh u Srbiji, pa pitaš opet, na kol’ko smo mi to beše, a oni kažu magičnu brojku od 2169! Mašala! I onda se misliš, kakva grozna godina čoveče, ali ovo je moj vrhunac u 2020, da nam nisu zatvorili granice, nikada ne bih došla ovde, a ovde je lepše od svih Pariza, Amsterdama, Berlina, Brisela i Kijeva zajedno, a na kojima je trebalo tada da budeš, pa posle sve što radiš upoređuješ sa usponom na Midžor i maštaš kako ćeš sada na sve vrhove da se popneš i kako sve u životu možeš, jer si se popeo i popela na dve hiljade sto šesdeset deveti metar najviše planine u zemlji. I neka mi svi pravi planinari ovde oproste na preterivanju, dramatičnosti i pesničkoj slobodi koju sam sebi u ovoj meri dozvolila.

Eto, tako je to bilo. Povratak nismo ni osetili. Tamo gde su bili veliki usponi trebalo je voditi računa prilikom spusta. Bilo je oko 16h i od kafića Plaža delila su nas poslednja dva kilometra kada smo ugledali dečka na biciklu koji nam je išao u susret. Gurao je bicikl na delu puta koji smo prešli nekoliko sati ranije i koji mi je preseo.

Dok mu se znoj u mlazevima slivao niz lice i iz kacige, ispričao nam je da je tog jutra oko 4h krenuo biciklom iz Niša i vozio do Babinog zuba, a sada želi da se popne na vrh i još planira da se istog dana vrati kući u Niš. Dugo sam mislila na njega i majčinski brinula, pa i posle toliko vremena, setim ga se i zapitam kako li je prošao.

Taj dan završili smo uz pivo na Plaži i onako zavaljeni, iz ležaljki gledali putanju koju smo prešli. Ivan je bio zadovoljan našim rezultatom: šest i po sati, umesto predviđenih osam i po, i dobili smo pohvalu. I ne samo pohvalu, zaslužili smo i po magnet sa oznakom Planinarskog društva Vidlič, jer smo položili test.

Kasnije tog dana, kada smo se vratili u Pirot, tresla me je temperatura od sunčanice, a izgorele ruke pokušavala sam da rashladim kiselim mlekom i znala sam da do ujutru moram biti bolje jer je za sutradan predviđen novi izlet koji ne smem da propustim.

Treći dan

Za treći dan plan je bio da malo usporimo tempo iz nekoliko razloga. Iako više nisam imala temperaturu, ruke su mi i dalje gorele i sve me je peklo. Osim toga, sve nas je bolelo. S druge strane, u Pirotu smo već nekoliko dana, ali osim što bismo uveče otišli na večeru, grad nismo obišli i hteli smo da odvojimo vreme i za to (o Pirotu će biti poseban tekst), pa je plan bio da se tog dana ranije vratimo u grad, da se više vozimo i manje hodamo.

Zavojsko jezero je bilo prva stanica tog dana. Zatim, skrenuli smo u selo Bela i tu pored vodopada, na samom ulazu u selo, napravili pauzu za doručak. Na putu od početka do kraja sela i nazad nismo nikoga videli osim nekoliko El Čapa koji su nas pratili. Takav mir ne postoji tamo odakle dolazimo.

Sledeća je Gostuša. Tačnije, GostUša kako su nas naši vodiči ispravljali. GostUša je jedno od najpopularnijih sela na Staroj planini, poznato po kamenim krovovima. Viđali smo takve kuće i u drugim mestima, ali Gostuša je najpoznatija jer je svaka kuća u selu imala baš takav krov.

Međutim, za renoviranje ovakvih kuća, potrebno je mnogo novca, tako da se sada u selu mogu videti i one sa običnim crvenim crepom koji je znatno jeftiniji. Selo je dugačko otprilike jedan kilometar. Kuće su ili oronule, zapuštene i prazne ili sređene i sa puno cveća. S leve strane sela pružaju se padine sa kojih u proleće liju potoci i vodopadi.

Isped kuće sedi po koja baka, a dve su se locirale pored česme u centru. I svi na koje naiđemo, kažu nam isto – da je nama sve ovo interesantno jer dođemo i prođemo, a oni tu žive ceo život i ništa zanimljivo ne vide u tome, da su sela nekada bila bogata, da je svaka kuća brojala petnaestak ljudi, da je škola bila puna dece, a sada ne radi, da su svi otišli u grad i da sada celo selo ima ,,jedva pedes’ čoveka’’.

Kada smo došli skoro do kraja sela, sa desne strane videli smo renoviranu kuću sa tablom za apartman i tu se onda pojavila Božana koju sam toliko puta do tada videla na jutjubu, jer ne postoji emisija o Staroj planini i Gostuši, a da nema Božane u njoj. Kažem joj da sam je viđala na televiziji, a ona odgovori da samo odatle i mogu da je znam i poziva nas na kafu.

Kakva je to uživancija bila sa njom u njenom dvorištu, rajskom vrtu u kome ima svega. Voća, povrća, hlada, pčela, mačaka. Evo kafa, pa ’ladna voda, pa divlje trešnje. Božana je mnogo uradila za promociju Gostuše. U toj kući je rođena i tu je odrasla.

Pričala nam je o svemu po malo, o detinjstvu, o selu i ljudima, kako je bilo nekada, a kako je sada, o akciji asfaltiranja puta do Gostuše i o velikom projektu renoviranja kuće koju sada izdaje gostima, kao i iskustvu sa njima. Sprovela nas je i kroz sobe gde je sve novo i čisto, pa ako planirate put u GostUšu, odsednite kod BožAne, samo se najavite ranije. Evo i linka do Bookinga, a mogu vam dati i broj telefona.

Pre nego što ćemo napustiti selo, prelazimo prekoputa da nađemo vidikovac odakle se vidi cela Gostuša kao na panorami. Usput preskačemo potoke, pričamo sa čobaninom, Božana nam maše sa prozora i dovikujemo se sa ženom koja nas iz svog dvorišta zove na pasulj.

Na putu do Pirota, svraćamo još jednom na Zavojsko jezero, da nam Ivan i Jelena pokažu plažu u šumi. Nekolicina ljudi kampuje i kupa se u jezeru, mirno je i lepo i najvažnije, u hladu smo. Ne znam da vam objasnim gde je to mesto, moraćete da unajmite naše vodiče.

Četvrti dan

U noći između trećeg i četvrtog dana, probudio mi je užasan bol. Kiselo mleko kojim sam tretirala svoje izgorele ruke, nije pomoglo i imala sam osećaj kao da mi je za ruku zalepljena vrela pegla.

Do ujutru su se pojavili sitni plikovi i bol je bio neopisiv. Tuširanje i oblačenje pred put dobilo je svoju potpuno novu dimenziju, a zbog opekotina, morala sam narednih nedelju dana da mažem jekoderm. Bolelo bi me čak i kada bi mi kosa pomazila. Tog četvrtog dana trebalo je da se ode na poslednji izlet koji nisam htela da propustim ni za šta na svetu.

Ovog puta nismo išli na Staru planinu, već ka Grebenu i Vlaškoj planini jer nam je cilj bio kanjon reke Jerme. Pauzu za doručak pravimo u blizini manastira Poganovo (podignut 1395. godine). Odavde se pruža lep pogled na obe planine i kada se gleda iz dvorišta manastira, izgleda kao da je ukopan tačno između njih.

Reka Jerma ima zanimljivu geografsku prošlost, kako su naveli na vikipediji, a i naši vodiči su nam to rekli: izvire u blizini Vlasinskog jezera, njen tok kroz Srbiju pruža se na dužini od 17 km, zatim prelazi u Bugarsku i kroz nju se proteže 27 km, a zatim se vraća nazad u Srbiju i kod sela Patačinci u opštini Dimitrovgrad, dalje se uliva u Nišavu kod Pirota.

Jerma prolazi kroz Odorovsku i Vlašku klisuru i obe su do 1927. godine bile potpuno nepristupačne sve dok se zbog rudnika uglja Rakita, nije izgradila mala železnička pruga. Međutim, kako je rudnik kasnije zatvoren i pruga prestala da se koristi krajem sedamdesetih godina, tada je napravljen asfaltni put kroz klisuru, a kojim smo i mi sada prošli i zaustavljali se usput da prođemo kroz tunel, gledamo u stene oko nas, u reku i slušamo njen šum koji samo s vremena na vreme prekine zvuk automobila.

Zvonačka banja ili Dobrodošli u Černobilj! je priča o kojoj su nam Ivan i Jelena pričali celim putem. Nismo mogli da verujemo šta nam pričaju, a nismo mogli ni da zamislimo stanje u kome se hotel sada nalazi, dok nismo videli svojim očima. Ukratko, zbog položaja, klime i izvora lekovite vode, banja je bila predmet ineteresovanja mnogih naučnika, a po iskopinama koje su se odvile nakon 1903. godine, utvrđeno je da su i sami Rimljeni živeli na ovom području.

Banja je posebno bila posećena između dva rata, a nakon završetka Drugog svetskog rata, na ovom mestu podignut je Hotel ,,Mir’’ koji je privlačio veliki broj posetilaca, pa su mnogi građani Pirota, Babušnice i Dimitrovgrada podigli ovde svoje vikendice.

Mesto je bilo veoma popularno i posećeno. Međutim, kako to biva kod nas, hotel je dospeo u ruke osobe koja ju je za samo nekoliko godina do te mere uništila da se nekadašnja lepota hotela može jedva nazreti po nekom mozaiku na zidu, ukoliko se potrudite da je prepoznate. Prosto nam nije jasno na koji način takva ruina sada može da se renovira, osim da se sravni sa zemljom i da se podigne drugi objekat.

Kada je hotel uništen, ugasio se i nekadašnji život okolnih vikendica. Nažalost, na internetu nisam uspela da nađem stare fotografije hotela, ali pronašla sam veliki broj tekstova iz godina unazad u kojima se spominje da je hotel ponovo kupio taj i taj i da su planirani radovi, da hotel čeka svetla budućnost, da je premijerka nedavno posetila ovaj kraj, da se obećava ovo i ono, a pošto je od nekih takvih naslova prošlo i deset godina, nisam optimistična.

*Nakon objavljivanja ovog teksta, od putopisca Veroljuba Adamovića, koji mi često prosleđuje svoje prezentacije sa njegovih ranijih proputovanja po svetu i Jugoslaviji, dobila sam prezentaciju posvećenu ovom kraju. Ljuba je između ostalog te 2004. godine posetio i pomenuti hotel, pa sa vama delim njegovu priču sa opisima i fotografijama koje možete posetiti na sledećem linku.

Nedaleko od hotela, ostavili smo automobil i odatle krenuli u ozbiljno hodanje i planinarenje koje je potrajalo do kasnog popodneva. Za razliku od prethodnih dana kada smo se uglavnom kretali po širokom i čistom prostoru, sada smo se provlačili kroz šume i staze obrasle šibljem. Ruka me je sve vreme neopisivo bolela i pokušavala sam da mi oblast sa opekotinama ne dođe u kontakt ni sa čim, pa sam tokom celog puta levom rukom povlačila rukav desne ruke, a desnom rukom odguravala grane i sve što je pretilo da me dodirne. U takvom stanju popela sam se na Asenovo kale.

Ali pre Asena, prešli smo prvo kameni most kojim se nekada ugalj prevozio vozom ,,Ćira’’. Sada je obrastao travom i koriste ga samo posetioci koji su došli tu s namerom da ga vide. Odmah pored kamenog mosta smešten je najuži kanjon u Evropi – Cediljka, širok svega metar i po.

Asenovo kale je stena na visini od 1033 m. Koliko se sećam, uspon je bio između srednje težak i težak, mada u poređenju sa Midžorom daleko lakši. Kada se konačno popnete do repetitora u koji prethodno, dok se penjete sve vreme gledate kao u orijentir jer je odmah pored vrha, onda ostaje najteži deo, uspon preko stene do vrha.

Nemam pojma kako sam taj kraj savladala, onako ranjena i nikakva, kukala sam svakim korakom da ja to ne mogu, ali nema nazad. Tu smo prvi i jedini put videli šarku, ali ni za paniku nije bilo mesta, jer smo samo hteli da se popnemo. Sa nama je išla četvoročlana porodica koju smo uspoznali pre uspona na stenu, klinac od 8 godina već se popeo, mama je išla iza nas, a tata je na kraju kolone, na ramenima nosio malog od 4 godine.

I onda opet onaj osećaj kao na Midžoru, iako je ovo tek 1033. metar nadmorske visine. Pogled sa te tačke je neverovatan. S jedne strane su stenovite Greben i Vlaške planine, a s druge strane sela Zvonce i Jasenov del u podnožju brda pod šumama. Kako su se crni oblaci nadvijali nad nama i počelo da grmi, pre nego što će krenuti pljusak, brže bolje spustili smo se niz stenu jer ne verujem da bi nevreme bilo prijatno na toj visini (spust je bio još komplikovaniji jer je stena uglačana i klizava).

A onda lagano nazad kroz sela. Pauze smo pravili da tu i tamo natočimo vodu, pojedemo nekuvoćku koju uberemo usput, a i razvedrilo se u međuvremenu. U povratku, Ivan je hteo da pronađe drugi put kojim bismo se vratili jer smo hteli da posetimo izvor lekovite vode krajnje bizarnog naziva Slonovo dupe, ali ipak smo se opredelili za sigurnu varijantu i vratili se istim putem kroz najtešnji kanjon, pa opet preko kamenog mosta i konačno do automobila.

Izlet smo završili na najbolji mogući način, u selu Sukovo ispred zadruge, kako oni to kažu, a ustvari ispred prodavnice pored koje niko nije prošao, bilo da je autom, biciklom ili pešice, a da nije ušao po pivo. Tako smo i mi popili po jedno Niško, jer ga nikada pre nismo pili, odmah pored zadruge, ispred napuštenog lokala oblepljenog umrlicama. Odmah do nas stajao je stari beli spomenik posvećen žrtvama Drugog svetskog rata sa crvenom petokrakom na vrhu, ali zapravo zvezdu nismo mogli da vidimo jer je bila prekrivena metalnim krstom.

Ovo bi bio kraj priče o našem boravku na Staroj planini. Znamo sigurno da ćemo joj se vratiti, pa će tako o ovoj divnoj planini biti još reči u nekom drugom putopisu. Još jednom molim sve posetioce Stare planine (i posetioce uopšte), budite nežni prema njoj, prema prirodi, rekama i planinama. Nadam se da će vam naše iskustvo i predlozi poslužiti u vašem otkrivanju Stare planine.

Pozdrav,

Majus

Čitajte o Majinim putešestvijima na majusoviputopisi.com