Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Naša putopiskinja otkriva: Šta sve možete videti na Staroj planini i u okolini

Ukoliko pripadate onoj maloj grupi ljudi koji ove godine nisu otišli na Staru planinu, onda će vam ovaj tekst dobro doći, jer pod 1): ako ste planirali da je posetiti uskoro, verovatno će vam poslužiti naše iskustvo i predlozi za ...

  Izvor: Foto: Shutterstock

Mi smo automobil ostavili ispred Planinarskog doma Dojkinci i odatle išli pešice zemljanim putem do vodopada. Ovde nema nikakvih uspona, samo ravno hodanje oko 4.5 km po smeru, mada, mnogi su tu rutu prelazili svojim vozilima koja bi potom ostavljali na stotinak metara od vodopada. Naši vodiči kažu i da je vodopad najlepši u proleće i jesen kada se slije mnogo više vode, a pokazali su nam i njihove fotografije vodopada zimi, kada skroz zaledi.

Već posle vodopada, bilo nam je jasno da vodu više ne moramo kupovati jer je na Staroj planini toliko mnogo reka i izvora sa čistom pijaćom vodom da smo do kraja boravka nosili samo prazne flaše koje smo punili usput. Bilo nam je jasno i da će nas uvek i svuda pratiti pokoji pas, a mi ćemo svakog od njih zvati El Čapo.

Sledeće usputno stajalište bilo je izletište Vrelo. Ovde smo napravili pauzu, prošetali se pored Jelovičke i Dojkinačke reke, poželeli da popijemo kafu u restoranu ,,Vrelo’’, jedinom koji radi na toj lokaciji i doživeli najgore korisničko iskustvo i ovo pominjem samo da ne biste napravili istu grešku, jer takav tretman nikada niko od nas nije doživeo, pa smo od tada rešeni da naše iskustvo podelimo sa svima, a vidimo da nismo usamljeni u tome i da se na Google recenziji mogu naći mnoga zanimljiva i slična iskustva. Zato vam preporučujemo da ovo mesto izbegavate u širokom luku.

Slavinjsko grlo ili Rosomački lonci predstavljaju klisuru rečne doline Rosomačke reke. Nalaze se u blizini sela Slavinja koje je od Pirota udaljeno 30 km. Do kanjona se dolazi iz centra sela, za oko petnaest minuta laganog hoda. Staza je obeležena i prolazi kroz jedinstveni reljef ovog dela Stare planine.

Kanjon je nastao intenzivnim usecanjem vodenog toka u stensku masu Stare planine, za koji je karakteristična pojava prečaga u koritu reke, tako da formira impozantan niz slapova i virova (lonaca). Nastali su procesom vertikalne fluvijalne erozije, na mestima gde reka sa kaskada naglo pada u korito, pa se zbog velike kinetičke energije vode vrši usecanje dela rečnog korita, neposredno iza kaskade. (preuzeto sa sajta Turističke organizacije Pirot)

Kaže naš planinar Ivan: ako dolazite ovde iz sela Slavinja, ovo je onda Slavinjsko grlo, ali ako dolazite iz sela Rosomač, onda su to Rosomački lonci. Kaže i da ako pitate za Rosomačke lonce u Slavinju ili pitate za Slavinjsko grlo u Rosomaču, reći će vam da ne znaju o čemu pričate.

Kako god da se zove, jedva smo čekali da obiđemo ovaj kanjon i posle nesrećnog Vrela, ovo je bila naša sledeća destinacija. Iako sam pre dolaska viđala fotografije na internetu i oduševljavala se tim prizorima, kada smo stigli, malo je reći da smo ostali bez teksta, da smo se oduševili i slično, ali grlo i lonci su definitivno nešto što nikada i nigde nismo videli do sada, ni u Evropi, ni u Srbiji. Vodiči su nam posle pokazali njihov video kada su se u ovoj vodi od koje se ledi mozak, kupali prošlog leta.

Za kraj dana odlazimo u selo Rsovci. Svraćamo u kuću iz koje Ivan uzima ključ crkve koju želimo da posetimo. Tog dana smo već prošli kroz nekoliko sela i sva naizgled liče. U centru sela je uvek česma i/ili spomenik podignut stradalima u Drugom svetskom ratu sa izbledelo crvenom zvezdom na vrhu.

Oko spomenika sede uglavnom stari, jedini žitelji ovih sela. Kuće su od drveta, kamena, blata i drugih prirodnih materijala, ali ima i onih obnovljenih. Kroz selo Rsovci protiče reka Visočica preko koje se proteže most i spaja ga sa stenama i kamenim brdom Kalik.

U jednoj od pećina ovog brda smeštena je Crkva Svetog Petra i Pavla, poznata u ovim krajevima po malenoj freski ćelavog Isusa. Nije poznato kada i kako je freska nastala, pa se o ovoj temi i dalje vode debate. Stigli smo u crkvu pre zalaska sunca, a dan je bio pakleno vruć, pa nam je hladovina pećine itekako prijala. Za više informacija posetite link.

Drugi dan

Drugog dana imali smo ozbiljan cilj - Midžor. Ali pre nego što dođemo do njega, prvo doručak pored još jednog vodopada – Bigar, na putu između Pirota i Knjaževca.

Put nastavljamo ka Kalni, mestu u knjaževačkoj opštini i nakon 65 km od polaska iz Pirota stižemo do Babinog zuba. Sviđaju mi se ti naši nazivi planina i reka, sela i gradova. Stvarno i podseća na Babin zub, ali samo kada se gleda sa određene tačke, sa svih drugih to je samo gomila stena na vrhu planine.

Babin zub je vrh na koji se nisam popela, a htela sam. Plan je bio da skoknemo do Midžora, pa kada se vratimo, žičarom ćemo do gore, ili pešaka. Ali to se nije desilo jer posle Midžora, mogla sam samo da legnem, a žičara ima neko neobično radno vreme i ne radi svakog dana, tako da ako planirate vrh Babinog zuba na lakši način, pokušajte da prethodno nađete informacije na internetu.

U podnožju Babinog zuba smešten je hotel i tu smo se parkirali, natočili litre i litre vode jer su nam vodiči rekli da nam je to jedino pojilo do vrha i nazad, prošli pored kafića ,,Plaža” sa onim stolicama-ležaljkama i sa te tačke gledali u vrh pod oblakom koji treba da osvojimo, kako se to popularno kaže među planinarima.

Ivan nam je objasnio da nam je sa te polazne tačke uspon nešto manje od 800 m.n.v, dok bi nam iz Toplog dola uspon bio preko 1400. Do vrha ima oko 8 km i po njegovoj proceni, treba nam oko 8 i po sati do tamo i nazad. Do vrha vodi jasno obeležena staza i usput nema ni jednog jedinog stabla, a dan je bio paklen sa tek ponekad blagim povetarcem.

Ukoliko planinarite, znate već šta vam treba, ali ukoliko ste novi u ovome, za jul mesec treba vam: kačket/šešir, planinarske cipele, krema za sunčanje, mnogo vode, sendvič, čokoladica, jakna, kabanica, naočare. Ja sam sve imala osim kreme za sunčanje, što me je kasnije koštalo teških muka, ali o tome ću kada za to dođe vreme, jer mi je do ove tačke samo jako toplo i ne osećam nikakve druge tegobe.

Prva dva kilometra bila su najteža (u mom životu). Od nas četvoro bila sam najslabija karika i jedino što me je pokretalo bili su tvrdoglavost, želja da se popnem na vrh i neverovatni predeli kroz koje smo prošli. Nekoliko puta do gore i nazad pomislila sam na svoj stvaran život i na koronu koja nas je sve na planeti urnisala, ali sa te visine, stvari izgledaju kao u nekom paralelnom univerzumu, jer tu gde smo sada samo su brda, oblaci, tišina i ona krda poludivljih konja koja jurcaju livadom malo dalje od nas.

Ipak, ta dva kilometra su me uništila, kukala sam da ne mogu iako sam se i dalje pela i nisam mogla da verujem da stopalo može da mi stoji u tako neprirodnom položaju pod uglom od 30 stepeni.

Ali kada se prođe taj početak, sledećih pet kilometara se praktično ne oseti, jer je staza manje – više ravna i onda sledi poslednji uspon od jednog kilometra koji je opet naporan, ali kako je sve hladnije jer praktično ulazimo u oblak, nekako i taj uspon ne padne toliko teško kao na početku.

I stigli smo! Ne kapiraš odmah to, jer si mrtav umoran i gladan i žedan i moraš da sedneš i da se obučeš jer je jako hladno, a treba ti i nešto slatko. I onda si nenormalno srećan jer si uspeo i uspela i onda dosađuješ ljudima da te fotografišu i napraviš stotine selfija, a iza tebe se ne vidi ništa, sve je belo jer si u oblaku, pa ti kažu da je tu uvek tako, na prirodnoj si granici između Srbije i Bugarske, a taj vetar Bugarin uvek duva sa te strane, ali ti se i dalje fotkaš iako ti drhte ruke i gledaš u ljude oko tebe koji su isto tako srećni.

Ostatak teksta pročitajte na sledećoj stranici:

Tagovi

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity