IT detalj za aktuelnu sezonu: Vreme je za LOGO!

Ako se osvrnete oko sebe, uočićete veoma lako da je moda zapala u groznicu, a simptome je jednostavno detektovati. Prvo, čini vam se da je vaša understatement garderoba suviše obična (i suviše understatement), a ovaj osećaj propraćen je iznenadnom željom da nabavite što više kultnih komada, što upečatljivijih, to bolje.

Dok sam bio u Parizu, oko mene su se prolazile gomile fashion Azijata i svaki treći je na sebi imao i must have komad – Kenzo duks. Ušao sam u radnju i setio se detinjstva: otac koji se vraća sa puta i donosi mi dva duksa, ja imam sedam godina, ne znam šta natpis Kenzo na njima znači i žalim što nemam Benetton kao sva ostala deca. Našao sam te dukseve 20 godina kasnije. Moja majka ih je držala negde sa strane na terasi i njima brisala podove pošto je pamuk bio baš dobar. I tada, u toj radnji, odlučio sam da moram da ga imam. Zarad starih dobrih vremena (a i lep je pored toga).

I dok ga sada gledam, shvatam da su se statusni komadi vratili na velika vrata. Ne žudimo više za pobunjeničkim individualizmom, umesto toga pokušavamo da se uključimo u neku od modnih komuna. Pogledajte samo piste za vreme prolećnih revija. Marc Jacobs je svoju labudovu pesmu za Louis Vuitton započeo sa golom Edie Campbell na kojoj su bili ispisani grafiti Stephena Sprousa. Jacobs je odavno shvatio našu želju za pripadanjem. „To je u ljudskoj prirodi. Svi žele da budu deo nekog kluba“, izjavio je svojevremeno.

Missoni je svoj popularni cikcak print pretvorio u logo i poslagao ga po bluzama, suknjama i torbama. Ne zaboravimo DKNY feštu devedesetih, sa ogromnim logoima svuda po garderobi, od kabanica do kombinezona. Alexander Wang je svoje ime suptilno rasporedio preko cele kolekcije i mogli smo shvatiti da ovo nije ego-trip čoveka koji dizajnira i za Balenciagu, već pametna interpretacija logoa i njegovog pozicioniranja. Nije ga, kao drugi, stavio na majice (iako su njegove majice sa natpisom Explicit Content verovatno već rasprodate dok čitate ovaj tekst), već na rukavice, sitno ga je ispisao po topovima i laserski urezao u mantile.

Ali za razliku od devedesetih, kada smo ih poslednji put videli i kada su vladali pistama, logoi sada imaju duhovitu konotaciju, ponekad su protkani ironijom, vuku korene iz hiphopa i skejterskog miljea, a dizajneri se okreću mladima kao inspiraciji. Već nam je bilo jasno da se nešto sprema kada smo videli saradnju Versus-M.I.A. baziranu na logoima sa kojima je pevačica odrastala (možda je živela u Srbiji). I uz tu dozu humora i otklona danas možemo da vidimo da su se devedesete vrtele oko raznih opsesija i da je tada bilo neverovatno kul da vas dovode u vezu sa nekim brendom (ili da vas izopšte ako nosite pogrešan). Logoi vam omogućavaju da vas prepoznaju ili definišu. Daju vam mogućnost da pripadate nečemu.

Naša novonastala ljubav prema logoima takođe je i reakcija na sveprisutnost jeftinih brendova, koji su svima dostupni i u kojima izgledate uniformisano, a ne kao neko ko je kreativan ili ima definisan stil. S druge strane, tu je i finansijski momenat – logo je besplatan marketing i diže cenu na šta god da ga stavite. Možda ne možete sebi da priuštite Saint Laurent kožnu jaknu od 5.000 evra, ali možete da imate Saint Laurent majicu koju je redizajnirala umetnica Zane Reynolds za 250 evra. Upravo je to razlog zašto su logoi toliko vredni i zašto brendovi vode toliko računa o njima.

Ponekad godinama rade na redizajniranju brenda, učvršćavanju logoa i njegovoj prepoznatljivosti. Pokušavaju da otkupe kompanije od franšiza koje su upropastile ili pojeftinile vrednost njihovog logoa. Marc Jacobs je mogao da šara preko Vuitton logoa grafitima koje je smislio Sprouse, ali nemojte ni u jednom trenutku pomisliti da je ikada smeo da dira originalni monogram iz 1896. godine.

Možda je ove sezone za vas kao i za mene kucnuo čas da i vi nabavite komad sa natpisom koji će vas odrediti. Samo se potrudite da ne preterate s natpisima na sebi. To bi značilo da niste shvatili šalu na pravi način. 

Tekst: Nenad Janjatović