Alexander Wang - genije ili seksualni predator?

Još od početka #MeToo pokreta svedoci smo različitih slučajeva zloupotrebe položaja i seksualnog zlostavljanja kako u modnoj tako i u drugim industrijama. Mario Testino i Bruce Weber bili su samo vrh ledenog brega, a optužbe na njihov račun koštale su ih skoro čitave karijere. Najnoviji slučaj o kome se već neko vreme spekuliše u modnim krugovima jeste slučaj jednog od najomiljenijih američkih dizajnera, vunderkinda Alexandra Wanga.

Međutim, klupko je krenulo da se odmotava.

Sve više priča sa sličnim konceptom počelo je da tutnji društvenim mrežama. Scenosled je uglavnom izgledao ovako: klub, mnogo alkohola, plesni podijum, Wang đuska sa prijatnim za oko modelom, nedozvoljeno pipkanje, još alkohola, buđenje u hotelskoj sobi.

Priče su se nizale, a najpotresnija od svih možda dolazi od trans devojke pod imenom Garison koja je ispričala priču kako joj je dizajner na sred kluba skinuo veš pokušavajući da exposuje “šta je zapravo ona”. 

Da li je modna zajednica odabrala da prećuti zločine američkog kreatora tajvanskog porekla samo zato što mu njegov biznis donosi više miliona dolara godišnje, ili su sve samo puke pretpostavke? S obzirom na niz članaka New York Times-a, na brojna svedočenja kako modela tako i ljudi unutar industrije, reklo bi se da da. Odlučili su da ćute samo zato što im njegova kreativnost puni kasu. Nažalost, ovo nije jedini slučaj gde su ljudi jedne od najvrednijih industrija na svetu odabrali da zatvore oči i uši uprkos gomili dokaza. U poslovnom svetu, seksualno uznemiravanje najčešće dolazi od strane nadređenog, koji zahvaljujući svojoj poziciji moći obezbeđuje sebi zid ćutanja i prikrivanja, pa stoga predatori upravo najviše i biraju osobe za koje znaju da u neku ruku zavise od njih i vrlo lako ih podvrgavaju svojim manipulativnim strategijama.

Slučaj Alexandra Wanga i dalje ostaje nerazrešen. Ostale tvrdnje koje datiraju još iz 2012. kreator se nije trudio da komentariše, a i njegovi prijatelji poput Zoe Krawitz, Miley Cyrus i mnogih drugih slavnih ličnosti odlučili su da ostanu nemi. Nama ostaje da vidimo šta se zaista događalo u “tami disko kluba” po različitim lokacijama u Njujorku, a jedno od glavnih pitanja koje ostaje otvoreno je da li je modna industrija takva da se granice između poslovnog (javnog) i privatnog života ne vide? Da li su klubovi jedini način da se uđe na velika modna vrata upoznavajući face koje je predvode i da li je moguće da svako ko se smatra kreativnim genijem iza sebe ima prošlost seksualnog predatora? Od Woody Alena, preko Maria Testina, do Alexandra Wanga, drugi su negde između. Ali ako je to preduslov da vas neko smatra genijem, onda ni ne želimo to. Niko ne želi da bude etiketiran kao genije ako je preduslov za to etiketa seksualnog predatora i izopačenog uma. Vreme je da se stane na put svima koji pomisle da im status i pozicija dozvoljavaju da vas dodiruju, drogiraju i napijaju, i da ovaj svet konačno postane bolje mesto. Ako ne, onda ni koncept apokalipse ne zvuči toliko loše. 

Tekst: Aleksandar Nastasijević