Da li ste znali da neki od najuticajnijih umetnika, dizajnera i modela dolaze iz Vojvodine? Otkrijte njihove tople priče

Njihova imena znate, ali ne znate odakle dolaze, kako je izgledalo njihovo detinjstvo, odrastanje i stasavanje u ljude koje danas pratite i čijem se radu divite. Jedanaest imena, pet gradova, jedan region - Vojvodina. Krenite sa nama u nezaboravnu umetničku rutu ovom regijom i inspirišite se da, bez obzira na to odakle ste, sanjate hrabro, veliko i odvažno.

Moj Zrenjanin mi je doneo puno toga, a jedna od najznačajnijih stvari koje i danas negujem jeste prijateljstvo. Moj najuži i najvažniji krug prijatelja, koji su jedan od glavnih stubova mog života, upravo su iz Zrenjanina. Zrenjanin ima jedno od najlepših pozorišta i to iskustvo odlaska na predstave tokom odrastanja deteta bilo mi je neprocenjivo - za razvitak mašte i upoznavanje nekog novog sveta. 

Ja zapravo nikada nisam ni otišao iz Zrenjanina. Ja sam Zrenjaninac večito u srcu. Moj otac i moja tetka i danas žive u Zrenjaninu, i dokle god je njih, i mene će biti tamo. Taj grad me nikada nije uslovio da moram otići da bih postao neko drugi ili da bih nešto drugo napravio. Zrenjanin je grad koji odiše toplinom i svaki put kada odem, imam osećaj pripadnosti.

Novi Sad takođe smatram za svojim gradom jer sam brend pokrenuo upravo u njemu, tako da bih rekao da je Momosa rođena u Novom Sadu, a Mihailo u Zrenjaninu. 

Marija Žeželj, top model

Kažu da nas kao odrasle ljude određuje naše detinjstvo i sve ono što nas je okruživalo, hranilo, podizalo i oblikovalo od kako smo prvi vazduh udahnuli i oči otvorili. Moja kolevka i povojnica, moj temelj i ognjište bio je grad naslonjen na obe obale Dunava, Srpska Atina. Moj Novi Sad.

Na prvi pogled je pitom i miran, kao njegova ravničarska Bačka strana opružena uz levu obalu. Kada ga malo bolje upoznate, uhvatite dinamiku brdovitog Srema i Fruške gore sa desne obale, i tek tada upoznate pravi temperament nas Novosađana. Naš život teče u laganom ritmu, ali nije usporen kako to često umeju da kažu oni južno od Beograda. Duh nam je živ, iskričav, sa posebnom vrstom humora, upakovan u dostojansven stav sa uspravno podignutom glavom. Mešavina različitih kultura, jezika i običaja stvorile su ambijent u kojem čovek lako nauči prihvatati, tolerisati, deliti i voleti. Idemo u korak sa svetom, ali ne po svaku cenu. Pratimo trendove, ali uvek zadržavamo ono iskonsko što smo rođenjem dobili. Verovatno su baš ti kontrasti doprineli da nas stranci vole. Grad Tamburice i Exita, Love Huntersа i Balaševića, Zmajevih dečjih igara, NOMUS-a i Festivala uličnih svirača.

Svoju karijeru sam započela veoma mlada, sasvim slučajno, sa svega petnaest godina. Sredina i grad u kome sam odrasla su me inspirisali da ispoljim znatiželju za upoznavanjem novih krajeva i kultura. Da sanjam daleke svetove i hrabro pratim svoje snove. Prva destinacija bio mi je Njujork. Velika Jabuka, grad u kome se svi snovi ostvaruju. Ubrzan način života, specifičan miris ulica te betonske džungle, velike gužve, buka, a potom kontrast koje su činile zelene oaze njujorških parkova, zahtevale su od mene veliko prilagođavanje. Prelazak u ovu metropolu je bio pomalo zastrašujući, ali pun uzbuđenja. Nakon tri provedene godine u Njujorku, upoznala ga dovoljno, srodila se sa njim i na kraju zavolela. Volim da putujem i posećujem nova mesta, ipak, nijedan grad nije kao Novi Sad. On ima posebno mesto u mom srcu. Pruža mi mir, stabilnost. On je moj dom i uvek mu se sa osmehom vraćam.

Bogdan Mrša, modni dizajner

Od odrastanja i prijateljstava, pa sve do opasnih budalaština koje sam pravio u srednjoj školi. Ako spojimo sve to u jedno dobijamo neprocenjivo iskustvo i uspomene koje će me uvek vući ka ovom magičnom mestu. Grad u kojem sam izgubio svoj put više puta nego što mogu da izbrojim, isti je grad koji mi je pravi put stavio pod noge. Iako ga možda nisam zaslužio, vremenom sam naučio da ti neke stvari dođu u život ne po zasluzi, već potpuno obrnuto, jer život smatra da je ovo najbolji način da naučiš svoju lekciju. Umesto da se iz korena promeniš na bolje i onda da onda krenu dobre stvari da ti se dešavaju, život često ume da ti ih da blago unapred kao neki vid stimulacije koja će pospešiti tvoj razvoj ka boljoj verziji sebe. Smatram da imam sreće što sam ovo relativno brzo shvatio i počeo da koristim kao neki vid alat koji mi pokazuje da li idem u dobrom smeru u svom životu. Trenutno me taj osećaj vodi sve dalje i dalje od moj rodnog grada, ali on je uvek sa mnom gde god ja išao, od naglaska pa sve to najjačih izmišljenih reči koje samo mi iz Vojvodine razumemo. Taj blagi osmeh koji mi se uvek stvori na licu kad čujem neku foricu koju samo mi razumemo ili kad se setim neke radnom sitnice je nešto što mislim da služi kao sinonim za ovo mesto. Grad u kojem su ljudi prijatni, divni i pre svega ljudi. Jer na kraju dana ko bismo mi bili da nema našeg Novog Sada.

Aleksandar Batajić, fotograf

Trenutno je 1:30 posle ponoći, sedim na terasi hotela koji se nalazi na Ibici, gde sam povodom jednog lepog projekta i konačno sam skupio vremena da se posvetim ovoj priči. Sada dok tako razmišljam, prvo sećanje na Novi Sad mi je centar u kojem sam odrastao, išao u zabavište, naučio da vozim bicikl, padao sa istog, išao u Dunavski park da hranim Isu i Bisu...

Ovo čime se danas bavim, a to je fotografija, dogodilo se sasvim spontano iako je proisteklo iz mora nekih prethodnih želja i pokušaja za sličnim stvarima. Exit festival je nešto što Novi Sad svake godine pretvori u magiju na četiri dana, a imajući u vidu da sam odrastao na istom, od malena mi je bio fascinantan taj “behing the scenes” momenat, možda i više nego onaj “show time”. Odatle i želja da se bavim nečim vezanim za to. Dosta godina kasnije, saznajem da na Akademiji umetnosti u Novom Sadu postoji smer dizajn svetla, upisujem isti i tu počinje sve. Zaljubljujem se u to stvaranje magije. Još uvek ne znam da li je to ono što je moj životni poziv, ali za sada uživam u tome i volim ono što radim. Srećan sam što sam okružen ljudima koji me podržavaju, kao i da učim od boljih i uspešnijih od mene.

Novi Sad naučio me je da ne treba da se mešam u ono što me se ne tiče, da se fokusiram na sebe i iz dana u dan, radim da postanem što bolja verzija sebe u svakom smislu. On je spoj svega - od brutalizma do art deco-a, od tamburaša do rejvova, od bulevara do katakombi... Novi Sad je sve.

Mirjana Vujčić, modna dizajnerka

Iako sam rođena u Hrvatskoj, a ne u Novom Sadu, više od pola svog života sam ovde i Novi Sad smatram svojim gradom. Još kao dete, maštala sam da živim u njemu i nekako sam znala da će to biti moja baza i utočište.
Što se tiče ljubavi ka modi možda će delovati kao kliše, ali zaista od kada znam za sebe imala sam interesovanja i pretenzije ka njoj. Još kao dete volela sam da krojim, šijem i prepravljam stvari, oduvek sam bila onaj kreativni tip koji uvek ima to „nešto“ u rukama. Nakon više od trinaest godina bavljenja ovim poslom, pokazalo se da je najbolji recept za uspeh da volite i slušate sebe, da žena koja uživa u svojoj lepoti, ponosno je nosi i pokazuje svetu kao nešto samo njoj svojstveno. Ključ te lepote je uvek bila i ostala jednostavnost koja je postala naš zaštitni znak, a uz nju nekako spontano dolazi i sofisticiranost koja je prožeta u vrhunskoj kvalitetnoj izradi i odabiru materijala naših modela.

Kao što rekoh, Novi Sad doživljavam kao grad u kom sam rođena. Poznajem svaki ćošak i kutak ovog grada i nekako i ovo što radim povezano je sa gradom u kom živim. Volim tu njegovu usporenost, romantiku i energiju, nije ga još uvek pojelo ovo užurbano vreme. Naravno da bih izdvojila Petrovaradinsku tvrđavu, ulicu Laze Telečkog, Dunav i sve one prelepe salaše u njegovoj okolini... Meni najdraži je magični zalazak sunca i pogled sa Tvrđave jer sam i ja, kao što reče naš Đole, sanjalica, te verujem u nestvarno i ono „ali“ svaki put kada mi kažu da se ne zavaravam. Jer nemoguće postaje moguće ako dovoljno želiš.

Nina Rajak, modna dizajnerka

Iako sam od sedme godine do završetka studija živela na Malti, u Budimpešti, Milanu i u Beogradu, te svoje odrastanje i sazrevanje ne mogu da vežem za Suboticu, baš zato što joj se uvek vratim, ona za mene predstavlja dom. Kada provedete neko vreme van malog grada, pa se vratite, često biste taj grad opisali kao depresivno mesto zbog izostanka sadržaja i adrenalina koje nude veći gradovi, ali u tome leži lepota Subotice. Ma koliko spor život bio u njoj, ona ne može da bude dosadna zbog istorije, arhitekture, multikulturalnog duha, živopisnog kulturnog života, predivne okoline i energije grada koju je najlakše opisati kao dolce far niente.

Iako bi se očekovalo da moje nadahnuće za stvaranje odmalena inspirišu umetnički pravci karakteristični za moj grad poput tehnike slikanja slamom ili tehnika pustovanja pomoću koje se prave predmeti od domaćeg filca, moram da kažem da je za to zaslužna upravo ta nenametljiva, a bogata kultura života. Želim da spomenem i arhitekturu i jedno od remek dela mađarske secesije - Palatu Rajhl Ferenc koja je svojom bajkovitošću inspirisala moju prvu Bridal kolekciju. Sećam se kako sam kao devojčica zamišljala da unutra živi princeza koja nosi prelepe balske haljine i kada sam odrasla odlučila sam da zadovoljim svoju maštu i proizvedem te haljine i tako je nastao Nina Rajak Bridal. Takva je Subotica, puna magičnih i inspirativnih mesta koja moraju da se dožive, jer verujem da će u svakome izazvati neko novo osećanje koje se ne može opisati.

Život u Subotici ima vrline i mane, s tim da su njene mane ono što je meni zapravo potrebno kako bih stvarala, a to je ritam života koji nigde nisam iskusila, grad prepun sadržaja i manifestacija, a opet pun mira i prostora za osamu. Kao što je Danilo Kiš, poreklom iz Subotice, napisao: Za nesmetan rad duha potrebna je savršena samoća, inače će duh pasti pod pogubni uticaj tuđeg duha, a da toga možda i neće biti svestan, Subotica nudi upravo to - skrovište za ljudski duh.

Mona Lacko, modna dizajnerka

Prvo sećanje na moj grad me vraća unazad mnogo godina. Možda sam imala 4-5 godina i tata me vodio u takozvanu “mlekoteku“ u legendarnu diskoteku “Lifka“. Ona nažalost više ne postoji, ali je u mom sećanju na sigurnom. A kad smo već kod sećanja, hajde da vas provedem kroz ista. Subotica - raznolika i lepa, šarmantna i uvek sa stilom ili kako bi neki rekli, grad pankera i gulaša. Ovde je sve moguće, svega po malo je prava mera. Malo punk, malo techno, malo tamburaši i eto u mom slučaju, malo (više) modni dizajn.

Odrasla sam na Paliću, tamo sam i pohađala osnovnu školu. Moda me već od ranih godina interesovala i volela sam da eksperimentišem sa oblačenjem. Zanimljivo je da me mnogi i dan danas tako pamte. Nakon srednje škole, upisujem Tekstilno-Tehnološki fakultet u Zagrebu, ali se nakon dobijenog zvanja magistrice tekstilnog i modnog dizajna, zaljubljujem (jako!) i vraćam u Suboticu. Tada sam je možda i najbolje upoznala, njen underground, mnoge umetnike i mesta gde se oni okupljaju. Studio11 je bio naša druga kuća. Ovde je sve počelo - upoznala sam ljude sa kojima sam kasnije sarađivala i stvarala predivne kolaboracije. Zatim druženja u parku Rajhl Ferenca, bife Majo, kafe Grunf, noćne šetnje kroz Korzo, Gradska kuća i još mnoga druga mesta su zaista okarakterisala ono što sam danas i brend koji predstavljam.

Dita Von Bill, drag queen

Zauvek ću imati dilemu da li mi biramo mesto ili ono izabere nas. Ja sam neko ko ima dva zavičaja. Rođena sam u srcu Mačve, jednom malom selu, ušuškanom među oštrim listovima kukuruza koji nas je sekao po ušima dok smo trčali kroz njive i širokim krošnjama voćki, od kojih sam najviše uživala u trešnjicama, koristeći ih kao naušnice. U početku sam mislila da ne volim selo, ali sam kasnije shvatila da samo nisam volela mentalitet većeg dela ljudi koji su koristili svaku priliku da me pogrde zbog toga što sam „drugačija“.

Subotica nije bila „rešenje“, već je više došla kao najbolja opcija budući da je bila 200km od mog rodnog mesta i da tamo nisam poznavala nikoga, niti sam je do te prilike posetila. Sada, 8 godina kasnije, mogu da potvrdim da je ona moj drugi zavičaj. Zašto? Upravo iz razloga što sam dobila priliku da se ponovo rodim i egzistiram kao osoba koju danas poznajete.

Nije sve išlo glatko. U odnosu na Beograd ili Novi Sad, Subotica je delovala kao pravo okruženje koje neće provocirati moju buntovničku prirodu i da ću u njoj imati najmanje izazova jer sam u to vreme, bila autohomofobična (znam da je teško poveravati da je ova ulta pro max queer ikona današnjice imala takav stav prema sebi, ali tačno je – što je samo dokaz da svako može poraditi na sebi i promeniti taj odnos). Mislila sam da sam sebe stavila kavez, međutim, neko je naša ključeve. Sve se desilo jedne večeri nakon mnogo alkohola i pop hitova. Žurka je bila u Klein House-u, što je tada bilo mesto gde ćete naći najbolja i najkvalitetnija vina iz Vojvodine, a po realnim i povoljnim cenama, dok je enterijer imao neki umetnički vajb što je, verujem, uticalo na to da se tu i okuplja gomila umetnika i alterantivnih ljudi. Tada mi je prišla Ksenija Šminkalica, koja je imala ideju da joj budem model, a alkohol pomuti razum pa sam prosto pristala. Tek naknadno saznajem da se radi o transformaciji u drag. Do tog trenutka se zaista nisam u tome videla, jer sam godinama unazad potiskivala tu potrebu da kanališem to nešto što sam tada osećala, a nisam znala da je drag. Mislim da nismo ni bili svesni koliko je to što smo uradili pre 5 godina u to vreme zapravo bilo i značajno i hrabro. Da se razumemo, tu su i kraljice Uma Killix i Lilly Caffee, sve smo iz ovog grada, ali u njemu nismo „nastupale“ već smo pustile da se to dešava samo u Beogradu.

Subotica odgovara svima koji žele miran život i da im je sve dostupno i blizu. Nudi neki osećaj sigurnosti i savršenu mentalnu pripremu za turbulentan vikend u Beogradu koji dolazi. Beograd je stvarno super, ali nikada nisam želela da mu u potpunosti pripadam. On je onaj visoki mesnati bradonja koji te zavede, ali nakon par dana shvatiš da si mu samo avantura. Subotica je onaj markantni šmeker koji te neće poljubiti na prvom dejtu, ali će ti se javiti odmah sutradan i odvešće te na ručak. Ipak, život ide nepredvidivim putem. Pre mesec dana, doselila sam se u Beograd. To mi je donelo daleko više prilika da radim drag i sarađujem sa mnogima, ali i dalje deo Subotice čuvam u sebi poput fotografije davno izgubljenog ljubavnika koji je obeležio moj život.

Danilo & Katarina Sharon, fotografi

Pri pomisli na Sombor prvo čega se setimo je somborsko leto. Počeli smo da se zabavljamo još kada smo bili klinci, sa samo četrnaest godina. Proveli smo mnogo leta do sada jedno pored drugog, ali onih par leta sa samog početka naše veze su ona koja ne zaboravljamo. Bezbrižni topli dani koje smo u celosti provodili u Somboru.

Odrastanje u ovom gradu nas je oblikovalo u osobe mirnog duha koje stvarima uglavnom pristupaju opušteno i sa nekom vrstom lakoće. A čovek kada je opušten počinje da se igra. Naša igračka postao je fotoaparat. I kada kažemo igra zaista tako i mislimo, jer nam je sa četrnaest ili petnaest godina jedino do toga i bilo stalo. Iz te igre razvile su se dve velike ljubavi - jedna uzajamna, a druga prema fotografiji. I maštali smo koliko bi bilo divno da obe mogu da traju zauvek.

Vrlo brzo ova naša igra je prerasla u hobi koji nam je donosio džeparac. A šta je džeparac za dva srednjoškolca, nego jednom rečju sloboda. Ah, da, i pica svake večeri: na kamenoj klupi u Zmaj Jovinoj, na Glavnoj, u parku kod županije, na gradskom bazenu, na kanalu, kod Danila u sobi, na terenu ispred Katarinine kuće… A nakon pice usledio bi maraton grickanja suncokreta od “Zeke”. Tako jedna somborska stvar! Legenda kaže da svaki Somborac ima brazdu na kecu od grickanja suncokreta i semenki. U našem slučaju - legenda je istinita.

Posle završetka srednje škole došlo je vreme da se pozdravimo sa Somborom, što nam uopšte nije teško palo. Kao i većina somborske dece odlučili smo se za studije u Novom Sadu, ali nam je trebalo manje od pola godine da shvatimo da ni odlazak na fakultet ni Novi Sad nisu bili pravi izbor za nas. Daleko od toga da se nismo zabavili, ali osećaj da ne pripadamo ovom gradu bio je evidentan. Već naredne godine napustili smo fakultet i Novi Sad i preselili se u Beograd. Narednih trinaest meseci koje smo proveli u Beogradu za nas su bili kao ubrzani kurs iz života. Odjednom smo se našli zaposleni u marketinškoj agenciji od 9 do 5, u sred gradske vreve, uz zvuke sirena u saobraćaju koje do tada nismo čuli i svakodnevnom upoznavanju novih ljudi i mesta. Mnogo smo se promenili u tih godinu dana i mnogo smo morali da odrastemo da bismo držali korak sa situacijom u koju smo se doveli. Te 2014. godine smo se i venčali, a ubrzo smo shvatili da želimo i da budemo porodica sa više od dva člana. Ali porodični život u Beogradu nam nije zvučao kao idealna opcija.

Svakako smo već do tada izgradili internacionalni brend za fotografisanje venčanja i nije nam bilo previše bitno gde živimo, jer smo za svaki posao putovali na različitu destinaciju u svetu kao i danas. I tako smo dali sebi dozvolu da se vratimo u naš Sombor. Leta u Somboru su postala su drugačija. Zbog prirode posla i čestih putovanja smo leti najmanje kod kuće. Ali one dane kojima se probudimo u Somboru provodimo najradije u svom domu. Sada je za nas somborsko leto vreme u dvorištu sa našim sinom Jonom i psom Diom, odlazak na dečiju pijacu, duge večernje šetnje u kojima delimo ideje i kreativnu energiju, uživanje u pripremi hrane i okupljanja sa društvom uz neko vino ili “Ravangrad” pivo na terasi. Ovo je život po našoj meri, a svakodnevna posvećenost radu na kreativnim projektima ga samo čini ispunjenijim. 

Aleksandra Lalić

Za sve one koji su se ikada iselili iz svog rodnog grada, ili imali takve pokušaje, verujem da ga bar zbog nečega istinski mrze. To može biti prosto njegov ritam za koji nemate osećaj, pa vrckate na delovima na kojima treba da se njišete. Sombor ima taj jedan ritam kojim se okreću točkovi od dvadeset cola Poni bicikla, šuška lišće bođoša i nedeljom ujutru krčka žuta supa. Nešto đuskavije proteklo je moje odrastanje onde.

Poniku je terala mama odevena u pelerinu sa crnom tokicom na glavi, jureći pre i posle sieste u svoj butik. To je bio prvi butik u gradu, otvoren 1987. godine, u ulici Maršala Tita broj 9, na mestu nekadašnje radnje krojača Radiška. Tu je mama dizajnirala žensku odeću koju je pravila u sopstvenoj radionici zajedno sa nekoliko žena, od tekstila proizvedenog u Mariboru, Vranju i Kuli, štampala kožu i kamenovala teksas u Subotici. Još kao osnovci brat i ja smo leti ispred radnje, na tezgi sa prugastom tendom prodavali dečije šorceve i Lambada suknje, čitali stripove i slušali muziku sa kasetofona na baterije. Srećom, to su bila vremena kada ta naša delatnost nije bila domen interesovanja službe za socijalni rad i kada su deca putovala na more udobno baškareći se na oborenim zadnjim sedištima Stojadina. U maminoj radnji zavolela sam modu, zainteresovala se za ženska pitanja, naučila da šijem. To je bilo to, a da nisam ni znala.

Blistavi deo mog somborskog života protekao je u igranju između zgrada Nove Selenče, pitomije verzije beogradskog bloka 19a; u pozorištu, u koje me je zaljubila kuma Nađa, glumica, prvakinja istog, komunistkinja, koja se tri puta odrekla đavola kako bi se starala o mom duhovnom putu,a zapravo se postarala za svetovni; u zgradi Pevačkog društva kao ”tenorina„ u MOH Iuventus Cantat dirigenta Silvestera Hajnala, koji je osim drag iskustva, da kao žena pevam tenor i nastupam u odelu, umesto u haljini, pružio i shvatanje Sine musica nula vitae.

1997. godine došla sam u Beograd da studiram Istoriju umetnosti. O, koliko se somborki dopao grad! Bilo je lako. Ništa od te vrste gospodstvenosti ni lepote kojom se Sombor diči, a sa kojom sam oduvek držala važnu distancu. I dobro je što nikad nisam bila vezana za prirodu. Umem samo sa ljudima na kojima se vidi kada im ide dobro, a kada ne. Nepismena sam za tekstove između redova. Tako i sa gradovima.

Nakon mamine smrti, pokušala sam da održim radnju. Dizajnirala sam nove stvari i šila, okupila mnogo simpatizera, pomalo mušterija, najviše dugova. I onda me je Jasna Marić pozvala da u njen Showroom u Kolarčevoj, prvoj koncept radnji u Beogradu donesem sve iz mog butika. I za mesec dana sve smo prodale. Mislim da je to bio trenutak kad sam se preselila.

I kada sam zaista zavolela somborske tunele od krošnji bođoša.

I porcelanske čajnike...

Stefan Žarić

Sećanje na Kulu je sećanje na njive, salaše, polja žita i kukuruza, fazane, srndaće, kestenje, i ta estetika, u milenijalnom ključu danas nazvana cottagecore me prati celoga života. Upravo su to tačke odnosno mali punktovi lepote koji su odrastanje u sredini koja se sve više smanjuje – i populaciono i mentalitetski – činili manje teskobnim, ali me istovremeno i naveli da uzbuđenje potražim u nečemu sasvim suprotnom, istoriji mode. Odlazak iz Kule je za mene uvek bio odlazak iz Srbije – na školovanje u SAD i Estoniju, stipendije u UK, Japan, Nemačku, pa mi se grad uvek činio i mestom umora i mestom odmora. Prekretnica u tom smislu je bilo shvatanje da od Kule ne moram da bežim, već da joj se zreliji i smireniji vraćam, čak i ako ili kada je zauvek napustim. Zbog toga je Vojvodina je poseban estetski prostor koji se autsajderima može činiti konformistički, uljuljkano, usporeno. Ali i to ima svoju draž, ukoliko se dozira. Život u Kuli me je naučio da budem svoj uprkos često vrlo bolnim osudama sredine za koju sam uvek „zapadnjak“ ili „onaj umetnik“. U manjoj sredini više morate da se dokažete sopstvenim uspesima da bi vas ta sredina ako ne prihvatila, onda makar ostavila na miru. Zamislite jedan dan u životu istoričara mode koji se kreće između velegradskih muzeja, modnih revija i časopisa i njiva, bašte i stoke. Ja prkosno uživam u oba sveta iako to nekad u jednom ili drugom svetu izazove opštu konfuziju, jer su oba deo moje ličnosti, i želim da verujem da svojim primerom mogu da osnažim kreativce iz drugih manjih i konzervativnijih sredina. Dokaz tome je i činjenica da su se Kula i uopšte regija Bačke upisali na modnu scenu na različite načine: čuveni Kulski štofovi koje je favorizovala Jovanka Broz a koji su štofove izvozili za prestižne francuske kuće visoke mode, Somborka Aleksandra Lalić, Senćanin Bernat Klajn. Sjajno je biti u takvom društvu kao Kuljanin.