Koliko često uhvatite sebe kako pojedine stvari shvatate zdravo za gotovo, a koliko zapravo dubine leži u njima. Deluje apstraktno, zar ne?
Hajde onda da vas pitam da li znate/vidite da svakog jutra imate jednog vernog saputnika na kog se često ne osvrćete, a njegovom pogledu i gledištu i te kako verujete. Možda više nego bilo kom drugom. Baš njemu dozvoljavate da vas vidi i kada se smejete i kad plačete, možda sanjate, pokazujete svoje mane i divite se najlepšem. Pravi i autentični vi.
Mnoge filozofije leže i temelje se na njemu, a on je svestan težine svega što nosite i bez obzira na to, veruje. Ćuti. Zamišlja. Mašta i ohrabruje. Zamislite kolika je to moć kada možete stati ispred sebe i sagledati sve ono što čak ni drugi ne vide. Koliko intime ima u tom odnosu koji ponekad nosi i ozbiljne lekcije. Usled toliko komparacija i sinonima verujem da ste već odavno shvatili da govorim o našem vernom saputniku koji je još u prvim bajkama nosio ozbiljnu simboliku. O, ogledalce, ti magični predmetu!
Ne tako slučajno Donʼt look back aludira na sve one momente koji u njegovom odrazu predstavljaju refleksiju svega onoga što jeste. Neki narodi smatraju ih portalima, dok ih ja smatram posrednim učiteljima. Pre prvih napisanih redova pitala sam devojke u redakciji šta one u našem lila odrazu vide, gde je jedna navela prošlost, druga sadašnjost, a treća budućnost. Neću ih imenovati, pronaći će se. (osmeh)
A onda će vam i teme u ovom novembarskom broju reći da je vreme da ih stignete i poverujete u istine. Neke će zagolicati, neke ohrabriti, a neke možda samo na tren blesnuti. Eto povoda za dublju instrospekciju koja će poljuljati i pogurati mnoge naše dubinske slojeve. Otkriće tu još neku kockicu koja je samo korak ka još jednom novom pogledu. U ogledalu.
P.S. Samo se trudite da ga ne polomite!
Iz iskustva kažem.