Na ovim prostorima ostaće upamćen po ulozi Tita u filmu "Bitka na Sutjesci" i čuvenim fotografijama njegovog boravka na Brijunima. U svetu će, pored bogate filmske karijere, ostati zapamćen po turbulentnoj - dva puta se venčali, dva puta razvodili - ali kultnoj dugogodišnjoj vezi sa Elizabeth Taylor. Richard Burton, glumac dubokog glasa i jakog velškog naglaska koji je mukotrpno, ali uspešno, ispeglao, ove godine napunio bi okruglo 100 godina.
Nije bio klasičan lepotan Holivuda. Njegovu karijeru nisu lansirale lepe oči, mada je neosporno da je imao taj smiren i hladan pogled koji ostavlja bez reči. Nisu ga istakle zahvalne i nežne crte lica koje nije imao, što mu je možda baš i dalo širinu i potencijal drugačijih uloga. Zbog lokalnog amaterskog pozorišta, posvećenosti da ne zakotrlja jezik i na onu najtežu reč sa izražajnim naglaskom, držanjem i stilom Richard Burton postigao je uspešnu glumačku karijeru.
Kao jedan od glavnih aktera tog perioda i pripadnik generacije starog Holivuda, njegov stil je čista, netaknuta klasika. Tweed kao zaštitni materijal muške mode u tom periodu, Burton je nosio na filmu "The Sandpiper" (1965), dok je u "Who’s Afraid of Virginia Woolf?" kako bi naglasio istrošenost i umor svog lika poneo oversized sivi vuneni džemper što će ostati jedan od njegovih zapaženijih kostima.
Pored toga što je na velikom platnu mahom tumačio skladne likove, iako je imao reputaciju temperamentnog i borbenog muškarca, i Marka Antonija, njegov elegantan stil odražavao se i u privatnom životu. Bio je korak uz Elizabeth Taylor oslanjajući se na neprogešive kombinacije strogo krojenog sakoa, belu košulju, vrlo često i rolku, i kravatu.
Njegova poseta nekadašnjoj zemlji Jugoslaviji i modni odabir su dokaz da bez obzira na njegove uloge i ozbiljnost u pogledu, da je ipak imao i nežnu i šaljivu stranu. U primorskim pastelnim bojama, od prozračne košulje boje putera do nežno roze sakoa i belih pantalona, obilazio je jedno od najlepših ostrva na ovim prostorima.
U ulogama nije mnogo odskakao od svojih afiniteta, ali je u modnom smislu imao nekoliko, najblaže rečeno, neočekivanih odluka. Pa je tako u laganoj šetnji ranih sedamdesetih, u skladu sa decenijom, prošetao prugaste pantalone sa suprotno prugastom košuljom, dok je u Amsterdamu, ovaj put u atmosferi sa gradom, iz aviona izašao u krznenom kratkom kaputu.
"Nažalost, svi žele da igram princa ili kralja. Uvek nosim neku dugačku haljinu ili kratku suknju ili nešto čudno. Ne želim da ih igram, ne volim ih, mrzim što me šminkaju za te uloge, mrzim što mi ujutru uvijaju kosu, mrzim hulahopke, mrzim čizme, mrzim sve. Voleo bih da nosim lounge odelo, da budem nekako kao Welsh Rex Harrison i da ništa ne radim osim da se oslanjam na šank sa ginom i tonikom u ruci."
To je zaista i uspeo. Oslonjen na šank nekog urbanog lokala, sa čašom u ruci, u svedenom odelu od čvrstog materijala, pored Elizabeth Taylor.
Ar Lan y Môr softly playing ih the backround