Zašto planiranje venčanja ponekad postaje trenutak u kojem žena prvi put zaista počne da sluša sebe? Postoji jedan mali međuprostor kada nam glas iznutra šapuće, onaj trenutak u planiranju venčanja o kojem se retko govori. On ne nastupa sa izborom savršene haljine, probom frizure ili degustacijom torte. Otvori se mnogo ranije – u tišini između dve odluke. U tom međuprostoru između uzbuđenja i očekivanja izranja pitanje koje mnoge žene ne izgovore naglas: šta ja zaista želim?
Planiranje venčanja često počinje kao romantična ideja, ali vrlo brzo prerasta u buku u kojoj se glasovi okoline množe i nisu u saglasju. Porodica ima svoje želje, prijatelji svoje savete, a društvene mreže nerealne standarde. Odjednom, umesto da se venčanjem slavi ljubav između dvoje ljudi, devojka se zaglavi u prostoru tranzicije u ženu jer pokušava da pomiri različite vizije dana koji bi trebalo da bude pre svega njen i njegov.
Venčanje između očekivanja i ličnih izbora
U tim trenucima lako skliznemo i zaboravimo da venčanje nije predstava za druge. Nije show must go on! Venčanje je simbolični i ritualni čin ulaska u brak, ozvaničenog zajedničkog života – onoga procesa koji zovu “i u dobru i u zlu”. Zato sve više žena pokušava da rastereti duševni pritisak i vraća planiranje tog dana na fabrička podešavanja, onome što je zaista važno: odnosu sa partnerom, sopstvenom miru i osećaju da odluke koje donose pripadaju njima dvoma.
Francuska filozofkinja Simone de Beauvoir pisala je o tome da žena ne postaje ono što jeste kroz očekivanja drugih, već kroz sopstvene izbore. Ta misao danas može biti idejna vodilja kroz proces organizacije venčanja. Jer venčanje nije samo događaj – venčanje je inicijacija u odnos koji će trajati neuporedivo duže od jednog dana.
Venčanje nije trenutak kada treba da ispunite tuđa očekivanja i budete savršena mlada. To je trenutak kada treba da budete svoja.
Zašto je ponekad potrebno zastati?
Možda je upravo zbog toga poslednjih godina sve više razgovora o tome kako planiranje venčanja može postati prostor introspekcije, a ne samo organizacije. Umesto beskonačnih listi zadataka, neke žene biraju da zastanu i postave sebi drugačija pitanja: šta za mene znači brak, šta želim da ovaj dan govori o nama i kako da ga osmislimo tako da u njemu zaista prepoznamo sebe?
Iz takvih pitanja nastala je ideja za susret pod nazivom "Između dva DA" – zamišljen kao siguran prostor razgovora namenjen budućim mladama koje žele da planiranje venčanja sagledaju iz drugačijeg ugla. U atmosferi koja više podseća na opušteno popodnevno okupljanje nego na klasičnu radionicu, razgovori se prirodno pomeraju sa dekoracije i rasporeda na nešto mnogo važnije: na pitanje kako ostati verna sebi u trenutku kada svi oko vas imaju sopstvenu predstavu kakvo vaše venčanje treba da bude.
Takvi razgovori često otvaraju mala, ali važna vrata. Neke devojke shvate da zapravo žele intimnu ceremoniju umesto velikog slavlja. Druge prvi put jasno izgovore da im je važnije da dan provedu mirno sa partnerom nego da ispune svako očekivanje porodice. U tim momentima planiranje venčanja prestaje da bude lista zadataka i postaje ono što bi oduvek trebalo da bude – mesto za promišljanje o ljubavi, partnerstvu i zajedničkom početku.
U tim trenucima postaje jasno da venčanje nikada nije samo organizacija događaja. Ono je prilika da žena prepozna sopstvene želje i započne brak sa osećajem sigurnosti u odluke koje donosi. Tada zna da je spremna za tranziciju iz devojke u ženu.
Možda je upravo to i najlepši deo planiranja venčanja: nakon svih organizacionih stavki, kada ih mirno posloži i sagleda, shvati da između dva izgovorena DA postoji još jedno, tiše – ono koje prvi put kaže sebi.