Raf Simmons: U njegovoj koži

„Ljudi ponavljaju: ,Oh, on je mnogo dobar‘, Nisam toliko dobar!“

Kreirajući za Dior, zaobišao je predstavu – za razliku od svog prethodnika, nenadmašnog šoumena, Johna Gallliana – i pustio da kolekcije govore same za sebe. On sija kada pravi revije, a one najbolje emotivne su i spektakularne i imaju nešto što nije moguće preneti na fotografije. Sve ovo podseća na njegovog istorijskog prethodnika, samog Christiana Diora, i na jake veze koje je modna kuća uvek imala sa Amerikom. Od početka, veliki deo Diorove prodaje uspostavljen je u Americi, paralelno sa trenutkom u kome je američka novinarka Carmel Snow (1947. godine) imenovala debitne kolekcije Corolle i Huit imenom New Look.

Sada izgleda kako je Simonsu uvek bilo suđeno da bude na ovoj poziciji, ali ne tako davno činilo se da  nije bilo sigurno ni da će postati dizajner niti da će se baviti profesijom kojom se bavi. „Margiela je bila moja početna tačka“,  kaže on. „U više navrata pitao sam se zašto sam počeo u svetu mode i uvek sam se vraćao na prvu reviju koju sam video, a bila je to Martinova treća, The White Collection (1990). Tada sam shvatio šta moda može da bude. Bio sam toliko daleko od ozbiljne uloge u toj industriji, sve mi je delovalo nedohvatno, ali uprkos tome, pomislio sam: ,To je ono što želim da radim‘, ali to nikome nisam rekao. I, voilà.“

Upoznala sam Simonsa u podrumu jedne redakcije u londonskoj opštini Shoreditch. Bilo je to 2000, kada je tridesetdvogodišnji samouki dizajner usred neke emotivne uskomešanosti na godinu dana obustavio svoju mušku liniju. Umoran od pritisaka vođenja svoje kompanije, hteo je da se sakrije od intenzivnih svetala reflektora koji su ga obasjavali na putu nečeg izvanrednog, ambicioznog i grandioznog. Menjao je lice muške mode, a nije bio siguran želi li to ili ne. 

Raf Simons kreirao je novi model nemišićave, blago otuđene muškosti, što je, u neku ruku, postalo standard. Sada menja lice mode kao celine primenjujući na žensku modu ono što je naučio o muškoj. Sa 46 godina, njegova kompanija je mnogo veća, on je zadužen za levijatan kao što je Dior. Svoje vreme deli na život između Antverpena i Pariza. Pored toga što neprestano pije koka-kolu Zero, s vremena na vreme ostavi cigarete. Voleo bi da može da ima štene – „dansko kuče“ (misli pri tom na dansku dogu, što shvatam kasnije). „Liči na Scooby Dooa“, pokušava da mi objasni.

Može da vodi razgovor na nekoliko jezika, ali sa teškim flamanskim akcentom. Otkad smo se prvi put upoznali, engleski mu se donekle promenio jer je opisujući ono čime se bavi, tada koristio reči kao što su „nered“, „inkubacija“, „izolacija“ i „interzone“. Govorio je jezik post-punk popa u svakodnevnom životu, a nije bio Ian Curtis. Bilo je to bez ikakve pretenzije, nusprodukt učenja jezika kroz pop muziku i tako je u svakoj rečenici poklanjao svoje tinejdžerske ekscentričnosti. Uvek mu je bio veoma drag britanski pop i omladinska kultura i tim šematskim planom postavio je svoje temelje kao dizajner. Simons je odrastao u gradu Neerpelt u ruralnoj Belgiji kao sin jedinac Jacquesa i Alde Simons. „Bilo je to jedno idilično seosko egzistiranje”, kaže. „Provodio sam vreme na farmi blizu svoje kuće. Kokoške, ovce, svinje… Vlasnik farme imao je desetoro dece, možete li da zamislite? Svih uzrasta, a ja sam uvek bio s njima. To je bio jedan drugačiji svet i voleo sam ga.“ Njegov otac, vojnik, radio je na Air Force bazi u blizini. „Otac me je nekad vodio u hangare i tu su bili veliki džetovi F16, pored kojih bih stajao. Ogromne mašine usred sela, okružene prirodom. To je na mene ostavilo snažan utisak.“

„Kada sam bio tinejdžer, nisam ni shvatao da je modni dizajn nešto čime možeš da se baviš”, dodaje Simons koji je diplomirao na industrijskom dizajnu i dizajnu nameštaja na fakultetu u Genku 1991. godine. Odlazak na praksu kod modnog kreatora Waltera Van Beirendoncka, člana avangardnog belgijskog dizajn pokreta poznatog kao Antwerp Six, promenilo je tok njegove karijere. „Nisam mogao da podnesem pomisao da bih morao da raspravljam o bravama u nečijem studiju po ceo dan. Mnogo više privlačilo me je ono što je radio Walter“. Nakon diplomiranja, Simons je nastavio da radi sa ovim dizajnerom koji ga je odveo na Margiela reviju što je za njega bilo fascinantno iskustvo. Sledećeg dana, na reviji Jean Paula Gaultiera, udario ga je još jedan grom inspiracije. „Revija je bila na stadionu i manekenke su izvirale iz rupa u zemlji... To je bila ona ,religijska‘ revija sa časnim sestrama. Obe revije bile su toliko uticajne, a tako različite – jedna emotivna, druga pravi spektakl. Plakao sam na Martinovoj i bilo me je malo sramota, ali pola publike je plakalo. ,Wow, zar je to moda? Želim to da radim’, pomislio sam.“ 

Grupe i bande, velike mašine, tehnologija, formalnost i priroda igrali su role u Simonsovim neverovatnim prezentacijama za Dior, kao i za njegovu liniju, ali, uniforma u svojim raznim formama jeste Simonsova najveća opsesija kojoj se uvek vraća. „Sećam se vremena kada je moj otac dolazio kući u svojoj vojnoj odeći, a onda se presvlačio u biciklističko odelo – bio je opsednut biciklom, vozio ga je svakog dana. I dalje to radi“, kaže uz osmeh. 

Iako u njegovom radu uvek ima nečeg autobiografskog, kad je reč o kolekcijama za Dior, postoji i šira priča. Kodovi i uniforme Diora donekle su drugačiji od vojne odeće koju zamenjuju koktel haljine, velike suknje, balske haljine  i – posebno za kolekciju Cruise 2015 – carré (svilena ešarpa). „Radili smo na jednoj ideji na kojoj je i sam Christian Dior dosta radio, a to je bilo ručno crtanje i slikanje na svilenim ešarpama. Dior ima impozantnu arhivu ešarpi, što i jeste simbol načina na koji je donosio parisku modu ženama u Americi. Neki deseni koje smo koristili su iz arhive, neke smo sami pravili“, objašnjava Simons. „Volim da uzmem nešto specifično i da vidim šta predstavlja pa da to isto iskoristim na neočekivan način. Smislili smo, na primer, da se ešarpa vezuje drugačije, kao aksesoar kombinovan sa narukvicama i cipelama.”

Raf želi da pravi odeću koja je važna novoj grupi žena, baš kao što je radio u svojim kolekcijama za muškarce. „Želeo sam onaj osećaj koji sam imao pri oblačenju američkih žena u Cruise kolekciju. Želeo sam da nastavim ideju koju sam započeo u Couture kolekciji jesen/zima 2013-14, ideju identiteta, da spojim gornji i donji deo grada, uključim i narodno-hipi stranu i moćnu ženu, sve zajedno sa Dior siluetom.“ Ova ideja spajanja ekstremne ličnosti tipična je za Simonsa. Uprkos tome što je obeležen kao minimalista, nakon sveg vremena koje je proveo kreirajući za Jil Sander, Simsons nikada nije bio minimalista, jednostavno je poštovao kodeks osnivača modne kuće. Na brojne načine, po temperamentu mu mnogo više odgovara širi spektar Diora. 

Ne postoji samo jedan tip, samo jedna fiktivna žena kuće Dior, tu su razne vrste pravih žena koje kupuju ovu odeću. Od legija glumica na dodelama nagrada, do žena koje nose Dior torbe na ulicama, kreator ne izostavlja nijednu. Oseća da može da uzima grupe različitog i da ih spaja, sve zajedno. „Dopada mi se ideja emotivne povezanosti“, kaže on. 

Danas je očigledno kako je od svoje prve Margiela revije pre mnogo godina postigao svoj cilj. „Roditelji su veoma ponosni na sve što sam uradio”, kaže Simons. „Moja majka obožava moje revije, uvek ćaska sa svima u bekstejdžu. Slučajnost je da je postala dobra prijateljica majke Martina Margielae. Moj otac takođe dolazi na revije, ali kada se sve završi, retko kad razgovaramo. Ne mislim pri tom ništa loše, obojica smo toliko puni emocija da su sve reči suvišne.“

Tekst: Milan Đačić