Još od svoje četrnaeste godine bavila sam se analizom Taylor Swift. Bila sam fascinirana kontrolom koju ima nad svojim pesmama, stihovima i imidžom u javnosti, mnogo više nego ostali popularni muzičari. Kada je 2012. godine objavila četvrti album Red mediji su je kritikovali opisujući je kao devojku koja ide iz veze u vezu i piše pesme o tome. Zalepili su joj etiketu „luda za momcima i zaslepljena ljubavlju“. Ali, oduvek sam osećala da su momci koji se pominju u njenim pesmama tu više kao katalizatori u njenom sopstvenom samootkrivanju. Prošlog oktobra izdala je album 1989 i ukoliko ste izašli iz kuće, ili koristite internet, znate koliko je popularan. Ipak, volela bih da vam skrenem pažnju na pesmu Clean, poslednju sa albuma, i na stihove: „She lost him, but she found herself and somehow that was everything.“

Taylorina prva četiri albuma ovenčana su titulom „platinasti“ čak 21 put, ali uprkos njenom neospornom uspehu u svetu kantri muzike, poslednji album je čist pop. Debitovao je kao „broj jedan“ na Billboardovoj top 200 listi i u prvoj nedelji prodat je u skoro milion i trista hiljada primeraka. To je bio najprodavaniji album u Americi u 2014. godini, i njime je Taylor nadmašila svoja prethodna dva najprodavanija albuma i to samo 19 nedelja pošto je pušten u promet.  

Taylor i ja smo se prvi put srele 2012. godine, ali ne možete tek tako otići u stan svoje prijateljice da malo iskulirate i samo da pitate: „Za početak, reci mi je l’ stvarno pevaš Starbucks lovers?“ Ipak, u ime novinarstva, pričala sam sa Taylor jutro pre dodele Grammy nagrada u njenoj kući u Los Anđelesu. 

Lena Dunham izjavila je jednom prilikom kako ne misli da je posebno hrabro to što slobodno pokazuje svoje telo na televiziji jer je hrabrost raditi nešto čega se plašite, a to za nju uopšte nije strašno. Je l’ tebi lako da toliko toga deliš sa svetom? Ili zapravo tako lečiš strah?

Uopšte mi nije strašno da pišem pesme o svom ličnom životu. Zapravo, čini mi se da je to jedini način na koji mogu da prenesem svoje emocije. Slično je kao kad ljudi pišu dnevnik, umesto da se izviču na nekoga. Vrlo mi je važno da u životu ne postanem osoba koja svoje probleme iskaljuje na onima oko sebe. Svesna sam da će mediji pokušati da pronađu svakog u mojim pesmama. Zato nikada ne govorim o kome je reč. To je moj zaštitni oklop. Sve ostaje moja tajna, ja znam šta se desilo, ispričaću svoju stranu priče kroz muziku. 

Šta te plaši?

Oh bože, mnogo toga! Jedna od stvari koju polako pokušavam da prevaziđem jeste strah da ću učiniti samo jedan pogrešan korak i da će nestati sve što sam stvorila. Sve... moj život, svi moji albumi u poslednjih deset godina... da će se sve izbrisati i niko neće ceniti dobre stvari koje sam uradila. Ako pratite svet poznatih, videli ste da se takve stvari nekada dešavaju. Neko kaže nešto blesavo u intervjuu ili ona koju smatraju dobrom američkom devojkom bude uhvaćena kako pijana puzi iz noćnog kluba. Ljudi se lako razočaravaju u poznate ličnosti. Plaši me da ne učinim nešto zbog čega će se moji fanovi razočarati i osetiti kao da me ne poznaju. Ipak, moram da budem manje oštra prema sebi kad se radi o tome. Ja, zapravo, i ne izlazim u klubove i ne pijem, nije mi do toga. Ne izjavljujem ludosti u medijima jer mi se po glavi obično ne motaju nekakve neverovatne stvari. Naravno, kad sedim sa prijateljima na ručku, pričam i o ljudima koji me nerviraju, ali tako nešto neću reći u intervjuu. Zato moram da verujem kako sve ovo neće tek tako nestati. Ali, strahujem i zbog činjenice da mogu dospeti u medije i zbog onoga što nisam uradila. Na primer moja izdavačka kuća promeni pravila, ili se izmeni zakon... Znate, bila je frka sa autorskim pravima i majicama, i eto mene u svim novinama. Interesantno je posmatrati na koliko različitih načina mediji mogu da upletu tvoje ime u nešto sa čim nemaš nikakve veze. 

Intervjuisala sam Emmu Watson pre nekoliko godina. Izjavila je: „Ljudi me ističu kao uzor jer ne ludujem po klubovima, ali iskreno, ne radim to jer mi se tako nešto ne sviđa.“

Evo u čemu je stvar. Svaki čovek, svaka devojka ima različite prioritete, drugačije stvari čine ih jakima, seksi, posebnim ili jedinstvenim. Čudno je misliti da svi treba da imamo iste okidače, prioritete, da svi na isti način shvatamo zabavu. 

Ili iste slabosti... Čini mi se da sve javne ličnosti koje su na sceni od malih nogu obavezno prođu kroz tu ludačku fazu jer rade po tuđim pravilima pa imaju potrebu da dignu svoj glas, da se pobune. Kad si sam odgovoran za to što si izgradio, nemaš tu vrstu ljutnje. Ali, da li ponekad brineš da slučajno ne kažeš nešto „zapaljivo“?

Ne nužno! Razumem potrebu da se neko pobuni ako oseća da je pogrešno shvaćen, ili da mu ne odgovara imidž koji ima u javnosti. Ali, nema potrebe rušiti kuću koji si sam izgradio sa svoje dve ruke. Eto, mogu da je renoviram. Ali, svesna sam da sam sama učestvovala u svemu. Tako da neću sedeti ovde i pričati u stilu: ,Oh, volela bih da nisam nosila kosu ,na federe‘, kaubojske čizme i letnje haljinice za crveni tepih kad sam imala sedamnaest godina; želela bih da nisam imala fazu kad sam na dodele muzičkih nagrada oblačila isključivo haljinice za princeze’. Zato što sam sama donosila te odluke. To je bio deo mog odrastanja. Nije postojao komitet koji veća šta Taylor treba da bude ove godine. I tako sam sa albumom 1989 metaforički u potpunosti renovirala tu svoju kuću, ali ipak zadržala temelje onoga što ja oduvek jesam. 

Nekada poludim kada gledam svoje slike iz mlađih dana. Da li dopuštaš sebi da se menjaš?

Morate imati vere da je sve proces koji traje. Zadovoljna sam mestom gde sam sada, krajnjim rezultatom. Volim svoje prijatelje, obožavaoce, sve što predstavljam. Volim svoje stihove. Ponosna sam na ono što radim. Na novi album više od svega što sam do sada uradila. Evo, uzmimo kao primer Red. On predstavlja neku vrstu pačvorka, sa jedne strane tu je bila moja ljubav prema kantriju, a sa druge, moja novootkrivena strast prema pop muzici... Da li je to bio muzički skladan album? Ne. Je li bilo potrebno da izdam tri albuma da bih stigla do 1989? Da. Bože, baš sam o tome pričala sinoć sa svojom mamom. Pakovale smo poklone za moje fanove u Britaniji kad me je pitala: „Sećaš li se prošle godine?“ Tada je Red bio nominovan za Grammy nagradu. Nedelju dana pred dodelu sve je bilo super, srećna sam i uspešna, ne moram da pobedim i to je OK... Ako ne dobijem nagradu, neću biti tužna. I onda, odjednom, svi počinju da pričaju kako ću osvojiti nagradu, kako su glasali za mene, pobeda je sigurna... I počinjem da gajim nade. Otišla sam na dodelu i prezenter je najavio kako je album godine Random Acess Memories grupe Daft Punk! U prvoj nanosekundi pomislila sam da će izgovoriti Red, ali onda se nasmeješ, aplaudiraš, jer tu okolo su svi ti ljudi. Nisam želela na after party, samo sam htela da legnem na kauč ispod ćebenceta i naručim burger. Želela sam nešto što bi svako poželeo i bila sam skroz utučena. Devojke koje mi pevaju prateće glasove poslale su mi poruku: „Hej, jesi li dobro?“ Napisala sam im da jesam, ali da bi mi prijalo društvo. Kad su stigle, odsvirala sam im demo verziju pesme Welcome to New York. Pogledale su me i odmah rekle da ih pesma podseća na osamdesete godine. Nisam pre razmišljala o tome, ali sve numere za novi album imale su taj prizvuk. Otišla sam na spavanje i probudila se naglo usred noći – 1989 pomislila sam, zvaće se 1989. Taj trenutak ne bi se desio da nisam osetila neuspeh – to je način na koji živim svoj život. Daje mi veru da su sve greške iz prošlosti, ili nešto što niste napravili dovoljno dobro, stvari iz kojih učimo i da nisu beskorisne. 

PageBreak

Pre neki dan pričala sam sa prijateljicom o pisanju. I sama pišem i objavljujem tekstove još od ranog detinjstva. U jednom trenutku rekla sam joj da moram da prestanem s tim jer smatram kako me to distancira od ostatka sveta. Uzvratila mi je rečima: „Oh, ne! Upravo to povezuje te s njim!“ Kako se ti osećaš kada znaš da tvoj hobi (pisanje pesama) utiče na ljude širom sveta?

Postoji šala koju mi ljudi pričaju svaki put kada ne znaju šta bi mi rekli... Na primer dođe šesnaestogodišnjakinja da se slika sa mnom, a njen tata mi šeretski dobaci: „Sad ćeš napisati pesmu o ovome?“

Oh ne!

Česta zabluda o ženskim kantautorkama jeste to da svoj život strateški koriste kako bi pisale pesme. Znam šta se ljudima dopada u mojim pesmama. Oni žele zarazne, zabavne refrene, bez previše gluposti. Neće nepotrebna „oooooooooohs“ ubacivanja, besmislena ponavljanja. Pametniji su od toga. Vole kratke, ubitačne stihove kao što je: „Darling, I'm nightmare dressed as a daydream“. Često mi na pamet padne neki takav stih pa ga jednostavno sačuvam u glavi dok mi život ne pruži pravu priliku za metaforu.

Hoću da te pitam o pesmi Clean. Devojka koja to peva tako je nežna, nema one impulsivnosti iz pesama Black Space i Style.

Shake it Off i Clean bile su dve poslednje pesme koje smo napisali na albumu i one ukazuju gde sam mentalno završila. Clean sam zabeležila dok sam šetala po Londonu. Bila sam u njegovom gradu već dve nedelje i nije mi ni pao na pamet. Kad sam to shvatila, pomislila sam: „Oh, nadam se da mu dobro ide.“ I to je to. A znate kako je kad vam je srce slomljeno, vreme ne prolazi kao ostatku sveta. Sve se usporava i ništa vam ne može skrenuti misli. I onda prođe neko vreme, usvojite nove navike, naučite da živite bez tog jutarnjeg SMS-a koji kaže: „Ćao, lepotice. Dobro jutro!“ Naviknete se da nikoga ne zovete usred noći da mu prepričate svoj dan. Stare navike zamenite novim, na primer, grupnim chatom sa prijateljima i zajedno planirate večere ili nove avanture. I jednog dana si u Londonu i skroz si okej. Pomislila sam, napokon sam čista. Mediji su imali pogrešnu sliku o meni, komičari su pravili neukusne šale na račun mog raskida. Bilo je naslova: „Taylor prolazi kroz raskid, o pa to je bilo brzo (swift).“

Uh, pa to je dobar naslov za naš intervju.

Super! Molim vas, stavite ga na naslovnu. I onda sam shvatila da više nisam zavisna od tuge i da sam se fokusirala na druge stvari, ne na svoj emotivni život. Nisam izašla na sastanak, ne pamtim. Deluje mi kao da umesto na sastanak idem u središte neke uvrnute gladijatorske arene, svi gledaju, mediji su tu da pokažu palac gore ili dole, u zavisnosti od toga da li odobravaju. Tako je pesma Clean na neki način moja rezolucija, zapravo čitav album 1989 je najzreliji do sada. 

Reci nam na koji način se menjalo tvoje pisanje?

TS: Kada sam izdala par prvih albuma, tada zapravo nisam bila ni u kakvoj vezi, oni predstavljaju moje projekcije kako bi to sve moglo da bude. Bili su bazirani na knjigama i pesmama, na literaturi koja nam govori da je veza najčarobnija stvar koja može da vam se desi. I kada sam se napokon zaljubila, odnosno pomislila da je to ljubav, osetila sam i razočaranje. Brzo mi je postalo jasno da krilatica „živeli su srećno, do kraja života“ baš i nije primenljiva na stvaran život. Ne možete samo tek tako odjahati u suton iz prostog razloga što se u stvarnom životu kamere nikada ne gase. Sada me više oduševljava stanje u koje upadnete i kada mislite da je sve na toj osobi savršeno, i onda, ako ste dovoljno srećni, to preraste u vezu u kojoj shvatite da ta osoba ipak nije tako savršena, a ipak želite da ostanete s njom. 

Bio je hrabar potez da na omotu albuma 1989 ne prikažeš svoje lice, niti ime. Da li si morala da se boriš za to?

TS: Hvala što si primetila. Ne mogu ni da opišem koliko smo rasprava vodili na tu temu. Govorili su mi da neću prodati toliko primeraka koliko bi prodala da na omot stavimo naznaku da je reč o kantri albumu. Branila sam se kako bi to bila velika greška i svesno obmanjivanje publike. Pridikovali su mi i što neće pisati moje ime i prezime, to mi je bilo zabavno. Pokušali su da me nagovore da koristim drugu fotografiju jer citiram: „Na albumu moraju da se vide oči, usne i kosa. Inače niko neće znati o kome se radi.“ A ja sam bila u stilu: „Pa da, o tome se i radi, krećemo iz početka!“ Drugi razlog što mi se ne vidi lice jeste to što nisam želela da se odmah prepozna emotivni DNK. Ako se smejem, ljudi automatski očekuju vesele pesme, ako sam namrštena, onda misle da se radi o baladama. Fotografija je napravljena starim polaroid aparatom iz osamdesetih. Bila sam sigurna u sve što sam uradila, tako da sam se suprotstavila svom timu. Trudili su se da mi objasne da nijedan kantri pevač nije napravio preterano uspešan prelaz u svet pop muzike, ali nisam se obazirala na to. Hvala bogu, uspelo je. Da se album nije prodao u više od milion primeraka prve nedelje, mislim da bih naredne dve godine slušala samo:„Taylor, rekli smo ti.“ 

Šta misliš šta treba da podeliš sa svojim obožavaocima, a šta da sakriješ?

Sada imam 25 godina pa ako me vide sa čašom vina u ruci, to je sasvim u redu. Shvataju da mi je ponekad potrebno piće. To je jedna lepa osobina mojih fanova. Dopustili su mi da odrastem normalno i prirodno, nisam morala da budem neka luda, abnormalna, plastična američka draga. 

Kako se osećaš kad pogledaš unazad i vidiš tu Love Story devojku?

Uvek ću biti ponosna na pesmu Love Story, kad imate 17 godina sedite na podu ljuti jer vas roditelji ne puštaju na sastanak sa mladićem za koga mislite da je baš sladak, dok oni smtraju kako je on „loša vest“... Mislim da je, kad ste mladi, dozvoljeno da imate romantičnu predstavu o ljubavi. Još me potrese kraj priče Romeo i Julija jer jasno je da kad bi samo jedan element bio drugačije postavljen, možda bi uspeli da pobegnu zajedno. Drago mi je što sam u pesmi promenila kraj, oni završavaju zajedno...

Ta emocija je mnogima delovala stvarno.

Da, da, mnogi ljudi plesali su uz nju svoj prvi ples na svadbi ili maturskoj večeri. To je sve stvarno. Danas je ljubav tako teška, čudna i ponekad toliko razočaravajuća. Teoretski, tako je jednostavno prići drugoj osobi i reći: „Želim da budem sa tobom”, a da druga osoba kaže to isto. I sami znate koliko je u jednom odnosu teško stići do te tačke. A Romeo i Julija imali su to od samog početka. 

Ali, to nije prava ljubav, zar ne? To je priča o dvoje ludih tinejdžera.

TS: Da, ali može biti. Ljudi se svakodnevno zaljubljuju na najrazličitije načine. Budu prijatelji šest godina, a onda odjednom vide tu osobu u sasvim drugom svetlu. Ima ljudi koji na prvi pogled znaju da je to, to. O tome se radi u toj pesmi. 

Sve se svodi da treba pratiti svoju intuiciju?

Otprilike. Za mene to nije moguće jer imam previše prepreka na tom putu. Ali, i dalje mi se dopada ideja o tome na koliko različitih načina ljudi mogu da pronađu ljubav. Nisam više najgori romantik, ali sam i dalje romantična. Samo sam sa činjenicom da sam singl sada više kul. 

Prevela: Jelena Karakaš