„Bili smo samo klinci. Blesavi londonski klinci sa pocepanim farmericama i uvrnutim frizurama. Glave su nam bile obrijane sa strane, a ostatak kose spuštao nam se niz leđa. Prvi put smo se obreli u Parizu,  u ogromnoj beloj sobi, ateljeu Huberta de Givenchyja gde nam je rečeno da počinjemo da radimo na novoj reviji. Gledali smo se preko stola i Lee je u jednom trenutku rekao: ,Hajde da unajmimo vozača, obiđemo sve knjižare u Parizu i napunimo auto knjigama.’ I tako je počelo. Bili smo samo nas dvoje: nije bilo sisiema, nije bilo podrške i nikada pre nismo radili reviju visoke mode. Bio je to Leejev svet mašte i moje prvo iskustvo sa visokom modom. Jednostavno smo uleteli u to...“

Katy England sedi pored mene na sofi u klubu Little House u Mayfairu, ušuškana u ćošak, gotovo nevidljiva. Ako niste čuli za nju, verovatno nemate nikakve veze sa modom. Ako ste čuli za nju, verovatno je nikada niste videli. Ona je na neki način mitsko biće. Ova žena bila je desna ruka Alexandera McQueena. 

Nikada ranije nije detaljno govorila o godinama koje je provela sa slavnim dizajnerom. Moglo bi se čak reći da je na neki način on bio njena ulaznica u svet modne fotografije prve lige, gde su Nick Knight, David Sims, Juergen Teller, Mario Sorrenti i Mert Alas i Marcus Piggott. Njenu pomoć zatražili su i Riccardo Tisci,Tom Ford i Marios Schwab. Kate Moss nije sačekala ni da se osuši mastilo kojim je potpisala ugovor sa Topshopom 2007, a već je pozvala svoju prijateljicu i saradnicu – Katy England – da joj se pridruži. Björk je sanjajući o multimedijalnom projektu Biophillia 2001 u svom kreativnom timu želela baš Katy. 

Kao modna direktorka magazina Dazed&Confused od 1999. do 2001. i onda AnOther magazina, England je bila tvorac nekih od najpoznatijih naslovnih strana i inspirator modnih snimanja drugačijih od svega ranije viđenog. 

Danas, modni establišment želi da radi sa njom, a mladi stilisti žele da budu ona. Katy England je ime koje impresionira. Ona, naravno, drugačije gleda na svoju ulogu. Uvek je iza scene gde vizije modnih proroka čini ostvarivim, a kreativni tim kao lepak drži na okupu. Sve o Katy England suprotno je od onoga što biste očekivali od nekoga sa tako impresivnim modnim backgroundom. Ona je antiteza stereotipa o stilistima kao blesavim ulizicama ili glamuroznim snobovima, kako nam ih sada predstavljaju razni reality programi. England je nepretenciozna, ne šminka se, ima dugu umršenu kosu i fizički zadovoljava propozicije koje modna industrija pretpostavlja za trkače na duge staze. Sitna i mršava, u trenutku ovog razgovora u plavoj majici (Joseph) i tamnim farmericama (Balmain), ova 47-godišnjakinja ne pokazuje nijedan znak i nameru da prkosi godinama. Krasi je nonšalantni seksi rok šik, a tome doprinosi i činjenica da je udata za Bobbyja Gillespieja iz benda Primal Scream sa kojima ima dva sina – jedanaestogodišnjeg Wolfa i devetogodišnjeg Luxa.

„Oduvek sam bila vezana za modu“, priseća se. Rani pokušaju da se uklopi u obično okruženje uglavnom bi neslavno propadali jer je ona instinktivno birala drugačije. „I dan-danas ne mogu da podnesem da nosim isto što i ostali. Zato i volim vintage garderobu jer to je nešto što se zaista više ne može naći u 600 primeraka.“ Studirala je modni dizajn na Manchester Polytechnic pre nego što je otišla u London i došla do ELLE-a. „Do tog trenutka nisam imala predstavu šta stilista radi, ali čim sam se srela sa tim zanimanjem, znala sam da je to ono čime želim da se bavim.“

Kada joj je Alexander McQueen prišao u Sohou 1994, imala je izblajhanu kosu, a na sebi vintage mantil medicinske sestre iz 1940, sa rukavima punim bedževa. „Rekao je: ,Da li želiš da radiš kao stilista na mojoj sledećoj reviji?’ Pitala sam: ,Kako to misliš? Nikada do sada nisam bila stilista ni na jednoj reviji.’ Onda smo otišli na čaj u poslastičarnicu Maison Bertaux, njegovu tadašnju ,kancelariju’ i rekao mi je: ,Samo dođi i pokaži šta znaš.’ Pomislila sam kako je to OK. Presudilo je što sam videla njegov šou u Cafe de Paris i bila njime oduševljena.“ 

England je u tom tom trenutku radila kao stilistkinja za Evening Standard. McQueen je u međuvremenu radio u malom mračnom suterenu ispod radnje Phillip Treacy u ulici Elizabeth. „Radio bi sa svakom tkaninom koja bi mu pala šaka i sve je šio sam. Čak je napravio i etikete koje bi išle na odeću, a bile su to plastične kesice sa pramičkom kose unutra. Samo bi vam se prišunjao s leđa i odsekao vam komadić kose,“ kaže Katy.

Prva kolekcija na kojoj je radila bila je The Birds (proleće/leto 1995), a revija insprisana delom Alfreda Hitchcocka bila je održana u skladištu na Kings Crossu. England se priseća kako tada u studiju nisu imali faks mašinu, zbog čega je trčala do obližnje biblioteke kako bi mogla da šalje faksove. 

Svakome posmatraču revija je izgledala pomalo zlokobna, ali briljantna. Kolekcija je imala ptičje siluete, grudi su bile prekrivene samo selotejpom ili crnim tračicama, kosa duga i natapirana na krajevima, a neki od modela nosili su kontaktna sočiva u srebrnoj boji. Trino Verkade (McQueenov dugogodišnji komercijalni direktor) imao je zadatak da nađe automobilsku gumu, uprlja je i njome pređe preko tela i odeće modela. „Nismo imali cipele pa smo uzeli salonke iz Oxfama, a onda ih oblepili selotejpom i naprskali ih sprejom. Jednu od devojaka smo jednostavno samo umotali u selotejp.“ 

Sledeća kolekcija bila je Highland Rape (jesen/zima 1995), McQueenov pogled na istorijsku pljačku koju su Englezi činili Škotima, a ne priča o silovanju žena, kao što je štampa protumačila. Tartani, gole grudi, okovratnici i McQueenove ozloglašene bumster pantalone i suknje (koje su bile toliko niske da je iznad njih provirivala zadnjica). Revija je bila šokantna, a McQueen optužen za mizoginiju. „To nije moglo biti dalje od istine“, objašnjava England. „On je voleo žene, radio sa njima, odrastao u porodici sa ženama. Radila sam s njim svakoga dana i bio je divan prema meni. U ranim danima karijere bio je nepresušni izvor smeha. Tako duhovit, uvek se šalio, sa njim je sve bilo spontano i zabavno.“ 

U početku saradnje sa McQueenom England nije primala platu. „Verujem čak da me je koštalo to što sarađujem s njim, ali bila sam toliko uzbuđena da radim sa nekim tako kreativnim. Bio je to san, a mi smo bili drčni klinci. Nikada nisam želela da ga obeshrabrim. Htela sam da radi ono što želi, i hrabrila ga u tome, a on je bio majstor u slaganju tkanina.“

Došla je 1995. i McQueen je bio u pregovorima sa LVMH grupom u Parizu. Trebalo je da dođe na čelo kuće Givenchy. „Sećam se da sam se zapitala šta će se desiti s njim ako stvarno ode tamo. Nisam razumela taj svet i bila sam uplašena, ali on je bio mudar, želeo je da napravi posao koji će trajati. Uvideo je to mnogo pre mene.“

McQueen je ponudio England da radi s njim u Givenchyju puno radno vreme. To je značilo da mora da žrtvuje sve ostalo –urednički rad u Dazed&Confused i ostale poslove koji imaju veze sa stajlingom i advertajzingom.

Do tada McQueen je pravio šest kolekcija godišnje – dve visoke mode, dve ready-to-wear za Givenchy i dve za McQueen. Te revije su se mogle nazvati jedino epskim. 

Radeći rame uz rame sa McQueenom, England je iz prve ruke svedočila globalizaciji mode i tome kako luksuzni konglomerati  kupuju male dizajanerske brendove, baš kao što je McQueen 2000. godine prodao 51 odsto svog brenda Gucci Groupu. To se tada činilo kao genijalan potez, ali sa porastom finansijske stabilnosti stigli su i veći zahtevi. 

„Kada su nas prvi put pitali da uradimo pre-collection, nisam znala šta je to. Još jedna kolekcija? Sarah Heard (sada je Burton) i ja digle smo ruke od toga, jednostavno nismo razumele o čemu se radi“, priča England.

Poslednja kolekcija koju je radila sa McQueenom bila je Windows of Culloden (jesen/zima 2007), verovatno njegov najkontroverzniji šou koji je podrazumevao krvavocrven pentagram na crnom pesku na podu. Sve je bilo zasnovano na zapanjujućem otkriću njegove majke, inače geneologa, da njena krvna linija vodi do jedne od žrtava suđenja vešticama u Salemu 1692. godine. Bila je to prekretnica. „Počela sam da osećam kao da iznova i iznova radim istu stvar“, kaže England. „Kompanije je bila zaista velika, vremena su se promenila i trebalo mi je da nešto radim sama. Imala sam dvoje male dece tada i muž i ja dogovorili smo se da se fokusiramo na njih… Jednostavno, nisam više mogla.“

Pitam je da li je McQueen njeno povlačenje protumačio kao izdaju nakon toliko godina zajedničkog rada. „Jeste, zato što je bio osetljiva duša – nažalost doživeo je to veoma lično. Uvek je bio takav, trebalo bi mu mnogo vremena da počne da veruje ljudima, da se oseti sigurnim. Otud ga je moj potez povredio i to je nepopravljivo narušilo naš odnos.“

U to vreme, za McQueena je radila danju, a za Dazed&Confused noću, paralelno s tim odgajala je dvoje dece i pomagala mužu da se oporavi od zavisnosti od narkotika. „Nisam mogla da se oslonim na Bobbyja da mi pomogne, zato sam nečega morala da se odreknem. Morala sam da ostavim Leeja i da to vreme poklonim svojoj deci i da pomognem Bobbyju koji se srećom izvukao. Bila sam toliko iscrpljena, fizički potrošena, sa malom bebom i dvoipogodišnjakom. Stvarno je bilo teško. A Lee je bio na tamnom mestu. Tamo je uvek vladao pritisak i, činilo mi se, nikako nije mogao da nađe zadovoljstvo i sreću. Jednostavno, nije želeo da se uhvati u koštac sa određenim stvarima, okrenuo se potpuno poslu. Bilo je veoma teško i  bolno gledati sve to.“

Do trenutka kada je McQueen umro (11. februar 2010) njih dvoje su već uveliko izgubili kontakt. Uprkos tome, njegova smrt je za Kate bila ogroman šok. „Nisam mogla da govorim od tuge“, kaže. 

Nakon što ga je napustila odlučila je da malo uspori, nije putovala i fokusirala se na porodicu. Postepeno, vratila se na scenu kao freelance stilista, ali vremena su se drastično promenila od onda kada je radila sa McQueenom. Za početak, digitalna era je izmenila fotografiju. „Nisam radila sa Mertom (Alasom) i Marcusom (Piggottom) godinama i oni su u međuvremenu ovladali ovom digitalnom stvarčicom. Mert je mogao da retušira fotografiju ispred direktora, na samom ekranu,  da menja boju pozadine, ili celu pozadinu... Odjednom, svi smo stajali iza velikog ekrana sa deset klijenata. Sve je bilo drugačije.“

Trenutno radi za Riccarda Tiscija na Givenchy muškoj liniji i sa Mariosom Schwabom. Divi se obojici. Prošle godine Tom Ford ju je pitao da bude stilistklinja na reviji njegove ženske kolekcije u Londonu. 

Zanimljivo, nikada nije radila sa dizajnerkama. „Ne znam zašto je tako, valjda misle da sam prejaka.“ Pitam je postoji li ipak neka žena dizajner sa kojom bi volela da sarađuje. Bez odugovlačenja odgovara – Rei Kawakubo. „Volela bih da mogu da budem čak i muva na zidu u njenom studiju, to bi bilo neverovatno iskustvo. Ona je dizajner sa velikim D. Izuzetno cenim i rad Ann Demeulmeester, dopada mi se njen kul gotički senzibilitet, bilo mi je veoma žao kada sam čula da napušta svoju kuću. Phoebe Philo od kada je u Céline deluje iskrenije nego ikada...“ Nestrpljivo je prekidam pitanjem kako joj se čini Miuccia Prada. „Fascinantna žena. Intrigira me da budem pored nekoga ko je dosegao takav nivo. Nikada je nisam upoznala, ali pitala bih je zašto nikada nije dizajnirala pantalone. To me je uvek kopkalo.“ 

Na kraju, pitam je šta misli o brendu Alexander McQueen, sada kada je Sarah Burton na čelu kuće. „Ona radi fantastičan posao. Gledam je i razmišljam o tome koliko je hrabra. Bila je integralni deo McQueena, radila je tako tesno uz njega, pomagala mu da realizuje svoje snove, tako da je sjajno što je baš ona preuzela vođenje brenda, za nju je to prirodna stvar, odrasla je radeći to.“ 

Priredili: Jasmina Lazić i Milan Đačić

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija