Lady Amanda Harlech verovatno je najinspirativnija osoba koju sam ikad upoznao. Ona zarađuje za život time što je inspiracija savremenim velikanima, a reč koja joj se najčešće pripisuje jeste muza. Ipak, ako pomenete to pred njom, prevrnuće očima ‒ prirodna reakcija, budući da tu reč sluša skoro 30 godina, prvo dok je bila desna ruka Johna Gallianoa, a kasnije i Karla Lagerfelda. „Nema jedne reči koja bi opisala moje zanimanje“, tvrdi Amanda nedvosmisleno kada je reč na m u pitanju. „Ne postoji naziv za to. Ne može se videti, to je samo osećaj.“ Kroz osmeh dodaje: „Moja autobiografija zvala bi se Memoari modne gejše.“ To je uloga koju sama sebi često pripisuje − gejša ‒ vešta u umetnosti udovoljavanja drugima, u predosećanju šta žele i prezentovanju toga pre nego što uopšte shvate da im je nedostajalo. Uz to, objašnjava: „Gejša mora da radi mnogo više nego muza!“ Ona je zaista veoma tražena dama.
Šta ljudi traže od Amande?
Maglovit, nejasan, romantičan odgovor u ‚njenim očima’. Lagerfeld ju je zapravo i imenovao za svoj „spoljašni par očiju“ koji unosi nešto sveže i neočekivano u njegov rad za modne kuće Chanel i Fendi. Sa Gallianom na njoj je bilo sve ‒ da izbacuje ideju za idejom i pomogne da se pronađe smer za sezonu. Danas je njena uloga stiliste i kreativnog konsultanta prepoznata i nagrađena. Amandin rad sa Gallianom, kako pod njegovim imenom, tako i za kuću Givenchy uspostavio je šemu rada koju oni i dan-danas sprovode. Iako je preterano skromna, što se više razgovara s njom, jasno je da je bila ključna figura tog kreativnog procesa. Sličan scenario bio je i tokom saradnje sa Karlom.
Vratimo se na inspiraciju. Amanda inspiriše jer je njen um kao vatromet koji izbacuje svetleće varnice. Pomenite Siciliju i ona će iskopati tuce knjiga koje morate pročitati, usput upućujući na fotografa s kraja veka, da bi potom prešla na fotografiju Michaela Robertsa. „Onu koju mi je on dao držim na komodi u kuhinji, iza okrnjene kineske vaze i gomile povrća.“ Ona razrađuje i istražuje. Njen dom u kom me je dočekala više je nego neverovatan. To nije velika kuća na plemićkom imanju, pre je ona živopisna seoska ispunjena karakterom, toplinom i prepariranim životinjama koje su svuda! Nekoliko zidova je potpuno golo, svidela mi se ideja što joj se dopalo kako su izgledali kada je sa njih skinula tapete, pa je odlučila da ih ostavi takvim. Osmehnula se u znak odobravanja. To nije ni seoska koliba ni vila sa kulama koju ljudi očekuju, iako je Amanda živela u oba takva zdanja. Sredinom 90-ih, kada su se ona i muž razveli, napustila je vilu sa zabatima i stubovima, i preselila se u malu kolibu. Mogla je sa prozora da vidi školu u koju su išla njena deca, a njen tada novi posao, uz Karla Lagerfelda u Chanelu je, kako kaže, otplaćivao njihovo školovanje.
To je očigledno mesto koje smatra najkomfornijim. I odgovara joj savršeno kao couture večernja haljina. Baš nekoliko takvih i visi sa kreveta sa baldahinom u Amandinoj sobi za presvlačenje.
Imam naviku da je u štampi zovem Lady Amanda Harlech zato što zvuči grandiozno, kao karakter iz romana Henryja Jamesa, a slučajno Amanda je planirala da piše svoj doktorat upravo na temu Jamesa dok je studirala na Oksfordu kasnih 70-ih; njen um je oštar kao igla. Ipak, uprkos mom trudu da forsiram to lady, Amanda Harlech nije rođena sa titulom. „Bila sam lady samo tokom braka“, kaže ona o svom braku sa Francisom Davidom Ormsby-Goreom, VI baronom Harlech. „Upoznala sam svog bivšeg muža kao dvadesetjednogodišnjakinja. Venčali smo se kada sam dobila sina.“ Pomenuti sin, Jasset, sada ima 28 godina. Njena ćerka, Tallulah, crnokosa Amandina dvojnica, ima 26.
Pre udaje njeno prezime bilo je Grieve, odrasla je u londonskoj oblasti Kamden kao najstarije od petoro dece u porodici sa istančanim umetničkim sklonostima. Međutim, za razliku od ostalih članova porodice, Amandu je zavela moda. Uz ohrabrenje prijateljice Sophie Hicks, tadašnje mlade modne urednice magazina Harpers&Queen, Amanda Grieve počela je da se bavi stilizovanjem. Kada je prešla u Vogue probila je led i ušla u svet mode. To su bile osamdesete, kaže Amanda. „Sve je bilo drugačije nego danas, nismo radili sa Chanelom i Saint Laurentom, morao si sve da uradiš sa običnom majicom. Ali, bilo je neophodno imati taj duh. Kada su Japanci stigli 80-ih, probudio se osećaj da svako sȃm može da napravi nešto prelepo. Tako da sam ja radila na mnogo kreativniji način, kada je o materijalu reč. Za mene su postojale makaze, čiode i dvostruka traka i bilo je dovoljno da se napravi nešto novo. To je zaista bilo pravljenje nečega ni od čega.“ Osmehuje se i nastavlja: „Nije bilo modela, pa sam radila na sebi, ali mogli smo beskrajno da istražujemo to što želimo da prenesemo fotografijom, što smo se nadali da će dotaći i pomeriti ljude, kao što je pomeralo nas. To je bio izazov: „Mi osećamo ovo, da li i vi osećate isto?“ Na izvestan način, ja sam još fascinirana fotografijama, načinom na koji dotiču ljude.“
Otkucana, ova izjava izgleda grandiozno kao i naslov ovog intervjua. Ipak, oboje su varljivi. Uživo, Amanda je nalik dami sa malim „d“. Haute couture bez imalo visine, nadmenosti. Ipak, primetne su finese u svemu što radi: položaj njenih ruku dok se naginje ka ognjištu, držanje ramena dok sedi na kuhinjskom stolu, čitava ceremonija u jednostavnom činu sipanja čaja. Nije bez razloga samu sebe nazvala gejšom.
Naravno, njena prefinjenost dvostruko više je primetna u tome šta nosi i kako nosi. Amandin stil je jedinstven, bez zapadanja u modne paterne i bez preteranog truda. Kada smo se sreli, nosila je plisirane suknja-pantalone od tvida, navučene preko skinny jeansa i konversice. Dva sloja kašmira obavijala su njen vitki torzo. Postoji čak i rupa u jednom od džempera, ali je savršeno pozicionirana. Deluje promišljeno. Ne kažem da je sama uzela makaze i napravila je, ali odlučila je da je obuče, rupu i sve ostalo. Isto je kao i sa onim ogoljenim zidovima: opredeljenost za nekonvencionalnu lepotu u čemu je ona šampion.
Ništa od ovoga svakako ni upola ne objašnjava njenu auru i šarm. Ona izgleda veličanstveno na fotkama, dok je uživo sasvim drugačija. Nazvati moju posetu intervjuom pogrešno je jer je naš susret počeo paprikašem sa piletinom i povrćem (iz njene bašte, naravno) koji je napravila, praćen turom po kući, a krunisan je uzavrelim debatama na temu mode. Zaista, moda je ovde uvek prisutna, ona je podton svakog ćaskanja, kao otkucaji srca.
Fascinantno je videti kako se u Amandi zapravo kriju dve osobe. Nije reč samo o podeli između posla i kuće, Pariza i Šropšira. Čak je i njen garderober podeljen: u njenoj spavaćoj sobi je seoska odeća, hrpe pletenih stvari, toplih i praktičnih, potpuni antiglamur. To je Amanda kod kuće. Na spratu, u potkrovlju je ono što bi se, pretpostavljam, moglo nazvati njenim „poslovnim garderoberom“ tu su Gallianove lepršave koso sečene haljine bias cut, Chanel svečane haljine i više pari Manolo Blahnik cipela. Na donjem spratu je još Gallianovih stvari koje, spakovane u garderober, skoro da predstavljaju podsetnik na neka druga vremena. Amanda izvlači neke komade odeće iz ranih 80-ih: „To je Les Incroyables traka“, izjavljuje ona dok se šešir sa Gallianove Central Saint Martins BA kolekcije kotrlja po podu. „Svi ovi komadi u poređenju sa sadašnjim laserskim sečenjem i tehnologijom za mene su vrlo nevini. Veoma je direktno, veoma zvučno.“ Pitam se da li govori o odeći posebno, ili o vremenima na koje ju je odevni predmet podsetio.
Ta vremena su, naravno, tokom godina i godina rada uz Johna Gallianoa her first fashion love affair. Amanda će, nadam se, ceniti aluziju. Naravno, postoji izvesna romantičnost u njenom govori kada priča o njemu. Da li se seća dana kada su se prvi put upoznali? „Apsolutno! Nikada to neću zaboraviti. Ugravirano je negde u pozadini mog uma. Sećam se osećaja frustracije... Reč je bila o garderobi, naravno. Želela sam da stvorim nešto krhko, a nedostajao mi je senzibilitet za to. Bila mi je potrebna kolekcija isflekana krvlju, sa sopstvenom prošlošću, sa pravim emocijama kojima će tkanina biti protkana!“ Galliano je tek diplomirao na Saint Martinsu sa svojom Les Incroyables revijom kada ga je 1984. Amanda pozvala na čaj. „Ispričala sam ovu priču mnogo puta“, tvrdi, a njene oči dok govori još svetlucaju. „On je poneo svoje crteže i slike, komadiće materijala i svoju priču, Les Incroyables, vodeći pobunu, rušeći zavese plemstva kojem će biti odsečena glava i praveći haljine od toga. Odjednom sam shvatila da je on neko ko govori istim jezikom kao ja... Naelektrisao je sve što sam osećala, ali nisam umela da pronađem. Napokon sam našla materijal koji mi je bio potreban.“
Osećate intenzitet, čak i ako stoti put prepričava ovu priču. Ono što je tada započelo, bila je modna bajka, moderna Pepeljuga, jer Amanda je počela svoju priču u Londonu, bez novca, i popela se do vrtoglavih visina pariskog haute couturea. „Sa Johnom sam u početku sarađivala na dnevnom nivou, mnogo više kada je bio u Londonu... Čak i kada se nalazio u Parizu, bili smo u kontaktu svaki dan, čuli bismo se telefonom, a onda bi mi Steven (Robinson, Gallianova desna ruka kasnije u Dioru) poslao sve crteže, a ja bih za sve to napravila mustru i onda bi John došao kod mene. U to vreme deca su još bila mala pa je on morao da dolazi u severni Vels. Sećam se da ga je jednom jurilo krdo stoke i da sam mu rekla: „Hajde, ti si Španac, morao bi da znaš kako se bori sa bikovima!“ Tada se opekao i na koprivu i rekao mi je: „Ja sam gradska devojka! Ne mogu da se nosim sa ovim žarećim koprivama!“ Osmehnula se i nastavila priču: „Radili bismo na podu sa puno materija, a ideje smo razmenjivali neverovatnom brzinom.“
Prvi problemi u njenom odnosu sa Gallianom počeli su 1996, paralelno sa njenim razvodom. Amanda ni o jednom ni o drugom ne priča mnogo. Nijedan od njih, ni njen muž, ni Dior sa Gallianom, nisu joj ponudili sigurnost ‒ ni finansijsku niti bilo kakvu drugu, dok su joj, kako kaže, Lagerfeld i Chanel ponudili ugovor, platu i novo polje kreativnosti koje je trebalo istražiti. Počela je da radi za Chanel krajem 1996. godine i ostala sve do danas.
Posmatrajući sa strane, Amanda je ostala na veoma sličnoj poziciji kao i ranije, radila je rame uz rame uz dizajnere na samom vrhu modne industrije i moglo bi se pretpostaviti da je njena uloga prilično slična prethodnoj. Ta pretpostavka bi, kao i ostale, kada je Lady Amanda Harlech u pitanju, bila pogrešna. „Bilo je mnogo, mnogo drugačije i u početku osećala sam se veoma izolovano.“ Tada je na scenu stupilo dokazivanje hrabrosti: „To je formiranje karaktera!“ A kada je reč o dizajnerima, njihovi karakteri su takođe bili različiti. „Moja aluzija da je Karl kao kormilar je ispravna. On vidi daleko ispred sebe; dve kolekcije unapred, a ono što želi da čuje je, čini mi se, šta bi njegove ideje mogle da znače za druge. To je sasvim drugačije od Johna koji uživa u raslojavanju i mogućnosti da iz toga izvuče svoju priču.“
Kada je o Karlu Lagerfeldu reč, ona je zanesena. „On je kao čudo, čudo pre svog vremena. On može da napravi dvostruke sakoe, sako bez rukava zato što ima tako sjajnu osnovu za to, tj. Chanel sako. Tako, svaka varijacija, svaki kontrapunkt na tom sakou odjekuje i čini melodiju. Na taj način čuva se suština Chanela i dobija se neposredna verzija modernog trenutka. To je veličanstveno.“
Chanel, u osnovi francuska kuća, deluje kao neobičan dom za pravu Engleskinju, Amandu Harlech. No, ona kao da je rođaka po modi samoj Coco Chanel, čiji šarm, kao i Amandin, mora da se oseti uživo.„Coco je bila predana oslobađanju moderne žene. Kršila je pravila jer je radila neočekivane stvari, zato što je bila slobodna“, kaže ona. Istim rečima mogla bi da govori i o sebi, i sam Karl Lagerfeld ju je više puta zvao da se kao Coco Chanel pojavi u njegovim kratkim filmovima. Sa njenim hrtom prustovskog nadimka, Albertinom, koji se vrzma oko njenih nogu, ona najednom izgleda kao prava dvojnica markize Casati, ekscentrične aristokratkinje s kraja veka. Pitam je zašto je niko nije fotografisao kao Casati? „Pa zašto nisu?“, uzvikuje radosno. Harlech inače viče, dosta. Za mene je to znak njenog entuzijazma prema životu uopšte.
No, da se vratimo na Coco i njenu ljubav prema Engleskoj. „Ona je volela Britance“, tvrdi Amanda. „Možda zbog logike britanskog oblačenja. Ljubavi prema tvidu, prema sakou od tvida. Istovremeno, ona je bila veliki buntovnik i nosila je mušku odeću kada se to apsolutno nije radilo, kada je sve bilo u mašnama, naborima, ukrasima i podrazumevalo korset i delikatan struk koji izgleda kao da će se prelomiti. U to vreme ona je bila predana drugim stvarima, u izvesnom boho umetničkom pokretu, družila se sa Stravinskym, Cocteauom. Imala je želju da se transformiše i mislim da je to bila suština veličine njenog dizajna, zato što je kao žena mogla da se zamisli u tome što kreira, tako da je imalo pravu snagu.“
Ono što je za Amandu izuzetno bitno jeste govor tkanine. Ona je u potrazi za modom koja ima nešto da kaže. Amanda nije čisto vizuelna: njena književna prošlost i sadašnjost (nedavno je završila roman) čine njen sadašnji izraz. Modeli ne hodaju, njihove senke škrabaju po pisti. Amanda može da počne da govori o britanskoj demokratiji stila i da završi pričajući o engleskom jeziku: „Pun je reči iz celog sveta. Mi nismo kao Francuzi koji imaju L'Académie française koja zapravo zabranjuje strane reči!“ Ona koristi reči kao što koristi i materijal: da naslika sliku.
Naposletku, njen posao i jeste bio da dȃ novu dimenziju često dvodimenzionalnom svetu mode. Ona traži smisao u svemu. „Svemu moraš dati smisao koji možeš da izraziš. Ja smatram ceo modni proces fascinantnom potragom za otkrićem.“ Ona je iskrena i nikada nije izveštačena. Nekad je njena iskrenost čak i brutalna. „Stvar je u tome da se ne treba plašiti i treba biti sposoban da izgovoriš: „Ja to vidim ovako“, kaže Amanda i nastavlja: „Mislim da je strah najdestruktivnija stvar; kada ljudi ne žele da kažu šta misle kada neko nešto predloži. Fraza koja se ponavlja u vidu refrena: ,Oh, to je prelepo’ veoma je opasana. Ja želim da postavljam pitanja. Ja to činim sa Karlom.“ Čak i ako nekad sklizne u sanjarenje, apsolutno veruje u sve što govori. Njena jedinstvena veština jeste to da produbi i dȃ smisao svemu što se često odbacuje kao plitko. „Hoću da držim decu podalje od korporacije. Stvarno to želim, ja sam antifashion, znaš, zaista jesam. Ne želim da ljudi troše svoj novac na it tašne.“ Pitam se da li se par Chanelovih rukovodilaca zagrcnulo zbog ove izjave. Ipak, Amanda nedvosmisleno tvrdi da it torbe i svi ostali elementi nisu ono što je suština mode. „To lebdi u vazduhu, to je osećaj. Veoma je teško to opisati.“
U vreme Amandinih početaka moda je činila da se sanja o boljem životu, a ne o zaradi, a kreativnost je trijumfovala nad prodajom...
Iako je to vreme sada, nažalost, prošlost, Lady Amanda Harlech i danas je veličanstven i istaknut zagovornik i pobornik takvih ideja. Ni gejša, ni muza, ona je branilac vere.
Prevela: Teodora Jeremić
Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija
