Rođen je 1947. godine u Beogradu, u znaku Vodolije. Jako rano, još dok je bio na Akademiji, napravio je izložbu u tadašnjoj Borbi, aprila 1986. godine.

Za sliku “Zar već fajront Berlanga” dobija zlatnu paletu ULUS-a i lansira se u sam vrh umetničkog sveta. Dve godine kasnije, stipendija Moše Pijade omogućava mu boravak u Parizu.

Mnogi kritičari i ovde i tamo, kažu da Cile pripada akcionom slikarstvu. Izlaže svuda po svetu, ali se uvek vraća u Beograd. Učestvovao je i na UNESCOvoj izložbi 1986. godine, na lični poziv čuvenog Andrea Parinauda. Poslednju veliku izložbu imao je u Domu Narodne skupštine u Beogradu “Prolaznici, CILE Beogradu”.

Oženjen je Bebom, imaju ćerku Danicu. Od 1993. godine žive u Parizu, na 18. spratu. On tvrdi da sve može da bude umetnost. Gotovo da nema strah od praznog platna. 

Cile me je dočekao u svom ateljeu iz kog se prostire panorama Vračara, pogled na Kalenić pijacu i Hram svetog Save. Bila je nedelja, popodne. Vreme kad se ništa živo ne čuje. Pričao je polako, pažljivo i objašnjavao mi je kako ljudi i dan danas slepo veruju Endiju Vorholu.

Šta biste rekli o sebi?

Moje slikarstvo je slikarstvo žanr scena: neki efemerni prizor sa ulice, neka mlada žena u hipi pantalonama, neki par koji se ljubi, neka devojka na travnjaku…. Slikam tuđe živote, izglede, svetleće glave, zelene maske, iscerene lolite, gvozdene žene u opuštenoj atmosferi žurki, apotekarku koja voli samoću, dugu na Loari, caskanje, gluvarenje, raspoloženje ispunjeno luckastom veselošću i blagom erotskom tenzijom… Sve je u pokretu, sve se budi.

Ko se onda krije iza vaših slika?

Iza tih slika krije se jedan dosta zanimljiv čovek, radnik i stvaralac, Cile, koji ima energiju i strast buktinju za umetnost, koji halapljivo i nepodnošljivo lako slika. Njegove slike zbog formata pravljene su na terasama i krovovima Beograda, Pariza, Njujorka… Jakim zamahom četke beleži erupciju događaja svog grada i gradova kroz koje prolazi.

Da li se ponekad desi da nemate šta da kažete?

Uvek imam šta da kažem! I kada ne slikam ja u glavi pravim neku pripremu, koja posle povuče neku seriju kolaža, crteža, slika, predloškica…Samo započinjanje slike ima svoj krvotok, vodi me neka linija, prelaženje u svesno, u nesvesno…Taj trenutak kada se zarijem u samu srž materije, to vam je ulazak u pakao ili obećanu zemlju. 

Kako prevazilazite strah od praznog platna, ili ga uopšte i nemate?

To belo platno uvek stavljam na pod velike terase na 8. spratu svog ateljea u Beogradu i 18. u Parizu. Ceo Pariz je na dnu te slike. Neprestano se krećem po toj slici. Platno to sve podnosi. U drugoj fazi sliku podižem i ona se onda slika. Nekada danima, a nekada izleti u dahu - za pet, šest sati. Tako da je cela akcija u stvari metafora mog rada, a na neki način i tema. Jer, ja kao da napadam to belo platno, a belina se sama po sebi brani. Slikar je uvek odan prometejskom grču traženja novog, u sve složenijim oblicima u kojima se materija javlja posredstvom stvaralačke mašte. Nikada nisam išao za stvaranjem manirizovanog izraza. Komponentu stila izrađujem prema temi, doživljaju ili ideji. 

Kada ste shvatili da vam je boja najveći prijatelji?

Bio sam žestok slikar, žestok momak. Ja mislim bojom. Uvek sam kidisao na jaku boju, na drastične direktne i vrišteće tonove, i onda sam bez ikakvog reda počeo da ih bacam na platno, i one sada govore svoj jezik i žive svoj život na mojim platnima. Rukovodim se tim principom dok slikam. Postoje dve boje bez kojih ne mogu ni da počnem da slikam. Crvena i plava. Ta crvena - goruća, vatrena, užarena, i plava - hladna, nežna, setna, to neko plavetnilo koje se vezuje za neke lepe stvari. Ima ga i na nebu, znate. 

Šta sve danas može da bude umetnost?

Svaki umetnik gradi svoj svet a ti svetovi su različiti. Pop-artu me je privukla neverovatna sloboda: mogao si da kolažiraš peglu, i češalj, pepeljaru, konopac da ubaciš u asamblaž. Da koristiš lepkove, paste. Pogotovo sam voleo da pravim asamblaže sa kutijicama, sa sprejevima, lepkovima; nalazio sam ih na buvljaku, one male kutijice kao kućna apoteka, u koje ubacujem stare satove, tiplove, zanimljive ključeve ili male porcelanske lutke. Ostao sam veran slici. 

Ko su protagonisti vaših slika?

Moji protagonisti su poput familije nekog putujućeg pozorišta. Ljudi sa margina, sa svojim životima, traumama, strahovima, radostima, sudbinama. Svi oni žive svoje živote na mojim slikama, susreću se, razilaze, nestaju, pa se ponovo vraćaju sa nekom drugačijom ulogom, na nekoj drugačijoj slici… Oni potiču iz asocijacija na različite gradove, želje, nadanja, snove… Ponekad sa njima na moja platna dolazi i nekakav predosećaj, trag onoga što će se tek dogoditi.  

Kao avangardni umetnik, bili ste protagonsta gotovo svih aktuelnih socijalnih, umetničkih i kulturoloških događaja na prostorima ex Jugoslavije...

Bio sam omiljen u svojoj generaciji, poznavao puno ljudi, bio sam jedan od prvih koji su radili modernu sliku za razliku od ustaljenih profesorskih sablona na likovnoj akademiji. 

Voleo sam poeziju, film, pozorište, igrao samog sebe u predstavi “Nesumnjivo lice” sa Zoranom Radmilovićem u Ateljeu 212, igrao u Narodnom kod Arse Jovanovića. Velimir Abramovic snimao je film o meni “Kitica Milosti”, pisao sam hipi poeziju … Družili smo se na moru u Rovinju, koji je tada bio jugoslovenski Sen Trope. U Rovinju su tada bili Dragoš Kalajić, Olja Ivanjicki, Mića Popović, Danica Antić, Arsa Jovanović je i živeo tamo…

Arsa je u to vreme bio kultni režiser pozorišnih predstava i TV drama u kojima sam glumio. Režiser Vlada Pavlović koji je u Rusiji radio film “Okovani šoferi” dolazio je svakog leta.

Vodio sam aktivan društveni i kulturni život, moj atelje se nastavljao na veliku krovnu terasu na kojoj sam pravio čuvene žurke koje su obeležile jednu epohu, na koje su dolazili mnogi poznati muzičari, glumci, reditelji. Te žurke su danas postale legende koje se prepričavaju.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

PageBreak

Kako tumačite tadašnji nagli uspeh?

Nije bilo lako. Pojavio sam se u vremenu u kome su strogo vladali: enformel, apstrakcija i poetska fantastika, vladalo je pravilo da se svaki detalj slike mora pažljivo islikati. U kontekstu takvog odnosa prema slici, moje su delovale grubo, bile su sirove, i odmah su me nazvali “lošim slikarom”, a posle se upravo taj pravac pojavio kao vladajući i zapravo se utvrdilo da je  “loše slikarstvo = dobra umetnost”  (“bad art  is good art”). Ja sam se uvek suprostavljao šablonima, profesorskim metodama, imao sam svoj bunt i trasirani put. Moja umetnička izražajnost još iz studentskih dana, kao i kasniji multimedijalni projekti u kojima sam učestvovao su doprineli da gotovo preko noći postanem poznat i potvrdili su pravilo da sam završetak studija ne označava trenutak kada se postaje slikar. Delovao sam i slikom i ličnošću. Jedno bez drugog ne može da postoji. Bio sam čest izlagač, i dobijao sam velike nagrade. Gradio taj brend, još ne znajući da brendovi postoje i da se oni fabrikuju. 

Ko su vlasnici vaših slika?

Volim da znam u čijoj se kolekciji nalaze moje slike, a ponekad kad se prodaju preko galerija im se gubi trag i rasute su negde po svetu. Moje slike se nalaze u mnogobrojnim svetskim muzejima, galerijama, značajnim privatnim kolekcijama, ali ja volim da poznajem vlasnike svojih slika i da se sa njima družim. Eto, to vam je onda slika sa nekom pričom.

Vaša ćerka Danica se takođe bavi umetnošću. Veoma je poznata kao uspešna dizajnerka i kolažista Dana MAAR.

Kad se rodila Danica, čim sam je video rekao sam “evo još jednog genija”. Dana je bela i plava, povukla je moj gen i znao sam da će biti talentovana za umetnost. Odrasla je u ateljeu pored mojih slika, detinjstvo joj je bilo obelezeno putovanjima, obilaskom svetskih muzeja i galerija. Danas je graficki dizajner i uspesna mlada umetnica kojoj su zivot i školovanje u Parizu i Londonu dali internacionalni pečat.

Brak sa vašom suprugom Bebom u znatnoj meri utiče na vaše stvaralaštvo.

Beba ima neiscrpnu energiju i angazovanje u odnosu na moju profesiju. Ne može da se svrsta ni u jednu kategoriju, banalno bi bilo okarakterisati je kao Srpkinju ili kao Francuskinju.

Žene dominiraju na vašim platnima, da li moda ima uticaja na vas?

Elle i Vogue su bili predlošci za moje slike, posto su to časopisi koji su uvek imali najbolje modne fotografije a fotografija je značajan medij i predložak za teme kojima se bavim. To su žene, moda, estetika. Kao preteča i pratioc modnih trendova i kao rezultat mog odnosa prema časopisima, moda se konstantno prepliće na mojim se slikama  kroz razne elemente: kostim, šešir, haljinu, cipele, naočari, trepavice, karmin, puder … sve može da se uklapa u sopstveni stil. U Parizu imam veliku kolekciju starih magazina ELLE, i sad ih Dana često koristi u svojim kolažima. Bili su tu i nazivi mojih slika “Mode Avant-garde”, “Planinka u pauzi za snimanje za Vog”, ciklus “Modiskinje”, “Puder sve pokriva”…

U kom se okruženju najbolje osećate?

Moram da kažem da je to Pariz. Ovde smo tek 20 dana i već mi nedostaje. U Parizu je život, avenije i kružni tokovi.

Kako razlikujete smisao od besmisla?

Besmisao mene mnogo ne dotiče. Ja ne mogu da mislim o besmislenim stvarima. Nemam vremena za besmisao.

Pamtite li snove i koliko vam oni znače?

Pamtim. Čak su mi se neke stvari i ostvarile na javi. Nekada pozitivno, a nekad negativno. Snovi umeju da me privuku i da se bavim njima, da ih slušam i da oni slušaju mene. Verujem u snove. Sve što je odsanjano, to je i ostvareno.

Ima li kod vas cile-mile? 

Nema to kod mene. Ni cile ni mile. Ma kod mene postoji samo CILE.

Gde se krije ljubav? 

To je pitanje za moju ćerku. Ljubav se krije u pukotinama mojih slika. 

Koja bi bila poruka mladim generacijama slikara i umetnika?

Mladi treba da uspostave svoj cilj i da temeljno teže ka tom cilju, jer oni su brzi, smeli, hrabri, nisu skloni kompromisima. Da im bude ključ biti autor i stvarati bez razlike na materijalne uslove i prodaju slika. Kontinuitet autorske ličnosti je jedini put ka uspehu. “Današnja mladež ima čulo za stvarnost. Mladež se druži uspravno, živi, hoće da konstruiše. Konstruisati treba samo u dubinu. Boja predstavlja ravnotežu – ona je čulni element, a čula su realnost, zato je svet obojen. Čula konstruišu, a sa njima i duh” Sandrar Blez, francusko-švajcarski književnik.

Šta biste vi mene pitali za kraj?

Da li ćete doći u Pariz u decembru na otvaranje moje samostalne izložbe, koja ce biti održana u jednom paviljonu Orangerie de Cachan, iz 19. veka koji je u tadašnjem umetničkom miljeu imao veliku ulogu. Danas je to velika i značajna galerija posvećena velikim umetničkim projektima kakva ce biti i moja izložba “Prolaznici” od 12. decembra 2016. do 27. januara. 2017.

Razgovarala: Svetlana Marić

Više o izložbi i slikaru možete da pročitate na zvaničnom sajtu Cileta Marinkovića, kao i na njegovoj FB stranici.

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija