Peđa Bjelac pije kuvano vino, sedimo u Srpskoj kafani, ogroman je i skroman.

Trenuto, zbog nekih ljubavnih scena u seriji Ubice moga oca, talasa srpskom štampom i to mu je smešno. Ne misli kako tu ima neke naročite erotike, to doživljava više kao marketing za seriju, ali na pozive novinara uredno odgovara i doliva vatru. Ipak, zadovoljan je što mami, koja ima 91 godinu i živi u staračkom domu, konačno može da kaže kako igra ljubavnika. Ona ga, kao pasionirani čitalac ljubavnih romana, već dugo proganja pitanjem: „Kad ćeš konačno da budeš ljubavnik?“

Sada može da joj izađe na crtu. Ovu ulogu posvetio je njoj.

Kada je 1992. godine pobegavši od mobilizacije stigao u Prag deklarisao se kao „mrtvi Jugosloven“. To je čuo od Šerbedžije i dopalo mu se. Od tog perioda do sada, u telo ovog velikog čoveka stalo je nekoliko životnih krugova: brak iz koga ima dve kćerke bliznakinje od osam godina, sadašnja ljubav sa rediteljkom Marijom Perović, uloga u Hariju Poteru, mnoštvo aplauza i kastinga, borba za preživljavanje koja je uključivala i posao uvoznika garderobe, umeće glume na sedam-osam jezika, mogućnost prerušavanja... Da bi se zaštitio od slave zbog jedne reklame za čokoladni keks koja je dve godine svakog dana išla na svim češkim komercijalnim televizijama pustio je bradu. Tako se spasao.

I danas, kada je u Pragu, živi blizu raskrsnice ulica Beogradske i Jugoslovenske, iako nije nostalgičar. Posle 14 meseci čekanja dobio je češko državljanstvo, ostalo je još da položi zakletvu i upravo se sprema za put.

Prija li vam taj čergarski, glumački život?

Ne znam da li mi je ikada prijao, a pogotovo sada kada imam više porodičnih obaveza sve manje mi se dopada. Ne volim ni putovanja... Ne bojim se aviona, ali toliko sam leteo da mi to više nije nikakvo uživanje. Naporno mi je jer ulazim u godine, ali na žalost, to je negde u opisu posla. S druge strane, nekada davno, u bivšem životu, bio sam član pozorišta, ali nikada nisam želeo da se vežem za teatar, ne odgovara mi ta vrsta zarobljenosti, neslobode. 

Krvavo ste se izborili za svoju slobodu?

Jesam, ali toga nisam bio svestan dok sve te silne godine nisu prohujale. Kada vidim da je mnogo života prošlo u toj borbi, zapitam se koliko je to sve vredelo. Ovde u Beogradu materijalna situacija nikada nije bila dobra, ali ima glumaca koji vrlo lepo funkcionišu u ovoj podeli poslova. Postoje jako ostvareni glumci koji nemaju nikakvu potrebu da se dokazuju mimo svoje teritorije.

Da li ste vi imali tu potrebu ili se to desilo slučajno?

Želeo sam to, ali tada je još postojala, za mene i dalje neprežaljena Jugoslavija, to je bilo ozbiljno tržište, dosta siguran život, pa čak i glumački, skoro obezbeđen posao, festivali... Filmska i televizijska produkcija bila je dobra tih sedamdesetih godina, pa i kasnije. Tada sam rastao i to sam poželeo da budem. Posle je sve drastično počelo da se menja. Možda zbog toga što sam od najranije mladosti dobro govorio engleski, možda zbog želje za avanturom, koja je kod mene uvek bila u nagoveštaju, ili zbog većih snova nego što su lokalni, otisnuo sam se.

Osim glume radili ste štošta u životu, bili ste pomoćnik kelnera, barmen, rekviziter, imali ste svoj privatni biznis...

Rekviziter sam bio u gimnaziji. To je prapočetak, jedna divna epizoda koja me je inspirisala da sa petnaest ili šesnaest godina zavolim glumu. Radio sam volonterski u pozorištu Pod razno, alternativna scena u SKC-u, u predstavi Savremenik. Okupili su se današnji bardovi: Lazar Ristovski, Miki Manojlović, Peca Ejdus, Dara Džokić, pokojni profesor Vlada Jevtović, to je možda jedna od njegovih poslednjih uloga. Sa tim ljudima sam rastao. Ne sećam se detalja, ali bio sam omađijan, a oni su bili vrlo mladi, ne toliko slavni, ali i tada vrhunski glumci.

Zašto ste otišli u London?

Posle druge godine akademije obezbedio sam sebi londonsko leto. E, tada sam bio pomoćnik kelnera u nekom restoranu. Odmarao sam i spavao na klupi pored Shakespeareovog spomenika, u parku na Lester skveru. Kada sam radio duplu smenu, nisam stizao da se presvučem, pa sam u beloj košulji sa leptir mašnom išao u park da se odmorim sat-dva, koliko je trajala pauza, i bio sam najsrećniji ako ugrabim slobodnu klupu. U tom istom parku devetnaest godina kasnije bila je premijera Harija Potera. Prošao sam pored te klupe.

Koliko vam je uloga u Hariju Poteru promenila život?

I jeste i nije. Očekivao sam da mi više promeni život. Ali, bio sam dovoljno star da se mnogo ne nadam. Racionalan sam i vrlo brzo i lako kapiram šta mogu da očekujem. Da sam bio mlađi, bilo bi to uzbudljivije, ovako sam odmah shvatio gde mi je mesto. Postojala je dilema da li je posle snimanja Harija trebalo da ostanem u Londonu. Izabrao sam malo komforniju opciju i vratio se u Prag jer sam tamo već imao ozbiljan život. Ne znam jesam li napravio grešku ili ne, ali to nikad neću ni saznati. 

Kajete li se?

Ne, uopšte se ne kajem, samo me zanima šta bi bilo da sam ostao u Londonu. Međutim, u tom prvom periodu posle premijere išao sam na dosta kastinga, za mnoge ozbiljne uloge i nisam ih dobijao. 

Kako se osećate kada ne prođete?

Sasvim normalno. Retko kad, baš retko, da sam nezadovoljan. Mora da prođe vreme dok ne shvatim ko je dobio ulogu i dok to ne pogledam, a kada vidim, jasno mi je da je sve u redu. Nikada sa tim nisam imao problem. To je otvorena trka, borba u kojoj mnoge stvari odlučuju. Nedavno sam dobio jednu ulogu, a tek kasnije čuo priču koliko je bilo konkurenata. Bio sam zaprepašćen. Javilo se dvadesetak glumaca sa našeg podneblja. Jeste to fina serija, ali nije nikakav spektakularan posao: američka serija o Albertu Einsteinu, a ja igram oca Mileve Marić

Dobro vi gurate te kastinge.

Možda je malo čudno da u ovim godinama i dalje pristajem na to, ali nemam izbora. Kod nas mlađi glumci idu na kasting, a stariji imaju negde garantovano.

To ne važi u stranim produkcijama?

Tamo to ne važi čak ni za velike glumce. Na primer, Nicole Kidman. Branka Katić mi je pričala da su se pre desetak godina srele na nekoj audiciji.

PageBreak

Kako se osećate kada vas iseku iz filma? Ružica Sokić svojevremeno mi je priznala koliko je bila očajna kada su je potpuno izbacili iz Sutjeske.

Nezgodno je to, ne može nikome da prija. Jednom mi se desilo drastično, a dva ili tri puta da su mi promenili glas, nadsinhronizovali su me. U svakom ugovoru imate klauzulu kako producenti imaju pravo na to ako nisu zadovoljni. Samo zvezde mogu da se zaštite. Bila je premijera filma u Engleskoj i pozvao sam nekoliko prijatelja koji žive u Londonu da to gledamo. Film počinje i nastaje potpuni šok, zaprepašćenje. Igrao sam đavola i moj engleski nije morao da bude vrhunski, ali moja partnerka bila je Čehinja i njen engleski bio je toliko loš da su mene morali da prilagode njoj i zbog toga su me nahovali. Ali, najgore je kada vas i ne obaveste, nego to vidite na premijeri... mučan momenat. Moji prijatelji nisu se mnogo uzbuđivali, ali ja sam bio duboko nesrećan.

Koji je drastičniji primer? 

Narnija, na tom snimanju proveo sam ozbiljno vreme, tri meseca išao sam na jahanje, došli su vrhunski španski eksperti, doveli svoje konje i na kraju od ogromnih scena koje smo snimili nije ostalo ništa. Isečene, izbačene! Razumem da su bile višak, usporavale radnju, ali šokantno je jer te niko ne obavesti. Saznao sam to na nekoj specijalnoj projekciji, nekoliko dana pre zvanične premijere, organizovanoj za glumce i tehničku ekipu. Bio sam očajan. To mi je bio drugi veliki film, odmah posle Harija Potera, a ostalo je možda minut-dva gde se pojavljujem. Strašno. A u Hariju Poteru, to sam naknadno izračunao, imao sam preko 70 snimajućih dana, ali bilo je izbacivanja: neke scene bile su na DVD-ju, ali ne i u filmu, a nekoliko ih je potpuno odstranjeno. Proveli smo tri-četiri dana u šumi, snimali smo noću, gledali neke zmajeve, više se i ne sećam. To je bio ogroman poduhvat za celu ekipu, većinu smo snimali u studiju, i ovo je bio jedan od retkih izlazaka, možete da zamislite kakva je to logistika da ceo film prebace tamo negde. Sećam se da je bilo blato, doneli su daske preko kojih smo prelazili, tri noći smo tamo proveli i ništa nije emitovano. Mislim da su te tri noći snimanja koje su bačene koštale koliko neki naš domaći film. 

Jeste li onda ljuti?

Nisam nikada ljut, tužan sam jer nešto što je dobro urađeno nije ostalo u filmu. Ali, sve manje i manje se uzbuđujem, sve više shvatam da je to normalno. Nema tu velike sujete.

Kada ste od mobilizacije pobegli u Prag i počeli jedan od novih krugova u životu, sedam godina niste snimali.

Uradio sam jednu reklamu - a ni oko toga nisam se trudio - jer me je prijatelj zamolio da snimim taj kratki reklamni film. I to je sve za sedam godina. I bilo mi je super. Nisam imao potrebu za glumom, počeo sam neki novi život. Potpuna reinkarnacija, tada sam postao neko drugi. Pri tom nije bilo ništa tako tragično, čak je bilo optimistično.

Šta ste radili za tih sedam godina?

Prvih nekoliko godina sa prijateljima sam imao video reprodukciju. Izdavali smo filmove B i C američke produkcije i prodavali ih video klubovima. Za razliku od onog našeg piratskog tržišta, tamo je to bilo regulisano. Radili smo vrlo uspešno, s obzirom na to da je bilo više od dvadeset firmi koje su se bavile istim poslom. Onda su se pojavile komercijalne televizije i taj posao je za nekoliko meseci bukvalno umro. Onda sam se preorijentisao, radio sam kao zastupnik za čuvenu holandsku modnu firmu Oj Lili, dečija garderoba, koju su nosila deca Micka Jaggera.

Kako ste se osećali u modno-trgovačkom poslu?

U suštini sam vredan, volim da radim i prijalo mi je da imam svakodnevnu obavezu. Ne bih mogao da radim bilo šta, da trgujem krompirima, cevima ili tako nečim. Ovo je bilo zanimljivo, često sam putovao u Holandiju, to su vrlo pristojni i dragi ljudi. I dan-danas to radim, ali je to posao koji se već gasi. 

Jeste li smisli nešto novo?

Nemam više snage za to. Svih tih godina bila je borba za život, nisam preterano uživao. Spasavalo me je to što je bilo slatko, lepo, a materijalna sigurnost bila je presudna. Pored tog posla mogao sam slobodno da se bavim glumom bez ikakvih strahova i stresa. Evo, u poslednjih nekoliko godina živim isključivo od glume i nije jednostavno. Na kraju, kad se podvuče crta, ispadne dobro, ali nije izvesno. Razveo sam se u međuvremenu, brinem o kćerkama, obaveza je veća na neki način. Trenuci očekivanja novog posla prilično su nezanimljivi, stresni, frustrirajući. A onda uletite u neki projekat i zaboravite na tih nekoliko meseci čekanja. Ne nerviram se, jednostavno brinem.

Za tih sedam godina, koliko se niste bavili glumom, jeste li pomislili da vas više niko nikad neće pozvati?

Nisam uopšte razmišljao o glumi. U tom trenutku bio sam zasićen, nisam bio zadovoljan glumačkim životom do tada. Otišao sam odavde posle nekoliko godina profesije i nekoliko dobrih uloga u filmovima, bio sam i u pozorištu, ali nisam bio presrećan. Prijalo mi je da to više ne radim. Slučajno sam počeo opet da snimam. Bilo je vrlo moguće da se nikada ne vratim. Sve se desilo zahvaljujući mom prijatelju Bobanu Dedejiću, čuvenom kasting direktoru i pomoćniku režije. On radi sa Kusturicom, zaslužan je za sve Rome koje je Kusturica snimio, on ih je našao. Boban živi u Pragu i bio je kasting za jednu veliku englesku produkciju koja rađena 1999. godine. Zvao me je da mu pomognem. Nije računao na mene, znao je da dobro govorim engleski i trebalo je da sparingujem ostalim glumcima. Bile su tu Branka Katić, Lucija Šerbedžija, Labina Mitevska i posle celog dana sparingovanja režiser je jedino bio siguran da hoće mene. Valjda su mi taj mir i potpuna nezainteresovanost pomogli da budem dobar i staložen. Tako je izabrao mene za glavnu ulogu u filmu o engleskim vojnicima u Bosni. Branka Katić i ja igrali smo muža i ženu i tu nam oboma počinje internacionalna karijera. S tim što je Branka bila mnogo, neću da kažem agresivnija, to je ružna reč, ali je mnogo ambicioznije pristupila svemu i tako je otišla u svet. A ja sam stalno nešto balansirao. 

Niste ambiciozni?

Ne, nisam toliko ambiciozan. Jesam voljan da uradim nešto i zadovoljan sam kada sam uspešan. 

Zahvaljujući seriji Warriors udahnuli ste novi glumački život?

Bila je to neobično uspešna trosatna drama, najveći projekat BBC-ja u istoriji, koštao je osam miliona funti i zbog toga sam dobio ulogu u Hariju Poteru. To je bila odskočna daska, prikazana je na svim televizijama u svetu. Čuvena kasting direktorka Mary Selway  videla me je i odmah me zvala za neki film. Ali, tu ulogu nisam dobio iako sam bio veoma blizu. Prošle su tri godine dok me Mary nije ponovo pozvala. Nije mi otvoreno rekla o čemu je reč. Snimao sam tada Kengura, bio sam u Beogradu, mejlom sam joj poslao fotografiju sa seta gde na pauzi sedim i pušim. Oni su veoma ljubazno i profesionalno odgovorili: „Lepa vam je ova fotografija, ali sada nam pošaljite prave.“ Tada sam brže bolje zvao druga da me fotografiše. Za Harija Potera nije bio kasting, samo odlazak na razgovor sa rediteljem.

Jeste li imali priliku da upoznate Joanne Rowling?

Na žalost ne, kada je bila premijera bila je bolesna, nije došla. Tu premijeru nam je pokvarila Madonna koja je došla sa kćerkom i sve novine su pisale samo o tome kako su obe imale ljubičaste haljine. Ukrala nam je šou.

Ne pušite više?

Već godinu i po dana.

Šta vam je ostalo od poroka?

Ništa. Bilo je najrazličitijih, ali više ih nemam. Normalno je da oni sa godinama nestaju. Važno je preživeti.

Tekst: Aleksandar Đuričić 

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/