Mihail Barišnjikov: Da biste postali veliki, morate to želeti tako žarko!

"Ples je za mene život. Nažalost, profesionalni vek baletskih plesača znatno je kraći od glumačkog. Ali, ako ne mogu da plešem, ima još mnogo toga šta mogu. Važne su ideje, vizije. A toga mi još ne manjka," izjavio je pre nekoliko godina Mihail Barišnjikov koji je prema nepodeljenoj oceni struke ušao je u antologiju svetskog baleta kao jedan od najvećih plesača u istoriji.

Osim Novog teatra, za nastanak komada zaslužna je i institucija "Baryshnikov Arts Center", koju je Mihail osnovao u novembru 2005. na njujorškom Menhetnu. Veliko zdanje na tri sprata, za koje je zamislio da bude utočište za sve vrste scenskih umetnosti, ponajpre plesa, izazvalo je mnogo sumnjičavih podizanja obrva. Međutim, i oni najskeptičniji morali su da priznaju da nisu imali razloga za nevericu: danas je umetnički centar Mihaila Barišnjikova ishodišna tačka mnogim mladim talentima, slavnim imenima, ali i potpunim anonimusima od kojih veliki baletan nimalo ne zazire.

"Čvrsto verujem da se niko ne rađa kao umetnik, baletan, glumac, muzičar. Da biste postali veliki u onome što hoćete, morate to želeti tako žarko da sve ostalo pada u drugi plan." 

Mihail Nikolajevič Barišnjikov rođen je 27. januara 1948. u Rigi, današnjoj prestonici Letonije, tada jednoj od republika SSSR-a. Otac Nikolaj, koji je do 1944. bio oficir u sovjetskoj vojsci, te godine je premešten na nov posao – postao je predavač na vojnoj akademiji u Rigi. Njegova majka, Aleksandra Kiseljova, bila je povučena žena koja je živela u senci svoga supruga. Uz sina jedinca, imala je samo jednu strast: balet. U zemlji velike baletske tradicije imala je prilike da vidi mnoge nezaboravne predstave baletske kuće "Kirov", pa je svoj afinitet prenela na sina.

Mladi Mihail, koji je odmalena bio vrlo privržen majci, počeo je toliko da se zanima za balet da je već s devet godina krenuo na časove plesa. Iako otac nije bio oduševljen time, majka je bila uporna, a ni Mihail više nije dao da ga pokolebaju.

S dvanaest godina upisao se u baletsku školu i odmah oduševio profesore. Ali, tada se dogodilo nešto što je zauvek ostavilo trag na duši mladog Barišnjikova: njegova majka se ubila, a okolnosti tog čina nikad nisu razjašnjene. Nije za sobom ostavila nikakvo pismo, poruku, niti je nagovestila da bi tako nešto moglo da se dogodi. Mihail je bio slomljen, ali je majčina smrt na neki način očvrsla odluku da život posveti baletu.

"Kad ste dete, a naročito kad u majci imate podršku kakvu sam ja imao, smrt majke ne možete da uporedite ni sa čim. Svet vam se, jednostavno, sruši." 

U jesen 1964. upisao je uglednu baletsku školu "Vaganova", u tadašnjem Lenjingradu, a već sledeće godine osvojio je prvu nagradu za mlade plesače na međunarodnom takmičenju u bugarskoj Varni. Sve dotadašnje sumnje, koje su se povremeno javljale uglavnom zbog toga što je ostao bez podrške majke, netragom su nestale. Već 1966. postao je član slavnog baleta "Kirov", a samo godinu kasnije podigao je gledalište na noge kad je plesao u "Žizeli", a potom i ulogom u "Pikovoj dami".

Ugledni sovjetski koreografi, poput Olega Vinogradova, Konstantina Sergejeva, Igora Černikova i Leonida Jakobsona, počeli su da postavljaju baletske koreografije prilagođene upravo Barišnjikovu. Kritičari su ga opisivali superlativima, pa je jedan od najuglednijih, Klajv Barns, rekao je da je Barišnjikov "najbolji plesač koga je ikada video".

Balet "Kirov", kao jedna od najuglednijih pozorišnih kuća u svetu, često je gostovao u prestižnim kulturnim centrima Evrope, Amerike i Australije, a Mihail je kao zvezda svoje matične kuće briljirao na svim pozornicama.

Mlad i ambiciozan, prepun avangardnih ideja kako bi se balet mogao osavremeniti i učiniti još atraktivnijim za publiku, Barišnjikov je počeo da razmišlja kako da se dokopa Zapada. U to vreme, naime, kruta politika SSSR-a bila je izrazito nemilosrdna: slobodno putovanje izvan zemlje jednostavno nije dolazilo u obzir.

Tokom jednog od brojnih gostovanja u Londonu, sredinom 1970, Barišnjikov je odlučio da više ne želi da živi u zemlji u kojoj je toliko sputan.

"Nisam nikada bio posebno vezan za Majku Rusiju. Dok sam živeo u Lenjingradu, znao sam pravila igre i, kao svi, sagao glavu i pazio da ne pogrešim. Poštovao sam nepisane obaveze, pretvarao se da se slažem sa sistemom koji je bio naprosto jeziv. Trebalo je znati da se nosiš s partijskim glavešinama, sa opasnim ljudima iz tajne službe KGB, s pravilima koja su nametali. Zapravo, sve je bilo zastrašujuće. Tako je ono što je bilo dobro, a, naravno, bilo je i toga, padalo u drugi plan. Posle nekog vremena sve to počne da vas umara i beskrajno frustrira, a onda shvatite da više niste spremni da trpite takvu torturu."

Za razliku od "običnih" građana tadašnjeg Sovjetskog Saveza, vrhunski sportisti i umetnici imali su barem mogućnost da vide kako se živi na "trulom Zapadu", pa ih je sve više ostajalo van granica zemlje čim bi im se pružila prilika.

Barišnjikov je iskoristio gostovanje baleta "Kirov" u Kanadi, 1974, i posle održanih predstava nije se vratio u domovinu. Uprkos tome što je već tada bio svetski slavan, Mihail je znao da njegova odluka nije bezopasna pa je, uz pomoć prijatelja koje je stekao na brojnim gostovanjima, ostao u Torontu zatraživši politički azil. Pošto su kanadske vlasti udovoljile njegovom zahtevu, ostao je neko vreme kao član kanadskog Nacionalnog baleta, a potom se preselio u Njujork, gde i danas živi.

Iako je došao iz SSSR-a, zemlje prema kojoj su Amerikanci bili paranoično netrpeljivi, Barišnjikova su vrlo brzo prihvatili. Štaviše, zbog talenta i umetničke osobenosti postao je 1975. glavni muški plesač u Američkim baletskom teatru, gde je igrao s najvećim imenima baletske scene SAD.

Njegova uloga u "Krcku Oraščiću" Čajkovskog, toliko je oduševila Amerikance da je pred Božić 1977. balet snimljen za televiziju i prikazuje se čak i danas.

Popularnost mu je toliko narasla da su mediji počeli da ga oslovljavaju samo s Miša, nadimkom kojim ga je zvala i njegova majka. Paralelno, plesao je i u Njujorškom gradskom baletu, koji je tada vodio slavni Džordž Balanšin, čovek koji je, pre Barišnjikova, glatko odbio saradnju s jednom od najvećih legendi baleta, Rudolfom Nurejevim. Barišnjikov je ubrzo sa stalnim ansamblom Njujorškog gradskog baleta krenuo i na petnaestomesečnu turneju po svetu, kad je, uz klasični balet, promovisao i moderan ples.

Ponesen slobodom, koje je u SSSR-u bio hronično gladan, nemilice je trošio energiju.

Osim stalnih angažmana u baletskim kućama, odlazaka na turneje i gostovanja, počeli su da ga privlače film i televizija. Prihvatio je ulogu ruskog baletana Jurija Kopejkina u filmu Herberta Rosa "Životna prekretnica" (1977), u kome je glumio uz Širli Maklejn, En Benkroft i Lesli Braun. Film je postigao velik uspeh, a Barišnjikovu je 1978. doneo čak nominaciju za Oskara.

Ponesen novim izazovima, prihvatio je uloge u još dva filma: "Belim noćima" (1985), u kom je plesao prema koreografiji slavne Tvili Tarp, i "Plesačima" (1987), a nastupio je i u nekoliko zabavno-muzičkih emisija TV mreža ABC i CBS, u kojima je igrao na muziku iz holivudskih filmova i brodvejskih predstava.

Barišnjikov je ubrzo doživeo i priznanje o kome je u SSSR mogao samo da sanja: 1980. postao je umetnički direktor i glavni plesač Američkog baletskog teatra, a 3. juna 1986. dobio je i američko državljanstvo.

PageBreak

Privatno, Miša nije bio osoba koja podiže mnogo prašine. Svoje dotadašnje veze, a posebno onu s balerinom Gelsey Kirkland, s kojom je živeo nekoliko godina po dolasku u SAD, čuvao je daleko od očiju javnosti.

"Miša je najveći plesač koga sam ikada gledala. Prvu njegovu predstavu videla sam još u SSSR-u, i dobro se sećam da sam pomislila kako pleše kao pokretna slika. Nikada pre nisam videla takvu gracioznost, lakoću skokova, tako savršeno držanje", ispričala je kasnije Gelsey Kirkland.

Opčinjena Barišnjikovim, napustila je ansambl Njujorškog gradskog baleta i prešla u Američki baletski teatar samo da bi mu bila bliže. Zajedno su nastupali u nekoliko predstava i bili na brojnim gostovanjima, ali je veza između njih s vremenom postajala sve labavija. Kako, međutim, ni jedno od njih nije bilo sklono ekscesima, novinari su ih puštali na miru. Tek se posle doznalo da je Gelsey u velikoj meri gušila kreativnost Mihaila Barišnjikova. Ona je, naime, bila toliko opsednuta njime da je mistifikovala njegov talent i umeće pa je nastojala da ga veže isključivo za sebe, što je nužno dovelo do raspada njihove veze.

Međutim, kad se Miša 1980. upoznao s glumicom Jessicom Lange, paparaci su počeli da ih saleću. U to vreme on je još vrlo slabo govorio engleski, ali je Langova govorila francuski, pa su se sporazumevali na tom jeziku. Naime, Barišnjikov je, po vrlo zahtevnom ruskom programu obrazovanja, još kao dete odlično savladao taj jezik. U njihovoj vezi se 1981. rodila ćerka, Aleksandra Barišnjikov, s kojom je otac – prema vlastitom priznanju – provodio premalo vremena. Veza s Jessicom Lange potrajala je nekoliko godina, ali se ipak nije održala.

Barišnjikov je potom započeo vezu s bivšom balerinom Lisom Rinehart, s kojom je dobio troje dece: sina Pitera (1989.) i ćerke Anu (1992.) i Sofiju (1994.). U intervjuu koji je 1998. s njim vodio slavni Lari King, Barišnjikov je izjavio da ne veruje u brak.

"Nisam vernik, pa mi razmena zaveta pred sveštenikom ništa ne znači. Veza dvoje ljudi nema nikakve veze s državom, pravom, niti crkvom. Ili ste s nekim zato što to želite, ili niste. Što se mene tiče, nema tog zakona na svetu koji bi me prisilio da budem u vezi s nekim s kim ne želim. Zakon, a ni crkva, ne mogu nas naterati da nekoga volimo, niti da prestanemo da ga volimo."

Konzervativna Amerika nije baš bila spremna na tako slobodouman pristup, ali zbog statusa velikog umetnika, Barišnjikov je prošao bez posledica. Ipak, Lari King dodatno se šokirao kad mu je Miša u istom intervjuu izneo još jedan stav koji je odskakao od onoga što zvezde inače izjavljuju.

"Mislim da umetnici ne treba da imaju decu. Naš je posao sebičan sam po sebi, a deca imaju pravo na roditelje, koji im nedostaju jer su stalno na turnejama, predstavama, probama i putovanjima. Priznajem, ja sam svoju decu zakinuo jer nisam provodio dovoljno vremena s njima." 

Vreme, ipak, menja neke stavove, pa su se tako Mihail i Lisa venčali 2006.

Iako je početkom devedesetih godina prošlog veka bio u godinama kad se mnoge baletske veličine već polako opraštaju od plesa, Barišnjikov se nije pokolebao.

"Ljudi pogrešno misle da je u baletu najvažnije koliko visoko možeš dići nogu. To nije sasvim tačno. Balet je toliko slojevit i komplikovan da je to samo jedan od niza elemenata koji ga čine lepim."

Nažalost, planove mu je 1991. poremetila teška povreda kolena. Iako su njegove probleme pokušali da saniraju najbolji svetski ortopedi, morao je da se suoči s gorkom realnošću: posle pet hirurških zahvata kojima se podvrgao, baletska karijera morala je da postane prošlost. Iako se s tim nikada nije sasvim pomirio, prestao je da obavlja funkciju umetničkog direktora Američkog baletskog teatra, čime se završila specifična era u istoriji te prestižne baletske institucije.

Iako ga je povreda kolena uveliko ograničavala, Barišnjikov ipak nije imao mira: pomisao da bi balet mogao da nestane iz njegovog života toliko ga je užasavala da bi se, kako priznaje, "noću budio mokar kao miš". Sa dugogodišnjim prijateljem, multimilionerom Hauardom Gilmanom, vlasnikom nekoliko fabrika papira, osmislio je način na koji će i dalje moći da bude deo svetske baletske scene.

Nažalost, Gilman je iznenada umro, ali projekat o kom je snivao s Barišnjikovim, osmišljen na njegovom ogromnom imanju, plantaži Vajt Ouk na Floridi, nije propao. Veliki mecena ostavio je dovoljno za realizaciju Barišnjikove ideje, a najbolji plesač na svetu nije gubio vreme: 1990. osnovao je, s prijateljem Markom Morisom, plesni ansambl "White Oak Dance Project", u spomen na čoveka koji ga je omogućio.

Za početak, angažovao je nekoliko manje poznatih američkih koreografa, kojima su se ubrzo pridružila i neka slavna imena, poput Džeroma Robinsa, potom niz plesača za koje je procenio da imaju dara i razumevanje za viziju koju im je ponudio. Vrlo brzo je "White Oak Project" krenuo na turneje po Americi i inostranstvu.

Barišnjikov je bio umetnički rukovodilac, a uz to je i nastupao u nekim predstavama, iako su mnogi bili skeptični s obzirom na njegove godine i operacije kolena.

"Nije bilo lako. I da nisam bio povređen, u mojim godinama su potrebni sati i sati psihičkih priprema, uporno vežbanje i neverovatna volja. Ali, kao što vidite, nije bilo uzalud."

Ipak, Barišnjikov nije mogao da zaustavi vreme. Pošto je na čvrste noge postavio "White Oak", sve manje je nastupao. Umesto toga, posvetio se učenju mladih naraštaja na Američkoj baletskoj akademiji, gde se za njegove časove prijavljuje znatno više studenata nego što on može da prihvati. A uprkos činjenici da je njegov novi posao daleko od očiju radoznale javnosti, popularnost mu ne jenjava. Iako je prestao da briljira na scenama velikih svetskih pozorišta i izmamljuje gromoglasne aplauze prepunih gledališta, sve što je u baletu ostavio iza sebe, imalo je tako dubok i upečatljiv trag da ga publika nije zaboravljala. Ne čudi, stoga, potez koji je 2003. povukla producentkinja i jedna od četiri glavne glumice gledanog serijala "Sex and the city", Sarah Jessica Parker.

"Dugo sam razmišljala koga bismo mogli da uvedemo kao novi lik. Smatrala sam da on mora biti iz Evrope, da je veliko ime ili legenda. S ta dva, čvrsto definisana, obeležja nikako nisam uspevala da smislim ko bi najbolje ispunjavao očekivanja. I onda mi je jedno jutro, dok sam se tuširala, sinulo: Mihail Barišnjikov! Jedino sam se bojala da neće prihvatiti takav angažman." 

Ali, on je smesta prihvatio ponudu. Aleksandr Petrovski, kako se zvao lik koji je tumačio u devet epizoda serijala, oduševio je publiku i slavnom baletanu doneo publicitet o kome nije ni sanjao.

"Ljudi su me zaustavljali na ulici, u podzemnoj železnici i ispitivali hoće li Carrie Bradshaw, koju u serijalu tumači Sarah Jessica Parker, ostati sa mnom ili će se vratiti Zverki – komentarisao je Barišnjikov po završetku snimanja i dodao: "Iskustvo sa snimanja nije baš onakvo kako ljudi zamišljaju. Radi se vrlo naporno, pa nije lako izdržati takav tempo. Bilo je dana kad smo spavali samo nekoliko sati, pritisak je ogroman. U svakom slučaju, iz tog iskustva sam mnogo naučio."

Ušavši u sedmu deceniju, Miša je sve češće bio meta novinara koji su ga, gotovo bez izuzetka, ispitivali da li je zadovoljan životom i bi li, da može, išta menjao, a on im je po pravilu odgovarao kako nema vremena da misli o tome.

"Naravno, kao i svi ljudi, potraćio sam neke godine i zbog toga mi je danas žao. Kad bih mogao da savetujem mlade kako da srede vlastiti život, i kad bi me oni poslušati, rekao bih im da po svaku cenu pokušaju da izbegnu prazan hod, tapkanje u mestu. Život prolazi tako brzo da će im uskoro biti žao što su gubili vreme na nevažne stvari."

izvor: Ženska.tv