Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Mila Turajlić: Za moju Srbijanku stvar nikada nije bila u rezultatu, sama borba uvek joj je bila dovoljna

Mila Turlajić, laureatkinja najveće svetske nagrade za dokumentarni film, rediteljka, aktivistkinja i večiti tragač za boljim svetom, otkrila je Maji Uzelac kako nepoznavanje matematike utiče na poznavanje ljudi i zbog čega se globalne ...

 Izvor: Foto: Joachim Rappaport

Čovek bi rekao da si ovim filmom zaradila bar to pravo da ne držiš govor; da si filmom odgovorila na Srbijankino pitanje - da li ti to možeš? I da si odgovorila: „Pa, mogu da izrazim stav, ali ne u toj formi. Mogu filmom sve to da kažem...“

Odgovor moje majke na to je: „Dobro, jeste, ali to nije dovoljno!“

I tako, Mila, šta ćeš-kud ćeš, ti si na kraju izašla na binu da primiš nagradu u Amsterdamu i ipak si održala i taj pravi pravcati govor?

Pa, nema pardona. 

Dobro, s tim njenim stavom, jesi li se ti često osećala kao da nisi...

Dorasla?

Da.

Ne, zato što je onako suludo hrabra; toliko da se nekad pitaš nedostaje li njoj mašte da zamisli šta bi sve loše moglo da se desi...

Nije to čovek s kojim se meriš na bilo koji način. Prosto gledaš i plašiš se... za nju.

U filmu postoji ta fantastična scena, najjača metafora vašeg odnosa i Srbijankinog stava - kad onaj radnik preko puta vaše kuće krene da šeta s jednog na drugi kraj dizalice, na sto metara od zemlje, bez ikakve zaštite... Ti vičeš: „Jao, ne mogu da gledam“, a Srba skroz opušteno i polako: „’Ajde, ’ajde, još malo, možeš ti to; i na kraju lepo pokaže rukom – kao: „Normalno, stigao čovek, kao da je to nešto.“

Ona je nepopravljivi optimista.

A, ima i neku toplinu. Bez toga bi izgledala možda kao neki natčovek, tiranin...?

Kao neka Spartanka majka - od čega nije daleko.

Ali, bilo mi je važno da vidiš kako je ona prava majka kvočka - samo da su joj tu deca, da je to njen dom... Ona je, kao dramski lik, potpuno neočekivana. Misliš da je znaš, a ne znaš u stvari.

Jeste vi onda dve skroz različite žene?

Dakle, svi u mojoj porodici su ti matematičari. I otac mi je predavao matematiku, i mama mi je matematičar, i sestra mi je programer. I oni svi govore jedan jezik koji ja ne govorim; ali, apsolutno ga ne govorim; i tu sam ja prilično razočaranje za sve njih - doživljavaju to kao stravičan blam, kad ja krenem da... računam. Prosto, moja sestra pokupila je sve te gene. Ali, istovremeno, ceo život moja majka i ja govorimo jedan drugi jezik, koji je zapravo jezik politike. To je stvarno naš jezik. I ja sam je pratila na demonstracijama od svoje jedanaeste godine. Sve vreme mislila sam da ću time da se bavim u životu. Studirala sam političke nauke, mislila sam da ću da menjam svet.

Znaš, ja ne volim mnogo dokumentarce o mamama. Tu postoji jedna tanka linija između onoga što je porodična psihoterapija i onoga što je film; i, nažalost, jako mnogo tih filmova pređe tu liniju. Moja producentkinja mi je rekla: Znaš, ja nikad ranije nisam videla dokumentarni film u kome majka i ćerka sede i razgovaraju jedna s drugom, a da to nije o tome kako je jedna drugu upropastila, istraumirala, obeležila za ceo život, unakazila za veze...

Ja sam ovaj film uvek predstavljala finansijerima kao istoriju jedne države kroz istoriju jedne porodice, a onda bih na kraju rekla da je vodič kroz priču, slučajno, moja majka.

Sad kad si „slavna“, jesi rešila da emigriraš za stalno?

Ja ne znam gde živim. Nisam rešila da odem, nisam rešila da ostanem. Živela sam pomalo svugde. Živela sam dugo u Londonu, tamo sam studirala, pa sam neko vreme živela u Los Anđelesu, godinu dana provela sam u Meksiku, pa sam poslednje tri godine bila u Parizu. I sad mi taj Pariz deluje najverovatniji.

Aha, zato sedimo u kafani Mali Pariz!  

To je moj korak do kuće.

Baš mnogo metaforičnih slučajnosti.

Misliš, premijera u Beogradu 29. novembra? I nagrada u Holandiji na dan presude Ratku Mladiću u Hagu? Tajming je toliko bizaran. A usred svega toga, otišla sam da obiđem svog glavnog lika u sledećem filmu - Titovog snimatelja Labudovića - i on je umro sledećeg dana.

Kad pomisliš da nije slučajnost, nego da to preuzimaš svoje mesto u nekoj great scheme of things, malo se i prepadneš, je l’? Odjednom imaš triput veću odgovornost?

Pa, nešto me nosi, očigledno - sad samo gledam gde će da me spusti. Samo da se dočekam na noge!

Šta je s tim trećim filmom? Koji je status?

Treći je snimljen. Treći je u montaži. To je najbolje, što mene sad čeka posao, ne moram da se pitam šta ću sad. I to se namestilo. 

Jedino, ovaj film zaslužio je da ga šetam po svetu malo, zaslužio je da ga vodim. Mislim da naši životi jako liče na živote muzičara. Ili si na turneji, i tvoja muzika živi, ili si u studiju. Ali, ne možeš oba u isto vreme. I to je ta dilema sad. Ne znam šta mi je važnije od ta dva u ovom trenutku.

Decenijama zaključana vrata, pa ona stilizovana špijunka, Srbina srebrnina... Taj vaš stan fantastično je fotogeničan, kako si ga spakovala?

Pa, proučavala sam ga. Znala sam da taj prostor treba da živi kao lik. Kakav je leti, kakav je zimi, gde pada svetlo... Kakva je atmosfera u zoru, kakva u sumrak... I bila sam u Istanbulu u muzeju Orhana Pamuka. Orhan Pamuk je, kad je dobio Nobelovu nagradu za književnost, u kući u kojoj se dešava radnja romana napravio Muzej od knjige. Svako poglavlje romana jeste jedna vitrina u muzeju; i ono što priča to poglavlje pričaju predmeti u vitrini. Mene je malo šta u životu oborilo koliko to. On je kroz dramaturgiju predmeta uspeo da ispriča priču. Ja sam tad, to gledajući, shvatila koliko možeš da ispričaš jednom salvetom na kojoj je trag karmina, šibicom koja je ostala u piksli i komadićem haljine - jer tako izgledaju te vitrine, to je čarobno. I tad sam pronašla taj fokus na predmete u kući i otkrila šansu da kroz njih kažem dosta toga. 

Je l' imaš ti neke svoje omiljene predmete u kući? 

Imam, balerinu sa slomljenom glavom, koju je moja baba koristila da pravi predstave kad su deca bila bolesna. Imam od svoje praujne, koja je bila teniski šampion Jugoslavije 1903. kutijicu od srebra s kamenom - unutra je urezana njena titula. Ima i ta tabakera koju je deda napravio dok je bio u Banjičkom logoru...

Tvoj film i jeste, suštinski, film o tom nasleđu - o tome šta dobijamo od prethodnih generacija, a šta prosleđujemo dalje?

Ja ga baš na taj način doživljavam. U nekom trenutku priča se o materijalnom, u nekom trenutku o moralnom nasleđu, ali to je sve jedno, zapravo.  

Mila Turlajić, laureatkinja najveće svetske nagrade za dokumentarni film, rediteljka, aktivistkinja i večiti tragač za boljim svetom, otkrila je Maji Uzelac kako nepoznavanje matematike utiče na poznavanje ljudi i zbog čega se globalne istine nalaze samo u lokalnim pričama.
Izvor: Youtube

Tekst: Maja Uzelac

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity