Boris Ćalić o stilu, stažiranju kod Roksande Ilinčić i ključnim komadima svake moderne žene

Rođeni Podgoričanin spada u one autore mode koji svoj dizajnerski put grade kroz formu, oslanjajući se na nasleđe velikih kreatora koji su smatrali da je moda vrlo bliska arhitekturi, te da je kroj, osnova bez koje nije moguće osmisliti jednu kolekciju.

Boris (31) koji je pre više od sedam godina dobio nagradu na BFW za najbolju kolekciju, iza sebe ima i stažiranje kod naše proslavljene dizajnerke Roksande Ilinčić za vreme usavršavanja na Master studijama pri školi London College of Fashion.

Koji momenat pamtiš kao prelomni, onaj u kome si rekao sebi: Baviću se modom!

Želja za lepim kod mene postojala je od malena, ali odluka da se bavim modnim stvaralaštvom usledila je postepeno, i to kao plod likovnog izražavanja. Danas kada gledam svoje crteže dok sam još bio dete, primećujem da su to većinom bili ženski aktovi i figure. Moj prvi izbor pri odabiru fakulteta je bila druga grana primenjene umetnosti - grafički dizajn. Prva godina bila je opšta gde sam se susreo i sa predmetom Savremeno odevanje koji me je veoma zainteresovao. Postepeno sam sve više i više dobijao entuzijazam i posvećenost da se fokusiram na modni dizajn, to su na kraju primetili i profesori. Upravo su me oni jednim delom i nagovorili i savetovali da svoj dar možda pre pokušam da ispoljim kroz modu, a ne grafički dizajn. Već prvih par meseci nakon sto sam pomenio smer, moje kape su otišle na Beogradsku nedelju mode, u vidu izložbe. Za mene je to bio znak da sam na pravom putu, iako tada nisam bio svestan koliko je modni dizajn kao profesija kompleksna i teška struka. Ali kada jednom uđete u svet stvaralaštva. iz njega je teško izaći, i jedini izbor koji vam je dat je konstantni pokret unapred, ponekad u koncentričnim krugovima, retko pravolinijski, nekada nepravilan, ali uvek produktivan.

Završio si prestižnu modnu školu London College of Fashion. Šta bi izdvojio kao najbitnije što si naučio tokom školovanja u britanskoj prestonici? Kad uporediš njihove studije sa našim, šta vidiš kao njihovu prednost, ono što bi naše stručne škole trebalo da usvoje?

Školovanje u Londonu naučilo me je profesionalizmu, i dalo mi jasan pogled  na to šta se sve zahteva i očekuje od jednog dizajnera da bi bio uspešan u svom poslu. Pored toga, bilo je puno sjajnih profesora koji rade u najpoznatinjim modnim kućama kao što su Celine ili Dior. Tu je sjajna saradnja sa kolegama koji su se okupili iz svih krajeva sveta da bi svoje znanje i krativnost podigli na što bolji nivo. Mislim da bi bilo nezahvalno porediti školovanje u Engleskoj gde se priliv od modne industrije meri u milijardama. Ali, ono na šta se kod njih stavlja fokus je usvršavanje tehničkih veština, dok se kod nas više pažnje posvećuje likovnosti i crtačkim veštinama.

U tvojoj biografiji stoji kako si svojevremeno radio u timu Roksande Ilinčić. Kako je bilo sarađivati sa jednom od najboljih dizajnerki na svetu i koliko mladi stažisti dobiju priliku da baš rade usko sa njom?

Jedno od najlepših i najspontanijih stvari koje su mi se desile u Lodonu jeste upravo rad u studiju Roksande Ilinčić. Sećam se, tog jutra su me zvali iz studija da dođem na sastanak sa direktorkom ateljea. Dok sam čekao da sastanak počne, u studio je ušla Roksanda, užurbano stavljajući cveće u vazu, pogledala je u mene gde sam joj sa osmehom rekao na srpskom "Dobro jutro", što ju je iznenadilo u sred Londona. Nakon toga usledio je razgovor sa njom gde je izrazila želju da pogleda moj portfolio, koji joj se svideo i dao joj uvid u to da moj kreativni univerzum može doprineti njenom brendu. Tako je saradnja i počela. Ona je osoba koja pleni harizom i ljubaznošću. Estetika koju ona nosi prosto zrači i vi to vidite, od toga kako je uređena njena kancelarija, do odece i nakita koji nosi. Iskustvo koje sam stekao za tih 6 meseci radeći u njenom studiju je neprocjenjivo. Imao sam priliku da vidim kako jedan svetski poznat brend funkcioniše, od početka inspiracije do krajnjeg produkta. Upravo boraveći tamo, upoznao sam mnogo ljudi iz kreativne industrije. Secam se dok sam spremao svoju magistarsku kolekciju i tražio materijale, u tom nekom periodu, svakog dana su dolazili predstavnici najznačajnih fabrika za proizvodnju tkanina te sam zahvaljujući tome pronašao inovativne materijale za svoju kolekciju.

Svedoci smo da mnogi mladi dizajneri rade po nekoliko poslova istovremeno: stilisti su, kreiraju pored sopstvene linije i za domaće brendove, dizajniraju aksesoare..., ne bi li preživeli. Kako izgleda život jednog mladog dizajnera u Podgorici? Da li ti možeš da staneš iza one „da, može da se živi od mode“?

Svoj poziv ne doživljavam kao maksimu "radim da bih živeo, nego živim da bih radio". Svakodnevica se ne razlikuje u mnogome od života u Beogradu, osim toga što je tempo sporiji tako da možete u toku dana više obaveza da obavite za kraći period zbog manjeg grada. Svakako da nije lako, al modni dizajn nije samo napraviti reviju i da vam to dozvoli da živite narednih godinu dana, tako da se trudim da svoj dizajn iskažem i na drugim projektima kao što su unforme za avio kompanije, lance trgovina i hotela.

Kakvo je tvoje mišljenje o crnogorskoj modnoj sceni? Koliko se ona razvija, prati trendove i po čemu se izdvaja od ostatka regije?

Crnogorska modna scena je počela da se razvija u pozitivnom smeru od kako je pre četri godine dobila katedru za modni dizajn, gde studenti mogu da iznesu sveže i originalne ideje i prikažu ih crnogorskoj publici. Izdvaja se zbog toga što na malom prostoru lako možete da uočite dobar dizajn, a još lakše, nažalost i onaj koji je loš i pod uticajem folka, turskih serija i instagram "sponzoruša".

Crnogorske princeze su nekada davno važile za dame od stila koje su se oblačile u renomiranim evropskim kućama, birajući s ukusom i detalje. Kakav danas stil neguju moderne Crnogorke?

Nadovezao bih se na prethodni odgovor - one koje ne znaju za pravi stil, nisu daleko odmakle od uskih haljina i čipke. One koje gaje individualni stil znaju da cene pravi kvalitet, često se odlučuju za šivenje po meri, i nisu pristalice masovnog konzumerizma mode vec vanvremenskih komada za koje znaju da se neće raspasti posle jedne sezone.

Kad se osvrneš na sam početak, ko je tada na tebe kao mladog dizajnera najviše uticao? Neki specifičan stil ili određeni dizajner?

Belgijska škola i čuvena grupa dizajnera "šestorka iz Antverpena" mi je uvek krala pažnju. Osim njih, izuzetno sam voleo i pratio rad kreatora Hidera Ackermana.

Počeo si kao dizajner ženske mode, ali si se usput okušao i u svetu muških krojeva. Koliko je to za tebe bio izazov i da li smatraš da je dizajniranje muške mode zahtevnije, teže u neku ruku od ženske?

Muška moda ne daje mnogo izbora u poigravanju kao ženska, i zbog toga je zahtevnija, jer iziskuje da imate veliku finansijsku pomoć, da možete sami da osmislite dezene na materijalu, printove, da radite sa trikotažom i tako svoje zamisli prikažete na najbolji način.

Danas mnogi imaju problem sa činjenicom da se moda menja te i da neki kultni brendovi poput Balenciage i Saint Laurenta prolaze kroz drastične promene. Neki idu do toga da ne shvataju kako je menadžement Balenciage dozvolio da Demna Gvasalia promeni u potpunosti estetiku kultne kuće. Drugi opet smatraju da je bolje i eksperimentisati jer nasleđe ne može da se uništi, ono je tu, te da je bolje uraditi nešto novo sa brendom, nego ga veštački održavati i ne menjati ništa. Nešto poput onog što decenijama radi Karl sa Chanelom. Kako ti posmatraš te promene i da li smatraš da je Demna „uništio“ Balenciagu?

Sama estetika Gvasala mi nije toliko bliska, ali mi je drago što ima hrabrosti da kroz miksovanje raznih stilova preoblikuje poimanje luksuznog. Dok kod drugih kuća kao što je slučaj sa Diorom mislim da puko zadržavanje na nasleđu i oblikovanje u savremeni kostim ne donosi nikakvu svezinu samoj kući, niti novinu te se pitam da li brendu nedostaje vizija ili prosto nema dovoljno hrabrosti.

Prepoznatljiv si po jasnim, čistim linijama. Senzibilitetom koji je negovao arhitekta mode, veliki Gianfranco Ferre. Isto tako si sklon minimalizmu i monohromnoj paleti, s fokusom na kroj. Cela jedna tvoja kolekcija bila je obeležena beličastim komadima. Kakav je tvoj stav prema boji? Kako objašnjavaš činjenicu da je crna postala neka uniforma ljudi u modi, ili ti „boja“ mode?

Pošto sam od onih dizajnera koji fokus vole da stave na formu, onda praktikujem da boju stavim u drugi plan, što ne znači da ne gajim ljubav prema koloritu, i da se neće naći u nekoj od mojih sledećih kolekcija. Moda, iako je primenjena umetnost, danas je na žalost više biznis, a znamo da se crna boja najbolje prodaje onda je jasno zašto i ima taj status.

Gostujući u talk showu Jamesa Cordena, Anna Wintour nije smela da rangira Toma Forda, Marca Jacobsa i Ralpha Laurena od najboljeg ka najgorem. Kako bi ih ti rangirao?

Mislim da ne bi imalo poente rangirati ih, jer svaki od njih ima drugačiju estetiku i viziju žene, a sva trojica su doprineli modi podjednako.

Koji regionalni dizajner po tebi zaslužuje da bude na našem Elle radaru? Čiji rad ti pratiš i poštuješ najviše?

Rad sestara Proković u saradnji sa dizajnerkom cipela Danijelom Biškup je lep pokazatelj kako domaći brendovi mogu lepo da sarađjuju.

Koji komad je po tebi najbitniji u garderoberu svake žene a da nije mala crna haljina? 

Dobro skrojena bela košulja, kaput od kašmira, jeans i crne salonke.

Koji su ti sledeći planovi i da li će publika u Beogradu imati prilike da uskoro vidi neku tvoju samostalnu reviju ili pak otvaranje nekog show rooma?  

Zbog raznih projekata i angažmana, ne uspevam da se posvetim beogradskom tržištu. Nadam se ipak da će se to u budućnosti promeniti i da će moje kreacije beogradska publika moći da kupi u nekoj concept radnji.

Razgovarala: Ana Dodig

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/