On je, nažalost, intelektualni incident na ovom prostoru koji se sada tako rogobatno zove region. On je Oliver Frljić, umna i pozorišna gromada. Čovek bez čijih bismo predstava i reči bili mnogo siromašniji, iako smo već debelo siromašni, u svakom smislu. On puni naš mentalni buđelar i izaziva pažnju gde god da se pojavi. A ove godine pojaviće se sa dve predstave na Bitefu. On hrani naše moždane vijuge pa je zato prvo pitanje moralo da bude uzvratno...
Šta trenutno nadražuje vaše moždane vijuge?
Mozak sam donedavno puštao na pašu, a sad je došlo vreme da se polako vrati u tor. Imao sam kratki odmor - more, kupanje, redovni obroci, lubenica... Pogledao sam koncert Trilok Gurtua u Zadru. Sad se već polako pakujem za Hanover gde imam premijeru početkom septembra.
Kakva je vaša slika o Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu?
Miru Trailović, nažalost, nisam imao prilike da upoznam. Prekasno sam došao na ovaj svet. Jovana Ćirilova sam prvi put sreo na Sterijinom pozorju 2009, kad smo tamo gostovali s Turbo-folkom. Ta predstava završava se scenom u kojoj glumci sede u praznom gledalištu, dok je publika na tribini koja je izgrađena na sceni. Ćirilov i Mirjana Karanović su na kraju te izvedbe ustali, uhvatili se za ruke i naklonili glumcima. Te iste godine Ćirilov me je pozvao da budem član žirija Bitefa, zajedno s Patriceom Pavisom i Rolandom Schimmelpfennigom.
Ko su za vas bili pozorišni autoriteti i zbog čega?
Iako sam se i pre Akademije uglavnom bunio protiv pozorišnih autoriteta, tek na toj instituciji shvatio sam šta se sve često krije iza tog pojma. Količina magle koja se prodavala na odseku pozorišne režije ozbiljno je pretila da zamagli i ono malo što smo još nazirali pokušavajući da gledamo iz te institucije na pozorište ne kao na muzej bolje prošlosti, nego kao na nešto što govori o nama i ovde. Uz to su profesori, kao da je reč o nekom hobiju, a ne poslu za koji primaju platu, imali čudnu naviku da nastavu drže u terminima kad nisu imali nikakvih drugih obaveza. U praksi to je izgledalo tako da profesora nisi mogao po dva meseca dobiti ni telefonski jer je negde režirao, a onda bi se iznenada pojavio i tražio da se sva propuštena nastava nadoknađuje, iako smo mi, studenti sve vreme bili na dispoziciji. Da ne govorim o tome da mi je jedan profesor, koji je u to vreme radio u Makedoniji, SMS porukama „mentorisao“ ispit, da bi se prvi put pojavio uživo tri dana pre izvođenja pred komisijom. Onda sam, s kolegama s godine, digao pobunu. Uputili smo otvoreno pismo tadašnjem dekanu Vjeranu Zuppi i time otvorili Pandorinu kutiju. Mesec dana bojkotovali smo nastavu, a u međuvremenu su nam se pridružile i ostale kolege. Rezultat je bio da su odsek i dekan pristali na 12 od naših ukupno 14 zahteva za reformu studija. Ali, to je bila Pirova pobeda jer je odsek pozorišne režije počeo redovno da ruši studente iz glavnog umetničkog predmeta da ne bi više nikome palo na pamet da se po bilo kojem pitanju buni. Koliko čujem, i dan-danas je tamo tako.
Kako stojite sa društvenim mrežama?
Ne koristim društvene mreže. Komunikacija je sastavni deo posla koji radim i mislim da je onako imam previše. Počeo sam mnogo da cenim vreme kad ne moram da komuniciram. Sa Facebooka sam se skinuo 2010. i od tada se nije rodila ljubav ni sa jednom drugom društvenom mrežom.
Na čemu ste vi odrastali, šta je formiralo vaš ukus?
Ukus se formira ceo život. Odrastao sam na različitim stvarima, ali mislim da su godine koje sam proveo u Splitu bile prelomne. Tamo sam u četvrtom razredu gimnazije pohađao filmsku školu u okviru Kino-kluba Split. Tu je svoje prve radove napravio Lordan Zafranović. Formirala me i zagrebačka pozorišna nezavisna scena. U vreme dok sam studirao, u drugoj polovini devedesetih, bilo je tridesetak grupa čiji rad je nastajao na osnovama pozorišta, performance-artea i happeninga. Svi smo radili u otporu spram okoštalog sistema gradskih i nacionalnih pozorišta koja su - uz retke izuzetke - proizvodila jedno veliko ništa. A to „ništa“ bilo je neretko garnirano i građanskim nacionalizmom. Od 1996. do 2000. radio sam kao muzički urednik na Radio Studentu. Tri puta sam bio suspendovan zbog „puštanja srpske muzike“ u etar. Iako nije postojala službena zabrana, postojala je ona prećutna, kao i moja želja da je prekršim. Tako sam se prvi put „hladio“ zbog Darkwood Duba. Kad se ista priča ponovila treći put, odlučio sam da završim svoju muzičko-uredničku karijeru. Bez obzira na ove epizode, Radio Student bio je mesto gde sam mnogo toga naučio i proširio svoje muzičke vidike.
Da li se šokirate ukoliko neka vaša predstava ne izazove skandal ili ne bude zabranjena?
Šokira me kad neka moja predstava izazove skandal. To samo potvrđuje opšti nivo pozorišne nepismenosti i licemjerja. Ali, ne bih trošio vreme na malograđanštinu koju skandalizuje ono što radim. Mislim da postoji dovoljno kulturnih sadržaja koji neće uznemiriti osetljivost njihovog duha. Jan Fabre jednom prilikom rekao je da je „umetnost kultivisana dosada“. Nigde se više ne potvrđuje tačnost njegovih reči nego u malograđanskom ukusu - koliko socijalno neosetljivom, toliko spremnom da se sablazni svime što dovodi u pitanje vrednosti i interese na kojima je formiran.
Radite širom Evrope. Kakva je Evropa danas?
Evropa je širok pojam i može obuhvatati različite stvari. U januaru 2019. postajem umetnički voditelj Evropskog ansambla u Štutgartu koji će se baviti upravo pitanjima identiteta današnje Evrope. Najviše radim u Nemačkoj gde je trenutno ultradesna i otvoreno islamofobna Alternativa za Nemačku druga po snazi partija. Naravno, ideološke stranputice Evrope kompatibilne su sa određenim ekonomskim procesima. Sve u svemu, Evropa, što je više konstanta, nego izuzetak u njenoj istoriji, pokazuje neverovatnu neosetljivost prema ljudskom životu, spremnost da svoja vrata čvrsto zatvori pred onima koji beže iz ratova koje je „sukreirala“ ta ista Evropa.
Pošto tu Evropu obilazite „peške“, verovatno znate koliko se razlikuje od onog što možemo da čitamo u novinama?
U Evropi, šta god taj pojam u vašem pitanju geografski označavao, se osećam strancem koliko i na Balkanu. Moj poziv traži da svaku sredinu sagledavam kritički. U tom kontekstu, iako naredne tri godine radim gotovo isključivo što se naški kaže napolju, ne očekujem mirnu koegzistenciju sa Evropom. Nacionalno raspamećene budale nisu specifikum samo postjugoslavenskih prostora. To je korov koji uspeva svugde i svugde jednako reaguje kad se nazove pravim imenom. Oni portali koji me u Hrvatskoj napadaju kao nacionalnog izroda raduju se kao dete kad otkriju isti takav ili sličan portal u Poljskoj ili Nemačkoj.
Da li ste sa pozorišnom kritikom na „vi“ ili na „ti“?
Najpre moram reći da sam i sam radio kao pozorišni kritičar na Trećem programu Hrvatskog radija, tako da znam kako stvari izgledaju i iz te vizure. Međutim, par godina unazad prestao sam da čitam pozorišne kritike. Razloga je više, ali jedan od njih je prevladavajuća pozorišna nepismenost onih koji iste pišu. U svojim nežnijim godinama znao sam i da polemišem sa određenim kritičarima jer mi se činilo da i autor ima pravo na kritiku recepcije onoga što radi, naročito onog tipa recepcije koji bi trebalo da ima pridev stručni. Uz to mi se činilo da se time stvaraju viši kriterijumi. Danas više nemam takvih iluzija.
Nas je sa svih strana, čini mi se, stisla i cenzura i autocenzura. Ne zna se šta je jače. Imate li neki recept za borbu?
Recepte delim isključivo za jela, pa ću ovde podeliti jedan takav sa vama. Pošto je sezona patlidžana, kupite na pijaci dva srednje veličine. Operite ih, probušite nekoliko rupica i stavite ih u rernu da se peku na temperaturi od 220 stepeni. Nakon 20 minuta okrenite ih na drugu stranu i pecite još 20 minuta. Kad su gotovi, izvadite ih, pustite da se malo ohlade. Zatim ih prepolovite i onda kašikom ili žlicom - kako vam je draže - izdubite njihovo „meso“. U međuvremenu napravite umak. Pomešajte jogurt, sitno iseckani beli luk, maslinovo ulje, so, biber i malo tahinija. Izmešajte ohlađene patlidžane i ovaj umak, te na kraju dekorišite zrnima nara. Prijatno!
Srbija i Hrvatska, što bi rekla jedna dečja pesmica, „to su para dva, ljubili se, grlili, sve do pola dva“?
A pesmica ide dalje: „A kad je došlo pola dva, doš'o sam i ja...“ Mislim da sam u više navrata rekao sve što sam imao o Hrvatskoj i Srbiji. Ako nekog raduje, mogu to i da ponovim, ali to neće puno promeniti između ove dve države čiji su bilateralni odnosi nakon rata bili uglavnom nastavak tog istog rata drugim sredstvima. I Srbiji i Hrvatskoj želim puno uspeha u daljnjem međusobnom licemjerju.
Kada kažem SFRJ, šta vi kažete?
Pričekam da psi čuvari nacionalnog identiteta skoče na zadnje noge i pokažu svoje očnjake. Jer, kao što je opštepoznato, istorija započinje 1991. Pre toga ništa nije postojalo, naročito u periodu od 1943. do 1991, a ako eventualno jeste, to što je postojalo bilo je isključivo loše. To su rezultati kolektivnog zaborava koji se, barem u Hrvatskoj, planski proizvodi već skoro trideset godina. SFRJ mi je najzanimljivija u onome što nije uspela do kraja da realizuje - npr. emancipaciju jedne društvene klase od logike nacionalne reprezentacije. Početkom devedesetih videli smo kako je ta ista, radnička klasa bez problema zamenila svoj klasni onim nacionalnim identitetom. Jugoslavija i jugoslovenstvo će na ovim prostorima biti još dugo opšta imenica za diskvalifikaciju svega onoga što dovodi u pitanje trenutni ekonomsko-društveni poredak i socijalnu nejednakost na kojoj je isti izgrađen.
Kako se najbrže relaksirate?
Čitanjem stvari koje nisu vezane uz posao. Plivanjem. Kuvanjem. Sve zavisi o kojoj vrsti stresa se radi. Ono što sam shvatio jeste to da me pasivni odmor samo dodatno umara i onda jedva čekam kad ću ponovno da počnem da radim. Putovanja me dosta relaksiraju, ali opet ona koja nisu vezana za posao, a takvih je u ovom trenutku veoma malo.
Jeste li nekada bili na modnoj reviji? I kako ste se proveli?
Nisam nikada bio na modnoj reviji, ali sam imao nekoliko ponuda da nosim modne revije. Pošto se po prirodi krećem neverovatno graciozno, kao da su mi u pete ugrađeni federi, činilo mi se da nema smisla publiku izlagati takvim sadržajima, pa sam te ponude jednako graciozno odbio.
Tekst: Aleksandar Đuričić
Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/
