Infant terrible angažovanog istočnoevropskog teatra i reditelj čije svako ostvarenje izazove nuklearni rat stavova i mišljenja, Oliver Frljić, ispričao je Aleksandru Đuričiću kako je pobuna, nakon plavog patlidžana, postala glavno ...
On je, nažalost, intelektualni incident na ovom prostoru koji se sada tako rogobatno zove region. On je Oliver Frljić, umna i pozorišna gromada. Čovek bez čijih bismo predstava i reči bili mnogo siromašniji, iako smo već debelo siromašni, u svakom smislu. On puni naš mentalni buđelar i izaziva pažnju gde god da se pojavi. A ove godine pojaviće se sa dve predstave na Bitefu. On hrani naše moždane vijuge pa je zato prvo pitanje moralo da bude uzvratno...
Šta trenutno nadražuje vaše moždane vijuge?
Mozak sam donedavno puštao na pašu, a sad je došlo vreme da se polako vrati u tor. Imao sam kratki odmor - more, kupanje, redovni obroci, lubenica... Pogledao sam koncert Trilok Gurtua u Zadru. Sad se već polako pakujem za Hanover gde imam premijeru početkom septembra.
Kakva je vaša slika o Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu?
Miru Trailović, nažalost, nisam imao prilike da upoznam. Prekasno sam došao na ovaj svet. Jovana Ćirilova sam prvi put sreo na Sterijinom pozorju 2009, kad smo tamo gostovali s Turbo-folkom. Ta predstava završava se scenom u kojoj glumci sede u praznom gledalištu, dok je publika na tribini koja je izgrađena na sceni. Ćirilov i Mirjana Karanović su na kraju te izvedbe ustali, uhvatili se za ruke i naklonili glumcima. Te iste godine Ćirilov me je pozvao da budem član žirija Bitefa, zajedno s Patriceom Pavisom i Rolandom Schimmelpfennigom.
Ko su za vas bili pozorišni autoriteti i zbog čega?
Iako sam se i pre Akademije uglavnom bunio protiv pozorišnih autoriteta, tek na toj instituciji shvatio sam šta se sve često krije iza tog pojma. Količina magle koja se prodavala na odseku pozorišne režije ozbiljno je pretila da zamagli i ono malo što smo još nazirali pokušavajući da gledamo iz te institucije na pozorište ne kao na muzej bolje prošlosti, nego kao na nešto što govori o nama i ovde. Uz to su profesori, kao da je reč o nekom hobiju, a ne poslu za koji primaju platu, imali čudnu naviku da nastavu drže u terminima kad nisu imali nikakvih drugih obaveza. U praksi to je izgledalo tako da profesora nisi mogao po dva meseca dobiti ni telefonski jer je negde režirao, a onda bi se iznenada pojavio i tražio da se sva propuštena nastava nadoknađuje, iako smo mi, studenti sve vreme bili na dispoziciji. Da ne govorim o tome da mi je jedan profesor, koji je u to vreme radio u Makedoniji, SMS porukama „mentorisao“ ispit, da bi se prvi put pojavio uživo tri dana pre izvođenja pred komisijom. Onda sam, s kolegama s godine, digao pobunu. Uputili smo otvoreno pismo tadašnjem dekanu Vjeranu Zuppi i time otvorili Pandorinu kutiju. Mesec dana bojkotovali smo nastavu, a u međuvremenu su nam se pridružile i ostale kolege. Rezultat je bio da su odsek i dekan pristali na 12 od naših ukupno 14 zahteva za reformu studija. Ali, to je bila Pirova pobeda jer je odsek pozorišne režije počeo redovno da ruši studente iz glavnog umetničkog predmeta da ne bi više nikome palo na pamet da se po bilo kojem pitanju buni. Koliko čujem, i dan-danas je tamo tako.
Kako stojite sa društvenim mrežama?
Ne koristim društvene mreže. Komunikacija je sastavni deo posla koji radim i mislim da je onako imam previše. Počeo sam mnogo da cenim vreme kad ne moram da komuniciram. Sa Facebooka sam se skinuo 2010. i od tada se nije rodila ljubav ni sa jednom drugom društvenom mrežom.
Na čemu ste vi odrastali, šta je formiralo vaš ukus?
Ukus se formira ceo život. Odrastao sam na različitim stvarima, ali mislim da su godine koje sam proveo u Splitu bile prelomne. Tamo sam u četvrtom razredu gimnazije pohađao filmsku školu u okviru Kino-kluba Split. Tu je svoje prve radove napravio Lordan Zafranović. Formirala me i zagrebačka pozorišna nezavisna scena. U vreme dok sam studirao, u drugoj polovini devedesetih, bilo je tridesetak grupa čiji rad je nastajao na osnovama pozorišta, performance-artea i happeninga. Svi smo radili u otporu spram okoštalog sistema gradskih i nacionalnih pozorišta koja su - uz retke izuzetke - proizvodila jedno veliko ništa. A to „ništa“ bilo je neretko garnirano i građanskim nacionalizmom. Od 1996. do 2000. radio sam kao muzički urednik na Radio Studentu. Tri puta sam bio suspendovan zbog „puštanja srpske muzike“ u etar. Iako nije postojala službena zabrana, postojala je ona prećutna, kao i moja želja da je prekršim. Tako sam se prvi put „hladio“ zbog Darkwood Duba. Kad se ista priča ponovila treći put, odlučio sam da završim svoju muzičko-uredničku karijeru. Bez obzira na ove epizode, Radio Student bio je mesto gde sam mnogo toga naučio i proširio svoje muzičke vidike.
Da li se šokirate ukoliko neka vaša predstava ne izazove skandal ili ne bude zabranjena?
Šokira me kad neka moja predstava izazove skandal. To samo potvrđuje opšti nivo pozorišne nepismenosti i licemjerja. Ali, ne bih trošio vreme na malograđanštinu koju skandalizuje ono što radim. Mislim da postoji dovoljno kulturnih sadržaja koji neće uznemiriti osetljivost njihovog duha. Jan Fabre jednom prilikom rekao je da je „umetnost kultivisana dosada“. Nigde se više ne potvrđuje tačnost njegovih reči nego u malograđanskom ukusu - koliko socijalno neosetljivom, toliko spremnom da se sablazni svime što dovodi u pitanje vrednosti i interese na kojima je formiran.
