ELLE žena: Paula Modersohn-Becker

Worpswede, severnonemačko seoce nedaleko od Bremena, usred Gluve močvare, ima najiskrenije nebo i najozbiljnije svetlo na starom kontinentu. Godine 1755. oni najsiromašniji naselili su ovu Nedođiju, kopajući kanale i isušujući zemlju koja osim treseta nije imala da ponudi ništa više. Tamo gde priroda zakine hranom, ona obdari lepotom – ovo je svetlošću i bojom verovatno i danas najbogatiji krajolik severne Evrope. Mora da je stanovnicima Worpswedea izgledalo kao da je cirkus došao u mesto kada je u leto 1884. slikar Fritz Mackensen počeo da se šeta okolinom i da umesto u treset gleda u nebo, otkrivajući svetlost o kojoj je učio na akademiji, ali koju nije mogao da pronađe u ateljeima Visoke umetničke škole. Za sve je bilo kao čudo kada je umetnik još istog leta postavio svoj štafelaj i počeo da slika oblake, pustopoljine vresa i erike kako se pružaju u nedogled, i aleje breza koje streme u nebo. Sledećeg leta došlo ih je još nekoliko, tumarali su po selu, slikali tamna jedra čunjeva sa tresetom, krovove od trske, portretisali seljane, slikali ih kako rade. Slikari su dolazili i ostali. U leto 1889. Fritz Mackensen, Otto Modersohn i Hans am Ende osnovali su slikarsku koloniju. Ubrzo su im se pridružili Fritz Overbeck i Heinrich Vogeler. Pridružile su im se i dve mlade žene, Clara Westhoff i Paula Becker, u potrazi za profesionalnim obrazovanjem, pošto im je pristup Umetničkoj akademiji bio zabranjen. Već 1895. slikarska kolonija Worpswede uzburkala je javnost svojom prvom izložbom u Staklenoj palati u Minhenu. Kada je kralj Bavarske kupio sliku Otta Modersohna, Worpswede je bezrezervno postalo jedna od glavnih tačaka na umetničkoj karti ne samo Nemačke već čitave Evrope.

Svi članovi kolonije Worpswede ušli su u istoriju, muškarci kao veliki slikari, žene kao njihove supruge. Clara Westhoff, iako bogomdana vajarka i slikarka, ostala je zapamćena mnogo više kao supruga Rainera Marije Rilkea i majka njegovog jedinog deteta, ćerke Ruth. Paula Modersohn-Becker nije se za svog kratkog života ni približila slavi svog supruga Otta Modersohna, iako danas mnogi istoričari umetnosti smatraju da je njeno delo daleko snažnije i autentičnije. Ove dve žene su, svaka na svoj način, bez pompe i aplauza uspele da pomere granice koje im je društvo i vreme u kojem su živele postavilo.PageBreak

Paula Becker, rođena 1876. u Drezdenu, u liberalnoj, svetu otvorenoj porodici, morala je da pređe dug put dok nije otkrila ono što joj je najvažnije u životu i dok nije sama sebi priznala koliko je spremna da žrtvuje za svoje slikarstvo. „…Znam da neću dugo živeti. Da li je to tužno? Zar je proslava bolja ako duže traje? Moj život je slavlje, kratko radosno veselje… I ako mi još procveta ljubav pre no što odem i ako naslikam tri dobre slike, onda ću rado otići sa cvećem u kosi i bokorima u rukama“, zapisala je u svoj dnevnik 26. jula 1900. godine. Vaspitana u građanskom duhu, u atmosferi punoj literature i muzike, Paula Becker stiče prvo slikarsko obrazovanje u devojačkim školama, između domaćinstva i časova plesa. Bilo joj je predodređeno da postane guvernanta. No, ona je želela da slika. Kako to nije bilo poželjno, Paula je bila osuđena na kurseve slikanja, a za svaki je morala da moli svoju porodicu za odobrenje. Godine 1897. zahvaljujući majčinoj porodici pruža joj se mogućnost da boravi u Berlinu, gde ne izlazi iz muzeja. Nju pre svega interesuje renesansa: Albrecht Dürer, Lucas Cranach, Hans Holbein, Tizian, Botticelli i Leonardo da Vinci. Uči se na velikim jasnim formama na kojima je linearna struktura posebno naglašena.

U Berlinu upoznaje Jeanne Bauck, slikarku, pedagoga, koja je pripadala onoj generaciji emancipovanih žena koje su u kulturnim institucijama tog vremena pokušavale da žive umetničku i ličnu nezavisnost. Paula Becker nije bila emancipovana, naprotiv, ona je dušom pripadala svetu koji je sputavao njen umetnički napon i povinovala mu se sasvim. Ono što je od Jeanne Bauck naučila jeste suština umetničkog rada. Na njenim časovima Paula počinje da naslućuje koliko je jaka njena želja da slika i koliko je sudbonosan njen talenat. U leto 1897. Paula otkriva Worpswede, pejzaž za koji oseća da je njena umetnička domovina. Ovde će, s izuzetkom dužih boravaka u Parizu, ostati do svoje smrti. U ateljeu Fritza Mackensena sreće Claru Westhoff, u kojoj odmah prepoznaje sestrinsku dušu. Prijateljuje sa svim umetnicima, slikarima, vajarima, pesnicima, sa Gerhardtom Hauptmannom i Rilkeom. Niko od njih, osim Modersohna, ne prepoznaje veličinu njenog umetničkog talenta i dubinu njene slikarske ekspresije. Ona je autentični ekspresionista, iako ni sama nije bila u stanju teorijski da definiše formu svog umetničkog stila koji joj je jednostavno urođen. Tog leta Paula slika portret Žena sa bulkama, uznemiravajući lik čudne žene obučene u crno, bez pola i godina, sa skupljenom tankom kosom, iskrivljen na belo-sivoj pozadini kao da će ispasti iz slike.PageBreak
U maju 1901. sa nepunih 25 godina Paula Becker udaje se za deset godina starijeg Otta Modersohna, koji tek što je bio obudoveo. Brak joj omogućava da finansijski obezbedi svoju egzistenciju i da se posveti slikarstvu. Ona je bila odlučna u tome da savesno obavlja sve svoje dužnosti domaćice i pomajke devojčici koju je Otto Modersohn iz svog prvog braka doveo u domaćinstvo. U slobodno vreme radi u svom „Ateljeu ljiljana“, koji je za nju opremio Otto Modersohn nedaleko od kuće u kojoj su živeli. U ovom prostoru mogla je nesmetano da slika, čita, sanjari, razmišlja i tu su nastala brojna dela koja su njeni prijatelji i porodica pronašli tek posle njene smrti i koja su posthumno oduševila kako njene najbliže tako, tek tada, i širu publiku. Dok je stameni i objektivni Otto Modersohn pratio tradiciju nemačkog slikarstva XIX veka, Paula se ugledala na umetnička stremljenja Cézanna i Gauguina. Svoju srodnu dušu našla je u Rilkeu. Njihova prepiska je jedno od najpotresnijih svedočanstava platonske ljubavi koju su ova dva umetnika osećala jedno prema drugom, a da nijednog trenutka nisu pokušali da je ostvare. S vremenom se Paula sve više osamljuje u svom braku i počinje da čezne za vrevom i svetlostima prestonice umetnosti, za Parizom. Worpswede joj postaje tesan. Ona je duboko verovala u to da će biti u stanju da voli svog muža, da bude dobra majka njegovom detetu i da će to sve spojiti sa svojom egzistencijalnom potrebom da slika – nade joj se nisu ispunile, umetnost proždire sve građansko, tako da je Paula, neostvarena kao slikarka, ostala prazna i usamljena.

Godine 1906. ona napušta Modersohna i odlazi u Pariz. U Parizu se njeno duševno stanje samo pogoršava. U psihičkoj krizi u koju je zapala, Paula Modersohn stvara svoja danas najvažnija, za istoriju slikarstva značajna dela, koja započinju epohu ekspresionizma, ali istovremeno sve više tone u lični duševni pakao. Sve vreme Otto Modersohn je podržava i finansijski i profesionalno. Za njega je brak bio zavet – on je prema Pauli osećao odgovornost i bio je svestan njenog umetničkog genija, koji nije razumeo, ali ga je poštovao i bio odlučan u tome da ga neguje dokle god mu ona to dopusti. Godine 1906, pokušavajući da se osamostali kao umetnica, Paula Modersohn stvara nekoliko akt-autoportreta koji se smatraju prvima te vrste u istoriji umetnosti – nehotično, prateći svoju umetničku podsvest, Paula Modersohn je kršila sve konvencije svog vremena, iako je bila odlučna u tome da ih sve do jedne savesno isprati. Godine 1907. Paula se vraća u Worpswede u sigurni zagrljaj svog supruga. Drugog novembra iste godine donosi na svet ćerku Mathildu, a 20. novembra, ustavši iz porodiljske postelje, iznenada umire od embolije.PageBreak
Delo Paule Modersohn-Becker sastoji se od portreta, pejzaža, mrtvih priroda i od nebrojeno mnogo autoportreta. Nema ničeg romantičnog u njenim slikama: motivi su jednostavni, obični, ali je forma, površina, konstrukcija inovativna, smela, a boje... boje Paule Modersohn- -Becker su boje novog sveta, drugog oka, senzibilnosti koje ona nijednog momenta nije bila svesna. Pogled Paule Modersohn zapravo je pogled naivnog, instinktivnog umetnika – ona se razlikuje od svega što je tadašnje slikarstvo imalo da ponudi.

Za svog života Paula Modersohn-Becker uspela je da proda svega pet svojih slika, uglavnom prijateljima čije je portrete radila, od oko 750 koje je naslikala. Godine 1917, povodom desetogodišnjice njene smrti, organizovana je njena prva izložba u Hanoveru, a tom prilikom objavljeni su i Paulini dnevnici kao i bogata prepiska sa prijateljima i kolegama. Godine 1933, s dolaskom nacionalsocijalista na vlast, delo Paule Modersohn- Becker biva proglašeno nakaznom umetnošću. Iako je Paula Modersohn-Becker svojim radom bila preteča umetničkim idejama XX veka, ona je do dana današnjeg ostala nepoznata umetničkoj javnosti van Nemačke. Za razliku od Gauguina, Van Gogha ili Cézannea, njeno delo nije postalo deo savremenog umetničkog obrazovanja i ostalo je izolovano. Ali boja sa slika Paule Modersohn-Becker, ta sita gusta paleta, ona je zapisana u jasnom prozračnom vazduhu Worpswedea.