U vreme kada je u ukupno 3.444 kuće u Beogradu živelo jedva 25 hiljada stanovnika, godine 1868. osnovano je Narodno pozorište. Iako dakle postoji 143 godine, srpski nacionalni teatar do danas nije imao monografiju u kojoj bi bili predstavljeni najbolji među najboljima koje, kada je o pozorišnoj umetnosti reč, ova zemlja ima i može da ponudi. Sve do danas. Zahvaljujući jednoj šarmantnoj i prodornoj dami koja je iz Moskve u Beograd, zajedno sa suprugom stigla 2009. godine, iz štampe je upravo izašla knjiga fotografija Skrivena lepota. Dama se zove Dina Johnsen, a monografiju Narodnog pozorišta potpisuje kao autor, producent, ali pre svega – fotograf.

Pre nego što ste počeli da se bavite fotografijom, deceniju i po ste proveli u publishing industriji?
Moj prvi posao u Moskvi bio je na poziciji marketing asistenta u italijanskoj kompaniji Merloni Elettrodomestici. Lako sam našla posao jer je moj engleski bio veoma dobar, počela sam da radim u septembru 1993, a već u oktobru sam putovala u Rim, zatim u Pariz... Bila sam sovjetska devojčica koja je širom otvorenih očiju počela da upoznaje veliki svet. Međutim, kako nisam veoma analitična osoba, marketing nije bio milje u kojem sam se osećala kao kod kuće. Bilo mi je potrebno nešto apstraktnije u čemu bi moja kreativnost došla do punog izražaja. Prešla sam u Continental Trading (1994), firmu koja je uvozila Cadbury čokolade, i tamo provela malo manje od godinu dana. Šefica mi je bila jedna tipična, jaka i prodorna Beograđanka, Svetlana Šupe. Mnogo sam od nje naučila i danas mi je odlična prijateljica. Zatim sam se našla u dnevnom listu The Moscow Times. Počela sam kao advertising sales menadžer, a onda ušla u Cosmopolitan, koji je u to vreme bio apsolutni broj jedan u Rusiji. Godine 1997. slavili smo 850 godina od osnivanja grada Moskve i čitav broj je bio posvećen jubileju. Imao je 850 strana, od kojih je 600 bilo oglasnih. Sama sam prodala 300, za sumu od milion dolara. Klima posttranzicione Rusije bila je takva da je samo malo profesionalne pameti moglo da napravi čudo. Godine 2001. sam prešla u Burdu i postala izdavač magazina Playboy. To su bile najbolje godine moje karijere u Moskvi.

Razlog da napustite posao i preselite se u Beograd krije se u ljubavi?
Sve te godine radila sam kao luda i nisam se baš snalazila emotivno. Moskovski muškarci su prilično komplikovani, zahtevni i razmaženi, i nikako nismo nalazili put, ni ja do njih, a ni oni do mene. Živela sam kao single devojka punih osam godina. Spletom neobičnih okolnosti, jedan Norvežanin osvojio je moje srce i danas je on moj muž i otac naše trogodišnje ćerkice.

Vaš suprug, Kjell-Morten Johnsen dobio je poziciju CEO-a u beogradskom Telenoru, a vi ste rešili da prekinete karijeru i dođete ovamo zajedno s njim?
Da, odlučila sam da pođem sa njim i napustim svoju karijeru u aprilu 2009. Nisam znala mnogo o Beogradu, osim to da je bio mnogo otvoreniji od naših gradova tokom sovjetske ere. Tako sam mislila da će biti poput Moskve, samo manji. S određenim predubeđenjem koje, koliko vidim, postoji i ovde – da je Srbija Rusija u malom, došla sam u grad koji je sve samo nije Moskva, u kojoj se sve vrti oko preskupih restorana, visoke mode i trošenja. Umesto toga naišla sam na šarmantnu oronulost jednog istinski underground grada, koji je za nekog poput mene, bio totalno stran. Shvatila sam da će moj život biti drugačiji: od sjajnog posla, strašnih gužvi u saobraćaju, večera u luksuznim restoranima i kupovine Manolo Blahnik cipela u radnji prekoputa ulice, do grada gde mnogi restorani ne rade nedeljom ili ponedeljkom.

Ali vas je Beograd inspirisao da zaronite u sebe i pronađete ono što vas zaista ispunjava – bavljenje fotografijom?
Moj život u Beogradu postao je uravnotežen i konačno sam uspela da se odmorim. A onda sam se zapitala: „Zašto sam ovde i koja je moja misija?“ Znala sam da se neću baviti istim poslom, tako da sam morala ponovo da se pronađem i radim nešto u čemu ću zaista uživati. Nisam sebe videla kao domaćicu koja sedi kod kuće i štrika... U novom gradu (Beogradu) i ja sam bila nova. Bila su mi potrebna nova iskustva, sve više mi se nametala potreba da (ponovo) otkrijem sebe. Shvatila sam da u ovoj fazi života želim da radim s ljudima. Fasciniraju me njihove priče koje se daju čitati iz crta njihovih lica, iz dobro fotografisanih portreta, objektivom uhvaćenih savršenih momenata iz njihovih života. Odlučila sam da se bavim fotografijom, što se, kao dodatni bonus, potpuno uklopilo u moju potragu za sopstvenom kreativnošću. S druge strane, fotografija je bila deo moje svakodnevice, deo mog profesionalnog života više od 15 godina. Preko prijatelja, septembra 2010. upoznala sam Milana Radovanovića, profesora na Akademiji umetnosti u Beogradu. Zajedno smo sproveli nekoliko foto-projekata. Ali, želela sam da napravim nešto još značajnije i došla na ideju da uradim monografiju Narodnog pozorišta u Beogradu.

Zašto baš Narodno pozorište, zašto glumci, baletani, operski pevači?
Pomenula sam već da me zanimaju ljudi, njihovi karakteri, da volim da radim s njima. A kad je već tako, želela sam da radim s najboljim materijalom, sa istinskim zvezdama. S druge strane, u većini zemalja, velike kulturne institucije od nacionalnog značaja mnogo su vidljivije. Ali ne i u Srbiji. Narodno pozorište je ustanova koja zaslužuje da bude otkrivena, kao i svi koji daju doprinos njegovom stvaralaštvu. Smatrala sam da je fotografija najbolji način da to uradim, jer jedna govori više od hiljadu reči. Znajući koliko je teško kulturnim institucijama da opstanu u ovoj zemlji, namera mi je bila da pokrenem projekat koji će ujediniti ljude poput mene, voljne i željne da podrže kulturu i talente koji joj daju život. U aprilu 2011. imali smo prvi sastanak sa Božidarom Đurovićem, upravnikom Narodnog pozorišta. Ponudili smo monografiju kao poklon nacionalnom teatru. Koncept je predstavljen početkom juna, a već krajem meseca, 25. juna, ugovor je potpisan. Iako smo svi radili besplatno, štampanje ovakve knjige košta. Projekat je ostvaren zahvaljujući posvećenosti Telenor fondacije, koja ga je podržala od samog početka.PageBreak

Ceo projekat, od početne ideje do promocije Monografije, realizovali ste za samo 11 meseci?
Radila sam sa fantastičnom ekipom mladih ljudi, dakle nisam bila sama. Cela priča ne bi mogla da bude ispričana bez Milorada Jovanovića, šefa produkcije Narodnog pozorišta, koji je koordinirao čitav proces u ime teatra. On je čovek koji čini da se stvari dese. Brz je, odlučan i pametan. Tu su, naravno, dva neprocenjiva saradnika iz ELLE tima, stilista Nenad Janjatović i šminkerka i producentkinja projekta, Branislava Kostić. Mnogo su mi pomogli i make up artist Dragan Vurdelja i ljudi iz njegove škole šminke. Takođe je nesumnjiv bio i doprinos Milana Radovanovića, koji mi je mnogo pomogao svojim savetima, pogotovo na početku. Prvo snimanje bilo je 23. avgusta, radili smo mladu balerinu Milicu Jević, a poslednje 15. oktobra sa ansamblom opere. Za tih pedesetak dana uradila sam oko šezdeset pojedinačnih portreta i veliki broj grupnih fotografija. Sve je to bilo jedno predivno iskustvo, a samo jedan od momenata koji ću uvek pamtiti je onaj sa operskom pevačicom Suzanom Šuvaković Savić, prelepom ženom koja nam je nakon fotografisanja, na ruskom otpevala Oči Čornie...

Iza vašeg projekta je stala Telenor fondacija, koja je već pomogla restauraciju Nacionalnog teatra u Oslu, kao i Baljšoj teatra u Moskvi?
Projekat foto-monografije prirodno se uklopio u strategiju Telenor fondacije, koja od svog osnivanja posebnu pažnju posvećuje podršci kulturnoj i umetničkoj produkciji, pokušavajući da je sačuva i podstakne njen razvoj. Istovremeno, Fondacija je uspostavila strateško partnerstvo sa Narodnim pozorištem koje se sastoji od niza projekata koji treba da pomognu rad ove važne kulturne institucije. Telenor inače poseduje reprezentativnu kolekciju srpske savremene umetnosti i dopala im se moja ideja da se okupi najbolje od najboljeg što srpska pozorišna scena ima da ponudi, sažme i upakuje u jednu luksuznu knjigu.

Biografija Dine Johnsen
Rođena je 24. maja 1969. godine u Kazahstanu. Hemijsko-tehnološki institut u svom rodnom gradu Čimkentu upisala je 1986. Kao dvadesetogodišnjakinja je shvatila da joj rad u hemijskoj industriji sa prosečnim znanjem nemačkog jezika neće doneti uzbudljivu budućnost. Odlučila je da nauči engleski u nameri da emigrira u SAD (da podsetimo, bile su to kasne osamdesete i Dina je živela u Sovjetskom Savezu). Diplomirala je 1992. i sa roditeljima se preselila u Rusiju. Karijeru u izdavaštvu započela je u kući Independent Media, u oglasnom odeljenju. Zatim je vodila prodaju u magazinima Cosmopolitan i Marie Claire, a nešto kasnije (2001), Dina je postala izdavač magazina Playboy za Rusiju. Takođe je bila producent dokumentarnog filma posvećenog pedesetogodišnjici američkog Playboya i junak dokumentarnog filma ATLAS Rusija (Atlantic Productions), koji je prikazivan širom sveta, uključujući i Srbiju. Otkako je napustila karijeru u Moskvi, Dina svoju kreativnost izražava kroz fotografiju.

Telenor fondacija
Telenor fondacija osnovana je u martu 2007. godine. Bavi se mladima, obrazovanjem, društveno ugroženim grupama, ali i razvojem kulturne produkcije i tržišta umetnosti. Telenorovu kolekciju srpske savremene umetnosti, koja je stalno izložena u poslovnim prostorijama u Beogradu, čini više od stotinu pedeset umetničkih dela nekoliko desetina savremenih srpskih umetnika. Fondacija pokreće i podržava aktivnosti koje doprinose unapređivanju i obogaćenju kulturnog života širom zemlje i decentralizaciji kulturne produkcije. Zahvaljujući takvim namerama i ciljevima, Telenor fondacija sa strateškim partnerom Narodnim pozorištem iz Beograda predstavlja foto-monografiju Skrivena lepota (engleski naslov The Unseen Beauty), kojom želi da prikaže život i delo pozorišta i ukaže poštovanje kulturnim i umetničkim vrednostima i ljudima koji ih stvaraju, razvijaju i čuvaju kao najveće blago.


Bez njih monografija ne bi bila ono što jeste
Prvi red, sleva nadesno: Dina Johnsen – autor i fotograf, Brana Kostić – producent i šminker, Dušica Pejić - konsultant, Nenad Janjatović - stilista, Katarina Grčić-Nikolić – stilista, kostimograf Narodnog pozorišta, Milorad Jovanović – izvršni producent projekta, direktor produkcije Narodnog pozorišta u Beogradu Drugi red, sleva nadesno: Duško Kukobat – frizer, Ljubica Mirković – šminker, Škola šminke Dragan Vurdelja, Dušan Đoković – strateški partner projekta, predsednik Saveta Akademije umetnosti, Beograd, Maja Radaković – šminker, Škola šminke Dragan Vurdelja, Dragan Vurdelja – glavni šminker, Škola šminke Dragan Vurdelja, Milan Radovanović – kreativni direktor, profesor Akademije umetnosti, Beograd, Vladan Radovanović – art director, Miraš Vuksanović – dizajner scene, odeljenje scenskog dizajna Narodnog pozorišta u Beogradu