Michelle Williams: Sjaj zvezda

Sveže je septembarsko veče u centru Njujorka. Michelle Williams i ja se na krovu hotela Trump Soho baškarimo na velikoj ležaljci. Voda zapljuskuje ivice hotelskog bazena, a na stočiću između nas su poluprazne čaše vina. Zapravo, ne bi trebalo da smo ovde. Ali nakon što smo nekoliko sati provele zatvorene u biblioteci par spratova ispod, konobar je poklekao pred našim upornim zahtevom za nekim mestašcetom na svežem vazduhu i krišom nas sproveo do krova, koji je te večeri bio zatvoren za goste. Priznaću odmah da ovo neće biti sasvim nepristrasna priča o Michelle. Naime, još dok sedimo ovde kao da smo jedine u Njujorku, znam da se zaljubljujem u nju. Intervjuisala sam žene koje su mi se sviđale, kojima sam se divila, žene sa takvim duhom, inteligencijom i stilom da sam ostajala zapanjena. Ali ovo je drugačije. Kada malo bolje razmislim o tome, leptirići su se verovatno pojavili juče dok sam gledala film My Week with Marilyn u sedištu kompanije Weinstein. Možda ne mogu da odvojim Michelle od lika koji toliko ubedljivo oživljava na velikom platnu. Jer, budite uvereni – a ovo ne govorim nepristrasno – ona jeste Marilyn Monroe u ovom filmu. Svaka pora, svaki uzdah, svako pućenje usana, svako vrckanje. Film govori o Colinu Clarku (Eddie Redmayne), mladiću koji dobija svoj prvi posao u filmskoj industriji na snimanju filma The Prince and the Showgirl, projektu koji režira i u kojem glavnu ulogu igra ser Laurence Olivier (Kenneth Branagh). Marilyn je u svom trećem braku sa piscem Arthurom Millerom i nakon što je on ostavi u Pinewood Studios u Engleskoj da bi se vratio u Ameriku, osetljiva zvezda potražila je podršku i utehu u Colinu.

Glumiti jednu od najslavnijih žena na svetu nije nešto što se shvata olako. Michelle umalo da ne prihvati ulogu, iako je znala da je želi čim je pročitala scenario. Čak i kada je režiser Simon Curtis doleteo u Njujork kod nje kući da joj je ponudi, nije bila sigurna da može da je prihvati i molila ga je da organizuje audiciju. „Rekla sam: ’Hoću da oboje budemo sigurni da to mogu, ne želim da mi ova uloga bude ponuđena iz bilo kog drugog razloga.’“

Za nju svaka rola donosi neku dozu stresa, određenu nervozu u stomaku, ali ovo je bilo drugačije. Pritisak koji je osećala zbog uloge Marilyn pretio je da je savlada: „Bila sam tako uplašena. [Dok sam snimala ovaj film] osećala sam se kao da sam u slobodnom padu. Mislim da sam im posle drugog dana rekla da će morati da mi oduzmu pasoš jer sam bila na korak od toga da pobegnem – želela sam da uhvatim sledeći voz za Alpe ili tako nešto, jer je bilo zastrašujuće.“

A strah je još nije napustio. „Nikad nisam toliko iščekivala da čujem reakcije ljudi na film“, kaže. Očigledno se oseća nelagodno zbog komplimenata koje joj upućujem. Njen strah od toga kako će publika prihvatiti film ne proističe samo iz šarmantne nesigurnosti u svoj glumački talenat. Michellina glavna briga bila je da ne razočara ženu koja je mrtva već 49 godina. „Osećam odgovornost prema Marilyn“, objašnjava, „i odgovornost prema svačijoj slici o njoj. Za nju čovek jednostavno ima želju da se brine na neki način.“

Bilo bi lako to isto reći za Michelle. Od vremena njene uloge nestašne tinejdžerke Jen u seriji Dawson’s Creek do pojavljivanja na crvenom tepihu na dodeli Oskara povodom nominacije za ulogu u filmu Brokeback Mountain, gde je nosila odlično ocenjenu žutu haljinu Vere Wang, postoji nešto u njoj što budi zaštitnički instinkt. I to nije jedina paralela između ove dve glumice. Obe su američke filmske zvezde koje su same stigle u Englesku i tamo pokušale da impresioniraju ekipu britanskih glumačkih velikana (u Michellinom slučaju to su Judi Dench i Kenneth Branagh), takođe, obe su za vreme snimanja u Pinewoodu imale 30 godina, a imale su čak i istu sobu za garderobu. Nakon što sam pogledala film, upitala sam Michelle kako je moguće nakon tako kompletne transformacije vratiti se u normalu na kraju svakog radnog dana. „Nekada se i ne vratite. Naročito sa Marilyn, jer ne želite to. Na neki način, osećam kao da je deo mene, nekada kao da mi je stara prijateljica, a nekada mi se čini da je zločin kad je napustim. Ona je bila neko kome su ljudi toliko bili potrebni, a uvek su je napuštali. Shvatila sam da sam, glumeći Marilyn, postala zahtevnija nego što zaista jesam kao osoba. Zahtevala sam mnogo od ljudi. Baš mnogo.“
PageBreakDa napravimo paralelu do gotovo nepristojnog stepena, neko bi mogao da tvrdi da je Michelle u prošlosti takođe bila ’napuštena’. Otišla je od kuće u petnestoj, preduzevši ne baš neuobičajen (barem za mlade glumce), ali ipak zastrašujući korak time što je podnela zahtev za pravnu nezavisnost od roditelja da bi mogla da radi bez njihovog pristanka. „Kada god razmišljam o tom periodu, pomišljam kako je neverovatno što sam ostala normalna“, kaže. „Dugo sam imala utisak da ne mogu da se nosim sa životom, pokušavala sam, ali bez ikakvih životnih veština ili saveta. Znam da će se to vama učiniti kao nešto uobičajeno, ali ja recimo nisam znala da se mora ići kod zubara. Nisam išla kod zubara 10 godina. Nisam znala da skuvam ništa, ništa, kada sam se odselila.“

Ironično, ali tinejdžerka koja se bori da sama preživi dobila je ulogu devojke koje su se roditelji odrekli, ali je pronašla sigurnost živeći sa babom, u seriji Dawson’s Creek. Jedna od originalnih tinejdžerskih drama koje su utrle put serijama poput The OC i Gossip Girl bila je među prvim porodičnim serijama koja je obrađivala teme kao što je homoseksualnost. „Volela sam Dawson’s Creek iz hiljadu razloga, ali verovatno jedina stvar koja me je nervirala jeste to što sam se osećala kao da prodajem idealizovanu verziju mladosti. Kada sam bila mlađa, gledala sam Beverly Hills, 90210 i nešto od tog bekstva od stvarnosti je neophodno. Ali mislim da u seriji ima i nekih delova zbog kojih pomislite da ne živite život kakav bi trebalo da živite.“ Moram da je pitam da li se stvarno tako osećala tada. Koliko bi tinejdžera osećalo takvu vrstu odgovornosti prema svojim vršnjacima? Ili dovodilo u pitanje taj uzbudljivi TV svet u kojem su se našli? „Jesam, stvarno sam se tako osećala, jer ne izgleda tako biti tinejdžer, ne izgledaju tako stvarni problemi. I to me je izjedalo“, žustro insistira. I više od svega, ta potreba da bude iskrena uticala je na njen izbor uloga posle toga. „Nakon toga, želela sam da radim samo na projektima sa kojima bi publika mogla da se poistoveti. Htela sam da snimam filmove koji su bili što bliži stvarnom životu.“ Kada smo već kod teme napuštanja, trebalo bi da raščistimo nedoumice oko Heatha Ledgera. Michellin bivši, otac njene ćerke Matilde, umro je od slučajnog predoziranja lekovima nekoliko meseci nakon raskida. Michelle ne želi da priča o tome i jasno to stavlja do znanja. Naravno, ne otkriva razloge, ali ko bi mogao da je krivi što želi da ljudi sude o kvalitetu njenog rada umesto o njenoj ljubavnoj prošlosti nakon osamnaest godina duge karijere i uloga u filmovima među kojima su Blue Valentine, Shutter Island, Prozac Nation i Synecdoche, New York, a da ne pominjemo dve nominacije za Oskara (do sada).

Stvar je u tome što je ona to što jeste zahvaljujući svemu kroz šta je prošla. Svi smo mi proizvod našeg iskustva. Ne verujem da bih sedela pored žene sa tako jasno izraženom saosećajnošću i skromnošću da nije činjenice da je preživela veoma okrutnu igru sudbine i uspela da se izbori sa njom.

Priča mi o snu koji je promenio njen način razmišljanja: „Išla sam kod gurua i stigla sam na početak reda kad mi je rekla: ’Tvoja prošlost je iza tebe’, i to mi je bilo veliko otkriće. Iza mene je. Nije više svuda oko mene. Nije više sve što vidim. I moram to da ostavim iza sebe, iako ne želim. Nekim danima samovoljno odlučim da ne radim to, ali moram ostaviti iza sebe prošlost ako želim da idem dalje.“

Odlazak dalje za sada, u 31. godini, sa Matildom na koju treba da misli, uključuje preseljenje iz Njujorka na „selo“. „Imam utisak da sam tamo bila čitavu večnost, jer sam odrasla u Montani“, objašnjava. „Živela sam među drvećem, zelenilom. I mislim da nikada ne možete da pobegnete od onoga što ste prvo naučili. Pritom mislim i na dobre i loše stvari. Recimo, kada u stvari zaboravljate svoju prvu vezu? Ili vaše najranije shvatanje o tome šta znači biti zaljubljen, šta znači uzvratiti nekom ljubav? Kada se oslobodite svojih prvobitnih obrazaca? Što se tiče sredine u kojoj živim, prilično sam srećna, jer je priroda za mene mesto gde uvek mogu da odem i osetim se preporođeno.“

Da li je to mesto na kome si srećna? Šta te čini srećnom? „Srećna sam kada je moja ćerka srećna, srećna sam kada... Srećna sam na više načina. Srećna sam u metrou.“ Srećna u metrou? Kako možeš biti srećna u metrou? „Metro je toliko dobar da ne mogu da poverujem da je legalan. Ono što volim kod njega je prilika, mogućnost, društvo. Pre neki dan sam bila loše raspoložena i ušla sam u metro. Onda je ušao neko obučen kao Michael Jackson i počeo da izvodi moonwalk. To me je nasmejalo i primetila sam da su svi oko mene na trenutak zaboravili na svoje probleme i takođe se smešili, tako da smo se zajedno smejali. To je dobra strana života u gradu gde ste konstantno okruženi ljudima. Ponekad možete doživeti neočekivanu povezanost sa nepoznatima.“
PageBreakMichelle nema problem s tim što je sama. Jasno je da je, kada radi, posao potpuno preokupira. Dok se pripremala za ulogu u filmu Blue Valentine, priču o bračnom paru čija se veza raspada, živela je sa partnerom iz filma Ryanom Goslingom šest meseci pre nego što je snimanje počelo, da bi se stvarno osećali kao bračni par. Što se uloge Marilyn tiče, čitala je i gledala sve što je mogla da pronađe, učeći i najmanje detalje napamet. „Počnete da primećujete sasvim sitne pokrete očiju ili usana. Onda takođe čitate o tome šta je govorila, na primer jednom je rekla nešto o tome kako je razmak između njenog nosa i vrha usana previše mali i, da bi ga produžila, pokušavala je da razvuče svoju gornju usnu. Mucala je i zbog toga je ponekad gubila dah kad priča, jer je pokušavala da zbrza reči da ne bi zastala na s-s-s.

Kada govori o svojim prijateljima, jasno se vidi njena jaka veza sa njima. „Busy!“, uzvikuje kad sam pomenula glumicu iz serije Cougar Town i Matildinu kumu Busy Philipps, i lice joj se iste sekunde ozarilo. Upoznale su se na snimanju serije Dawson’s Creek. Busy se kasnije priključila ekipi. Stigla je u vreme kad su junaci serije bili na koledžu, a igrala je Audrey Liddell. „Ona mi je postala neka vrsta mentora“, kaže Michelle. „Završavala je rečenice umesto mene, pomagala mi je u odlučivanju. Pričala bi mi priče da bi me podsetila ko sam ja u stvari. Ona je tip čoveka koji će, čak i da se zaglavite u blatu, od toga napraviti nešto fantastično i zabavno.“

Michelle lako upućuje komplimente drugima, ali izgleda gotovo nemoguće da bude takva i prema sebi. Kada si zadovoljna sobom? „Kada sam u prilici da pomognem drugome“, odgovara sa očiglednom iskrenošću. „Dugo sam osećala dug prema onima koji su mi činili usluge a da to od njih nisam ni tražila. Čak i kada su me samo pozivali na večeru svakog petka u vreme kada nisam znala sama da je spremim.“

I naravno, tu je Matilda. Predivna šestogodišnjakinja koja je veoma uzbuđena kad je mama pozove telefonom pre spavanja. „Voli sve što je za devojčice“, smeši se Michelle kada je pitam za nju, „ali voli i da se popne na drvo ili igra fudbal. Ima modrice svuda po nogama. Znate šta je za mene tako neverovatno za nju, i decu uopšte – to što svaki dan ide na igralište. I svakog dana se desi neka nezgoda, pad, tu su i modrice, posekotine, ogrebotine. Ali ipak, već sledećeg dana vraća se tamo sa istom energijom i uzbuđenjem.“

Michelle priznaje da bi volela drugo dete i da je mislila da će ga imati do sada, ali sležući ramenima kaže da „se to nije desilo“. Ono što bi Matilda volela jeste da njena mama ima dugu kosu, iako ni to nije u planu. „Baš sam se navikla na svoju frizuru, osećam se prirodno sa kratkom kosom. A prošlo je mnogo otkako sam imala dugu kosu, već pet godina“, objašnjava. „Naravno, jedini kojima se to sviđa jesu gej muškarci i moje drugarice. Strejt muškarcima se baš i ne sviđa ovakva frizura!“ Pauzira dok smišlja da li da kaže ostatak, a onda kao da je procenila da mi se može verovati. „Šišam se tako zbog jednog strejt muškarca koji je voleo kratku kosu i nosim je kao uspomenu na nekoga ko ju je stvarno voleo.“

Pitam se kako da joj se odužim za ovaj velikodušni gest i zaključujem da je najbolje što mogu da uradim to da joj dam priliku da, za promenu, definiše sama sebe. Kako bi sebe opisala, pitam je. „Ne znam! Ja sam majka...“ Zastajkuje i razmišlja, pokušavajući da mi objasni. „Danas kada sam se probudila, bila sam tako mrzovoljna, sve mi je smetalo i nisam želela nigde da idem. A opet, znam da ću se, kada se probudim sutra, osećati drugačije. Ipak, osećam želju da se promenim.“

Iako nevoljno, kažem Michelle da smo završile intervju i da mi je posvetila mnogo više vremena nego što sam očekivala. Osmehuje se i kaže da ostanemo još samo nekoliko minuta. Ćaskamo na razne teme i onda, najzad, silazimo s krova, pozivam joj taksi jer želim da se, bar na neki način, postaram da bude sigurna. I to je to. Da li je to prava ljubav ili slatka iluzija? Možda nikad neću saznati zasigurno, ali šta god da se desi, uvek ćemo imati Njujork.