Madonna: Umem da se menjam

S više od dve stotine miliona albuma prodatih širom sveta, rekordnim brojem turneja koje podižu kriterijume kreativnosti, uz konstantne promene i eksperimentisanje sa zvukom kojima kontinuirano postavlja standarde svetskog popa, Madonna s pravom nosi epitet kraljice ove vrste muzike. Albumom MDNA donosi nam inovativne pesme pune divlje energije i ritma, a istovremeno nudi neodoljive pop melodije koje su obeležje za nju tipičnih kompozicija. MDNA je nepogrešivi dokaz da je Madonna i dalje najinventivniji muzičar na svetu. U ekskluzivnom intervjuu otkriva nam šta ju je sve inspirisalo tokom rada na albumu, ali pričamo i o njenim drugim interesovanjima, porodici i ljubavi.

Pre svega, čestitke na ovom albumu. Pratim te od početka karijere, a ovaj bi mogao da postane jedan od mojih omiljenih.
Stvarno?

Da.
Lepo je to čuti.
Slušajući pesme opušteno zavaljen u fotelju, u jednom trenutku skočio sam na noge i počeo da vičem: „O Bože!“ Prvo što se pitam jeste šta si želela da poručiš ovim albumom. Čini se da ima nekoliko veoma različitih poruka, ali želim da te pitam šta te je inspirisalo pre nego što počnem da tumačim.
Završila sam sa snimanjem filma (Madonna je režirala film W.E.), za koji je bio potreban veoma drugačiji kreativni kapacitet. Bilo je to veoma ispunjavajuće iskustvo, ali istovremeno krajnje iscrpljujuće. Kao reditelju, motaju vam se razne ideje po glavi, što se dešava i kada pišete pesme ili osmišljavate nastup. Ali ne dobijate priliku da ih glumite u bilo kom pogledu. Pisanje, pevanje ili izvođenje pesme dolazi iz dubine duše. Osetila sam to posle nekoliko godina pisanja scenarija, a onda njegovog sastavljanja, potom kastinga, traženja lokacije, pa snima- nja filma. Onda je došao dosadan, na neki način zamoran posao – sedenje u mračnoj sobi s mojim vernim montažerom Dannyjem Tollom i montiranje filma. Pa slušanje bezbroj komentara bezbroj distributera. I još bezbroj prikazivanja filma, a da nikad nemate to zadovoljstvo koje osetite kada pišete pesmu i čujete je u prostoriji. Da vidite efekat koji ima na ljude. Ili da pevate pred publikom i dobijete momentalni feedback, ili ga ne dobijete, ali opet razumete da li ste se povezali s ljudima ili ne.
Prilikom rada na ovom albumu osećala sam se kao životinja u kavezu. Iako sam uživala u snimanju filma i zaista sam ponosna na njega, kao da sam htela da se vratim u vreme kad sam počinjala da sviruckam i jednostavnosti čistih emocija. Bilo je tako dobro svirati gitaru i pevati, na primer I'm a Sinner. Kao da to nisam radila godinama. A kada sam snimala vokale za Gang Bang, što je bila potpuna improvizacija, stajala sam u sobi i osećala kao da samo treba da vrištim. Da dopustim sebi da budem zaposednuta ovim likom Russa Meyera ili Quentina Tarantina. Jednostavno sam eksplodirala. Morala sam da olakšam dušu. Rekoh, bila sam kao životinja koju su pustili iz kaveza, koja želi da pokaže najrazličitije emocije. Sve one stvari koje čine život.PageBreak

Mora da je bilo mnogo dobro vratiti se – ne toliko svojoj oblasti, koliko mestu na kom imaš punu kontrolu – zato što smatram da se pogrešno misli da je film režiserova interpretacija.
Potpuno si u pravu, to je puna saradnja.

Ako ništa drugo, to je producentova interpretacija.
Pa znaš kako, desi se da glumac dođe na set neraspoložen, onda ceo dan provedeš držeći ga za ruku i još pokušavaš da izvučeš dobru glumu iz njega. Ili scenograf ima migrenu i moraš sam da urediš set. Ti si zapravo van kontrole po čitav dan, dok god snimanje traje.

Pravljenje muzike te onda vraća u zonu u kojoj se osoba koja voli da drži sve konce u rukama oseća dobro?
Znaš, ne volim toliko da koristim reč „kontrola“, jer je ljudi koriste i frljaju se njom kada se radi o mom kreativnom životu. Svi mi kažu da sam control freak, moram sve da kontrolišem. Stvar je u tome da u svemu što radim, čak i kad pišem pesme, uvek s nekim sarađujem. Cenim mišljenje drugih i želim ga. Ne mogu sama da radim. Nisam Prince, niti sam od onih izvođača koji mogu da sviraju svaki instrument i snime pesmu a da ne čuju reakcije drugih. Sve vreme moram da znam šta ljudi misle. Volim jednostavnost pisanja pesama, jer na kraju krajeva, jednostavno je. Imate melodiju. Imate neke reči. I pevate. To, nadamo se, dolazi iz vašeg srca ili milion različitih emocija. Recimo samo da je direktnije.

Razumem te.
Potrebna je saradnja. Nemam potpunu kontrolu, ali direktnije je i jednostavnije.

Kako si odlučila s kim ćeš sarađivati na ovom albumu? Imaš tri glavna producenta i oni su koproducenti. Veoma su različiti i sve troje ih lično poznajem. Imaš Bennyja [Benassija], ludog Italijana...
...koji jedva da zna reč engleskog!

Voleo bih da znam kako si komunicirala s njim.
Preko njegovog rođaka!

Stvarno, to je pomalo ludo i malo frustrirajuće, siguran sam.
Da, bilo je u početku. Prvog dana htela sam sebi kosu da iščupam. Ali kad radite s novim ljudima, uvek morate da pronađete nešto zajedničko s njima, a onda smislite šta dalje. S Williamom Orbitom sam sarađivala i ranije i nešto veoma magično se desi kad radim s njim. On je izmučena duša i izvlači izmučenu dušu iz mene. Takođe, misli su mu izuzetno neorganizovane. Mrzeće me zbog ovoga što ću reći, ali on je kao ludi naučnik. Počnemo da radimo na pesmi, a on kaže: „O Bože, imam najneverovatniju ideju.“ Pomislite da misli na pesmu na kojoj trenutno radite, a onda odete do toaleta i vratite se, i shvatite da on radi na potpuno novom songu, koji je takođe neverovatan. I onda mu kažete: „Drugar, vratimo se na prvu pesmu.“

Veoma je lako zaneti se s njim, jer je strastven kada radi. Izražava se veoma jasno, ali je on prosto ludi naučnik. Ima svoje bubice, ali radim s njim na veoma specifičan način. Ono što proistekne iz naše saradnje veoma je jedinstveno. Onda, tu je Martin Solveig. Veoma je sličan meni u smislu toga da je krajnje organizovan, metodičan. Delimo istu ljubav prema stranim filmovima, mahom francuskim i italijanskim i najviše iz pedesetih i šezdesetih. Za sve pesme koje smo zajedno uradili koristili smo filmove kao metafore, nešto kao polazne tačke. Oboje smo opsednuti Alainom Delonom, pa je tako i nastala stvar Beautiful Killer. O Martinu Solveigu uglavnom se misli kao o DJ-u, ali on je zapravo veoma talentovan muzičar. Bilo je prilično lako sarađivati s njim. Otvorio je moju ironičnu stranu, ljubav prema jeziku i ljubav prema ritmu jezika, dok William budi u meni tu, kao što sam ranije pomenula, izmučenu dušu. Ono što je proizašlo iz saradnje s njima prilično je različito, ali mislim da je podjednako interesantno i uzbudljivo za slušanje.PageBreakApsolutno. Ono što volim kod Martina jeste to što se razume u groove, očigledno, ali on je, kao i većina ljudi iz dela sveta iz kog dolazi, zaljubljen u pop. On je majstor pop taktova.
Da, jeste. On radi sa mnom otprilike kao što je to David Mallet radio kao scenarista, u smislu da je slušao stvari, pa bi rekao: „Izbaci taj slog“. Rekla bih mu: „To je veoma važan deo reči“, a on bi odgovorio: „Samo izbaci slog, pa vidi kako će ispasti“, ili „Izbaci misao“. Onda bih ja rekla „Ali to gramatički nema smisla“, ali u stvari ima. Martin je neko ko razume pop muziku i njenu simetriju.

Želim da pričamo o nekim od mojih omiljenih pesama s ovog albuma, Gang Bang. Ne znam ko, ali neko te je stvarno iznervirao! Meni je ta najbolja... Želim tu pesmu na iPodu dok se Times Squarom svakog dana pešice vraćam kući s posla.
To je prava osvetnička pesma.

Stvarno jeste. Ima toliko slojeva... jer dok sam je slušao, pomislio sam kako je ova osoba na korak od najveće, neverovatne tuge. I sviđa mi se metafora o umiranju za nekog. Kao da je to dokaz ljubavi. Bio sam jednom u vezi s nekim ko je verovao da je najbolja potvrda ljubavi...
...smrt.
...da umreš za nekoga.
To je veoma nihilistički romantično. Pesma je veoma slojevita jer, s jedne strane, zvuči kao da govorim nekom da se j..., a s druge strane, kao što sam rekla, tu je taj lik i ideja o tome da se kaže nekom da vozi, samo da nastavi da vozi. I o preuzimanju kontrole i nazivanju muškarca bitch. Da žena nazove muškarca bitch za mene je najveće omalovažavanje. Ali opet, ima tuge u tome, slomljenog srca, ali i humora.

Postoji deo u pesmi koji me natera svaki put da pomislim kako će svaki trandža iz Harlema poludeti za njom. To je West Side Highway u Nujorku, 1992. godina. Znaš o čemu govorim, zar ne?
Naravno!

...sve trandže vouguju u transu. To je tako savršen trenutak u vremenu.
DA!

Ali za mene, suprotnost tome je pesma Superstar...
To je TOTALNA suprotnost.

Da li je fer tumačiti je kao sledeći nivo pesme Little Star s albuma Ray of Light?
Hm... ne bih upotrebila to poređenje, ali bih rekla da je u kontrastu s pesmom Gang Bang. Govori o pronalaženju muškarca na kojeg možeš da se ugledaš. I njihovom poređenju s uzorima koje ja očigledno obožavam – John Travolta u Groznici subotnje večeri, Bruce Lee, Abraham Lincoln. Pominjem ljude na koje se ugledam i kojima se divim i oni su superzvezde za mene. I poredim predmet moje ljubavi sa svim tim ljudima.

Mislim da sam pomenuo Little Star zbog glasa tvoje ćerke u pesmi.
Aha, razumem.

Zvuči tako divno.
Da, ima neverovatan glas, ali nikad to neće priznati. Ona kaže: „Mama, samo skini moje ime s albuma.“ Rekla sam joj: „Prekasno.“ [smeje se]

Da li je istina da će ići na turneju s tobom?
Sigurno. Moram da je držim na oku. Petnaest joj je godina. Ali još nije odlučila čime želi da se bavi. Tako mi funkcionišemo [smeje se]. Tako Vage funkcionišu. Ne mogu nikako da se odluče. Divno svira klavir, neverovatna je pevačica, ali prolazi kroz tu ne želim da me iko primeti fazu, tako da će možda sređivati kosu i šminku ili oblačiti ljude u garderobi.

Hajde da pričamo o pesmi I Don’t Give a...
Fokusirao si se na moje ljutite pesme [smeje se].

Pogodile su mi žicu...
Sigurna sam da možeš da se poistovetiš s njima. Nadam se da svi mogu.