Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Mirjana Karanović: Život kao glumačka pirueta

O ravnopravnosti, ženskoj slobodi i o tome ko su moderne heroine razgovarali smo sa jednom od najvećih glumica sa ovih prostora, Mirjanom Karanović.

 Izvor: Foto: Dušan Reljin/Adria Media Serbia

Tekst: Nataša Atanacković

Od početka karijere Mirjana Karanović svojim glumačkim bravurama izaziva divljenje. I od malih uloga pravila je antologijske. Za sve to vreme nikada nije oklevala otvoreno da kaže šta misli o stanju u društvu, a za društveni angažman dobijala je i zvanična priznanja, kao i podršku javnosti. Na kraju leta, koje je provela radno, snimajući dva nova filma, pronašla je malo vremena da učestvuje u novom igrano-dokumentarnom serijalu O rodnoj ravnopravnosti, koji je nedavno počeo da se prikazuje na RTS-u. Pitamo je kako je postala deo tog projekta i kakva je njena uloga u njemu.

„Dobro je što se to prikazuje na nacionalnoj televiziji i što se takva tema pokreće, ali moja uloga tu nije nimalo senzacionalna, prilično je konvencionalna, i to je više uloga najavljivača. Pozvali su mene jer sam toliko eksponirana po pitanjima ravnopravnosti bilo koje vrste. U serijalu učestvuje veliki broj žena koje će sigurno kazati neke veoma bitne stvari.“

Kakav je vaš stav o rodnoj ravnopravnosti? Da li ovo društvo doživljavate kao još uvek patrijarhalno, bez obzira na sve promene poslednjih decenija?
Doživljavam ga kao veoma patrijarhalno, a to je patrijarhalnost koja se krije iza neke mimikrije, lažnih, ili tačnije rečeno prividnih sloboda. Pitanje ravnopravnosti među polovima jedno je od ključnih pitanja ravnopravnosti među ljudima, to je međuljudski odnos koji se menja i kojem treba veoma mnogo vremena da bi se razvio. To nije nešto što je zauvek dato, ili se deklaracijama i propisima može meriti da li imaš pravo: činjenica da ono u nekim državama postoji ne znači da se zaista i koristi. U tom smislu je borba za ravnopravniji položaj nešto što je davno započelo, početkom prošlog veka, a mislim da će na ovim prostorima trajati najmanje još toliko. Želja žena da rade nešto drugo od onoga što se od njih očekuje jeste nešto s čim ne moraju samo muškarci da se izbore već i one same.

Da li vam se čini da je ipak, i to ne samo na planu partnerskih odnosa, zavladalo doba površnosti?
Mislim da je ideja koju žene kao devojčice imaju o svom budućem životu i dalje veoma romantična, idealistička, ne verujem da one sa deset godina maštaju o svom budućem dragom kao nekom ko ima kofere pune para, već o nekom ko je lep, šarmantan, duhovit, s kim mogu da rade razne zabavne stvari. A onda se s odrastanjem stvari menjaju. U celom svetu dešava se promena na idejnom planu, materijalne stvari i uopšte spoljašnjost postaju mnogo važnije od sveta ideja i sveta duha. Meni, koja sam odrasla na talasu ’68, tog oslobađanja duha, kada su se razbijali tabui i u jednom kratkom periodu potpuno se srušila klasična slika idealne veze između muškarca i žene, sve ovo što se dešava danas veoma je teško da posmatram i analiziram. Ponekad pomislim, da li sam stara pa me vreme mimoilazi, ali vidim da je pitanje spoljašnjosti danas važnije nego ikada. S jedne strane smatram da to i nije tako loše, zato što ljudi teba da brinu o lepoti izgleda, ali zapostavljen je svet ideja, svet originalnosti i lepote duha. To je mesto jedne totalne slobode, između ostalog, na primer, da izložiš sebe na društvenim mrežama.

Čini se da se vi držite podalje od društvenih mreža. Šta mislite o tom svojevoljnom gubljenju privatnosti, ali i uticaju koji one imaju danas?
Imala sam profil na Facebooku nekoliko meseci, a onda sam videla da ne znam šta da radim s tim. Ljudi su mi slali zahtev da postanemo prijatelji, a onda sam shvatila da je moj pojam prijatelja nešto sasvim drugo od onoga što ti ljudi podrazumevaju i tada sam jednostavno izbrisala profil. Meni je iovako teško da sklapam prijateljstva – imam veoma malo prijatelja, sve ostalo su poznanici. Istina je da je došlo do relativizovanja svega, sve je postalo dajdžestirano, ali ja osećam da to ne može biti dugog daha.

Umetnost ipak opstaje u takvom svetu.
To je zato što umetnost funkcioniše potpuno mimo tih pravila. Ovaj svet meni liči na one atletske trke u kojima imate tzv. zeca trkača koji povuče trku, pa u nekom trenutku odustane. Ovo društvo je kao taj zec, koji ubrzava i tera nas da jurcamo za njim, ali u toj trci mnogi će se umoriti. Pa evo, pogledajte samo Madonnu: uvek se pitam šta će ta žena dalje da uradi, jer ona ima moje godine, doduše razumem potpuno da ne želi da pristane na ono što godine nose, ali njeno ponašanje više ne izaziva divljenje, već samo gledamo kad će da padne i polomi kuk. Čemu sad čirlidersica u pedeset petoj godini? Iako sam osoba koja navija za pravo da se i u stotoj godini nosi mini suknja, ovde se ne radi o pitanju lične slobode, već o pritisku koji na žene vrši društvo da se bude savršen.

Naročito u svetu slavnih, Holivuda, modela.
I pogotovo u svetu jako mladih ljudi, jer je to nešto što na njih najlakše i najbrže utiče. Mislim da se danas više nego ikad bojimo da budemo izolovani, odbačeni, neprihvaćeni kao osobe. Nekada, kada su postojala čvrsta pravila u društvu, život je bio mnogo jednostavniji, emocije su se krile, društvena pravila bila su veoma obavezujuća, a to što su pojedinci bili lično nesrećni ili neostvareni, to nije bilo tema. A danas ljudi praktikuju to pravo da mogu uvek da kažu šta misle, čak i onda kad je to mišljenje krajnje površno i proizvoljno, prihvataju ili odbacuju stvari veoma brzo i pitanje odanosti danas je više pitanje moralne odluke nego moralne obaveze. Sloboda je donela mnoge dobre stvari, ali i velike odgovornosti, koje često kao ljudi ne možemo da ispratimo.

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity