Tekst: Nataša Atanacković

Od početka karijere Mirjana Karanović svojim glumačkim bravurama izaziva divljenje. I od malih uloga pravila je antologijske. Za sve to vreme nikada nije oklevala otvoreno da kaže šta misli o stanju u društvu, a za društveni angažman dobijala je i zvanična priznanja, kao i podršku javnosti. Na kraju leta, koje je provela radno, snimajući dva nova filma, pronašla je malo vremena da učestvuje u novom igrano-dokumentarnom serijalu O rodnoj ravnopravnosti, koji je nedavno počeo da se prikazuje na RTS-u. Pitamo je kako je postala deo tog projekta i kakva je njena uloga u njemu.

„Dobro je što se to prikazuje na nacionalnoj televiziji i što se takva tema pokreće, ali moja uloga tu nije nimalo senzacionalna, prilično je konvencionalna, i to je više uloga najavljivača. Pozvali su mene jer sam toliko eksponirana po pitanjima ravnopravnosti bilo koje vrste. U serijalu učestvuje veliki broj žena koje će sigurno kazati neke veoma bitne stvari.“

Kakav je vaš stav o rodnoj ravnopravnosti? Da li ovo društvo doživljavate kao još uvek patrijarhalno, bez obzira na sve promene poslednjih decenija?
Doživljavam ga kao veoma patrijarhalno, a to je patrijarhalnost koja se krije iza neke mimikrije, lažnih, ili tačnije rečeno prividnih sloboda. Pitanje ravnopravnosti među polovima jedno je od ključnih pitanja ravnopravnosti među ljudima, to je međuljudski odnos koji se menja i kojem treba veoma mnogo vremena da bi se razvio. To nije nešto što je zauvek dato, ili se deklaracijama i propisima može meriti da li imaš pravo: činjenica da ono u nekim državama postoji ne znači da se zaista i koristi. U tom smislu je borba za ravnopravniji položaj nešto što je davno započelo, početkom prošlog veka, a mislim da će na ovim prostorima trajati najmanje još toliko. Želja žena da rade nešto drugo od onoga što se od njih očekuje jeste nešto s čim ne moraju samo muškarci da se izbore već i one same.

Da li vam se čini da je ipak, i to ne samo na planu partnerskih odnosa, zavladalo doba površnosti?
Mislim da je ideja koju žene kao devojčice imaju o svom budućem životu i dalje veoma romantična, idealistička, ne verujem da one sa deset godina maštaju o svom budućem dragom kao nekom ko ima kofere pune para, već o nekom ko je lep, šarmantan, duhovit, s kim mogu da rade razne zabavne stvari. A onda se s odrastanjem stvari menjaju. U celom svetu dešava se promena na idejnom planu, materijalne stvari i uopšte spoljašnjost postaju mnogo važnije od sveta ideja i sveta duha. Meni, koja sam odrasla na talasu ’68, tog oslobađanja duha, kada su se razbijali tabui i u jednom kratkom periodu potpuno se srušila klasična slika idealne veze između muškarca i žene, sve ovo što se dešava danas veoma je teško da posmatram i analiziram. Ponekad pomislim, da li sam stara pa me vreme mimoilazi, ali vidim da je pitanje spoljašnjosti danas važnije nego ikada. S jedne strane smatram da to i nije tako loše, zato što ljudi teba da brinu o lepoti izgleda, ali zapostavljen je svet ideja, svet originalnosti i lepote duha. To je mesto jedne totalne slobode, između ostalog, na primer, da izložiš sebe na društvenim mrežama.

Čini se da se vi držite podalje od društvenih mreža. Šta mislite o tom svojevoljnom gubljenju privatnosti, ali i uticaju koji one imaju danas?
Imala sam profil na Facebooku nekoliko meseci, a onda sam videla da ne znam šta da radim s tim. Ljudi su mi slali zahtev da postanemo prijatelji, a onda sam shvatila da je moj pojam prijatelja nešto sasvim drugo od onoga što ti ljudi podrazumevaju i tada sam jednostavno izbrisala profil. Meni je iovako teško da sklapam prijateljstva – imam veoma malo prijatelja, sve ostalo su poznanici. Istina je da je došlo do relativizovanja svega, sve je postalo dajdžestirano, ali ja osećam da to ne može biti dugog daha.

Umetnost ipak opstaje u takvom svetu.
To je zato što umetnost funkcioniše potpuno mimo tih pravila. Ovaj svet meni liči na one atletske trke u kojima imate tzv. zeca trkača koji povuče trku, pa u nekom trenutku odustane. Ovo društvo je kao taj zec, koji ubrzava i tera nas da jurcamo za njim, ali u toj trci mnogi će se umoriti. Pa evo, pogledajte samo Madonnu: uvek se pitam šta će ta žena dalje da uradi, jer ona ima moje godine, doduše razumem potpuno da ne želi da pristane na ono što godine nose, ali njeno ponašanje više ne izaziva divljenje, već samo gledamo kad će da padne i polomi kuk. Čemu sad čirlidersica u pedeset petoj godini? Iako sam osoba koja navija za pravo da se i u stotoj godini nosi mini suknja, ovde se ne radi o pitanju lične slobode, već o pritisku koji na žene vrši društvo da se bude savršen.

Naročito u svetu slavnih, Holivuda, modela.
I pogotovo u svetu jako mladih ljudi, jer je to nešto što na njih najlakše i najbrže utiče. Mislim da se danas više nego ikad bojimo da budemo izolovani, odbačeni, neprihvaćeni kao osobe. Nekada, kada su postojala čvrsta pravila u društvu, život je bio mnogo jednostavniji, emocije su se krile, društvena pravila bila su veoma obavezujuća, a to što su pojedinci bili lično nesrećni ili neostvareni, to nije bilo tema. A danas ljudi praktikuju to pravo da mogu uvek da kažu šta misle, čak i onda kad je to mišljenje krajnje površno i proizvoljno, prihvataju ili odbacuju stvari veoma brzo i pitanje odanosti danas je više pitanje moralne odluke nego moralne obaveze. Sloboda je donela mnoge dobre stvari, ali i velike odgovornosti, koje često kao ljudi ne možemo da ispratimo.PageBreak
Kako ste vi reagovali na to što su mediji, čak i kada ste vi u pitanju, voleli da tragaju za senzacionalizmom?
Rok trajanja takvih dela je kratak, sve to jednostavno prođe, kao nekakva smrdljiva tableta koja prosto ispari i nestane. Takve stvari ne pamtim, jer moj život je mnogo veći i bogatiji od toga. Verujem da ljudi generalno imaju mnogo širu sliku o meni od tog jednog novinskog članka. Određivati se prema trenutnim trendovima je nešto što ne možemo da izbegnemo. Činjenica je da sam i ja takođe u tom svetu površnosti – i sama imam misli koje bih nazvala površnima, ali one nisu ono što mene određuje, niti one vode moje postupke. Ono što čini život i što je trajno jesu mnogo veće stvari.

Poznato je da se nikada niste libili da podržite LGBT populaciju, niti ostale diskriminisane grupe. Koliko vaš i glas drugih javnih ličnosti može da pomogne da se njihov položaj u društvu promeni?
Mislim da će imati efekta. Kad zakotrljate jedan kamenčić, to izgleda malo, ali nikada ne ostane samo na tome. Ako govorimo konkretno o LGBT osobama, najvažnije je da oni sami u najvećoj meri preuzmu tu borbu za sopstvena prava. Ni muškarci nisu tako lako dali ženama njihova prava, bilo je bitke, ona se i dalje vodi u mnogim krajevima sveta. Niko neće da dođe, da ti pokuca na vrata i kaže ’izvoli’. Pitanje ravnopravnosti je pitanje borbe za ravnopravnost. To je stalna borba. Isto je s demokratijom. Niko nam je nije poklonio. U najrazvijenijim demokratskom zemljama postoje mehanizmi i tradicija u borbi s nedemokratskim pojavama. Ljudi se tamo i dalje bore za ovaj poredak. Stalno moraš da ga proveravaš, testiraš, jer uvek će biti nekih koji će želeti da ga zloupotrebe i iskoriste za svoje sopstvene potrebe. Tako je i sa odnosima među ljudima. Jednostavno želite da saznate nešto o onome s kim se družite ili koga volite, da prihvatite sve šta ta osoba jeste, i u obrnutom smeru. Treba da prihvatimo razlike i da ih poštujemo. A mi imamo problem ne samo da prihvatimo drugačije po seksualnom opredeljenju već i one koji drugačije izgledaju. Da li ste nekada videli u Beogradu da ljudi malog rasta imaju bilo kakvu društvenu ulogu? Ili ljudi u kolicima, ili slabovidi? Oni ovde nikada nisu bili junaci, dok se na primer u Americi hendikepirani ljudi bave glumom, osvajaju Oskara. A ovde se dešava da na festivalu u Nišu nije nagrađena glumica iz filma Klip zato što nije završila Akademiju. Mi nismo svesni toga u kojoj meri se služimo predrasudama. Ne biti osoba koja diskriminiše iziskuje napor, stalno preispitivanje.

Da li to osvajanje lične slobode vidite kao niz malih pobeda ili jednostavno kao način života?
To jeste način života, jer kad krenete da se borite, vi se borite za svoj život, a onda to ponekad postane bitno i za druge živote. Ako posmatrate velike ljude koji su pokrenuli mase, Gandija, Mandelu, oni su se borili najpre za svoj životni prostor, a onda su pokrenuli i ostale. I nikad se ne zna, jer cilj vašeg života i nije da pokrenete mase, budući da to možete da uradite jedino ako manipulišete ljudima. Ako se borite dan za danom, na kraju svog života možete da napravite rezime – i da vidite da li ste heroj ili kukavica.

Ko su za vas moderne heroine?
Švedska je radila projekat Seven, o ženama aktivistkinjama, borcima za ljudska prava širom sveta. Njih sedam ispričalo je svoje ispovesti, ali takvih žena kao što su one ima mnogo, to su fantastične žene koje se herojski bore za to da se, na primer, napravi škola u nekoj pustinji. Jedna od tih žena je Mukhtar Mai, pripadnica jednog podređenog plemena u Pakistanu. Da bi se umilostivilo elitno pleme, otac ju je kao devojčicu odveo kod njihovog vođe, gde je doživela grupno silovanje. Ona se vratila u svoje selo, poništena kao osoba i najstrašnije je što su je i njeni sunarodnici osudili i gledali je kao oštećenu robu. Imala je dva izbora: ili da se ubije, ili da pokuša da nađe pravdu. Odlučila je da tuži silovatelje, a prethodno je naučila da čita i piše da bi mogla da napiše tužbu. I uspela je da dobije taj proces, što je bilo potpuno čudo. Novcem od odštete izgradila je školu za devojčice i postala učiteljica. Za mene je ona heroj. Postoji mnogo žena koje su uradile velike stvari u svojim sredinama i žrtvovale se da bi se desila neka promena, i to u društvima u kojima svaka promena znači pretnju opstanku.

Da li je takva i junakinja Dobre žene, scenarija za film koji će se snimati, a za koji ste dobili nagradu na poslednjem Sarajevskom filmskom festivalu?
To je nagrada televizije Arte, koja je moćan producent. Oni naročito podržavaju nezavisne projekte i uključiće se kao koproducenti bez uslovljavanja koja važe kod drugih filmskih fondova. Dugo sam tu priču nosila u glavi, najpre je to bila jedna maglovita ideja, a onda sam pre dve godine uzela olovku u ruku i za kratko vreme napisala scenario – naravno, onako kako sam znala. Čak sam u prvom trenutku mislila da angažujem nekoga ko se zaista bavi pisanjem scenarija, međutim nisam videla nikoga kome bih poverila tu priču i ko bi razumeo šta želim njome da postignem. Taj tekst sam poslala Mirku Kovaču da mi kaže šta misli i eventualno sarađuje sa mnom. Za saradnju nije imao vremena, ali dao mi je neke vrlo dobre komentare i podršku. Zatim sam odlučila da pozovem mladog reditelja Stevana Filipovića, dopada mi se ono što je do sada uradio, kao i tekstovi koje piše. Videla sam da slično razmišljamo o raznim stvarima i tako smo nas dvoje počeli ozbiljnije da se bavimo tim scenarijem. Mogu da vam otkrijem da je to priča o porodici u jednom malom gradu u Srbiji, o suočavanju s prošlošću i istinom koja se otkriva u jednom trenutku. Ta žena mora da se suoči sa sopstvenim životom, s tim ko je, šta hoće, što dovodi do promena.

Da li u tom pravcu vidite svoj razvoj kao umetnika?
Da, mislim da je to put kojim ću nastaviti dalje. Želim da proširim svoje znanje na rediteljski i scenaristički posao, ali ne kao neko ko je školovan za to, već jednostavno imam želju da se bavim pričama i temama za koje sam lično zainteresovana.

Postoji li, inače, neki ključ po kojem birate uloge?
Najpre, važno mi je s kim sarađujem, tj. reditelj. Ne mogu da sarađujem s nekim ko me ne uvažava kao osobu, ko me ne prihvata, nego sam mu potrebna da odradim neki posao. Ja nikada ne odrađujem posao, uvek želim da učestvujem u procesu. Važno mi je takođe da i u najjednostavnijoj priči mogu da napravim nešto više. Da postoji prostor za neku glumačku piruetu ili salto. To je onda radost. Radost profesije kojom se bavim.