"Kamera ga voli. To je dar. Neopisivo je! To se ne može ni naučiti, ni izbrusiti. Sa tim se rađa, a upravo to "nešto" je u očima Ryana Goslinga", priča Nicolas Winding Refn, eminentni danski režiser koga poštuju filmofili još od njegovih početaka iza kamere (Pusher, Bronson) i koji se široj publici otkrio 2011. godine uspehom filma "Drive".

I zaista, kad se Gosling pomera isped Refnove kamere, on povlači mešavinu čistog erotizma i prigušene brutalnosti podsećajući na magijsku igru onih koji ne moraju da pričaju da bi poželeli da ih slušamo. "Only God Forgives" je priča o porodičnoj osveti u ozloglašenom Bangkoku. Goslingu i Refnu je to drugi zajednički film, u kome su obojica hteli da odmaknu još dalje sa započetim eksperimentisanjem u "Drive"-u.

Da bismo to razumeli, moramo se vratiti na njihov prvi susret koji nam opisuje Ryan Gosling: "Našli smo se na večeri u jednom restoranu u Santa Moniki i to nije baš tako slavno prošlo; praktično nismo jedan drugom imali da šta da kažemo. U kolima, dok sam ga pratio, slušali smo muziku, nismo razgovarali, i on je rekao: "Upravo ovako bi trebalo da izgleda film. Živim u Los Andelesu od šesnaeste godine i često mi se dešava da krenem noću kolima, da stavim disk i da besciljno vozim. Volim to čudno stanje, kad stigneš na destinaciju, a da se ne sećaš samog puta. Te večeri smo se razumeli, faktički bez reči."

Rezultat te saradnje su dva filma obavijena neverovatnim ćutanjem, sa minimalističkim dijalozima u kojima je Gosling zablistao svojim sirovim izgledom, usporenim načinom na koji se kreće, kao da je vazduh tečan, tako da dramska tenzija postaje opipljiva. "Kad bi "Drive" predstavljao san, "Only God forgives" bi bio košmar", objašnjava Refn. "Imao sam na umu protagonistu koji hoda kao mesečar; kad se probudimo iza sna, sećamo se više osećaja, nego dijaloga."

Kod Goslinga, ćutanje se doživljava kao povratak izvorima: "Kad sam bio mali, sanjao sam da budem plesač, potom me je Mickey Mouse Club gurnuo u naručje komediji. Ali ono što me suštinski zanima je pokret. Retko kad sam imao prilike to da probam na filmu. Nicolas mi je otvorio tu mogućnost."

PageBreak

Dok pričate sa njima imate osećaj da su njegovu sudbinu, više nego ičiju drugu, oblikovala poznanstva.

Rođen u Kanadi 1980. godine, počinje karijeru sa 13 godina na Disney Channelu, pored Britney Spears i Justina Timberlakea. Trebalo je sačekati 2004. godinu da bi mu Nick Cassavetes dao šansu poverivši mu ulogu protagoniste u filmu "The Notebook" (Beležnica). Zatim slede manje ili više značajne uloge, dok se njegov put nije ukrstio sa putem Dereka Cianfrancea. Zajedno su više godina radili na jednom pomalo ludom kinematografskom projektu: snimali su, u intervalu od šest godina, početke, a potom i gašenje jedne ljubavne priče.

"Blue Valentine" se pojavljuje 2010. godine i najavljuje za Goslinga godinu umetničkog i komercijalnog uspeha koji ga otkrivaju na svim poljima: politička drama u "The Ideas of March", filmu koji je režirao George Clooney, romantična komedija "Crazy, Stupid, Love", nasilni triler „Drive“...  Od tada, snimio je drugi film sa Cianfranceom - "The Place Beyond the Pines",začuđujuću varijaciju na temu sudbine i snage nasleđa.

Na snimanju se zaljubljuje u Evu Mendes, koju tada uključuje u svoje prvo autorsko dugometražno ostvarenje, "How to Catch a Monster". “Mešanje ličnog sa profesionalnim, akcije sa uzdržanošću, ali bez lažne skromnosti, stvorilo je posebnu karijeru i izgradilo kreativnost”, smatra Gosling.

"Imam istog menadžera od svoje četrnaeste godine, istog agenta od šesnaeste... "Only God forgives" je moj drugi film sa Nicolasom, i sanjam da ponovo radim sa njim. Lakše je snimati zajedno kad se poznajete, dijalog može da se vodi kontinuirano i više se ne ljubimo iz ljubaznosti što je karakteristično za početke i predstavlja prepreke za ideje".

Njegov intimni život se prirodno projektuje na veliki ekran, a njegova senzualnost nije nikoga ostavila ravnodušnim.  "Snimati nekoga, kao i igrati za nekoga, stvara vrlo blizak odnos", poverava Winding Refn. Među muškarcima, Gosling važi za "homoerotičnog".

Gluma se obraća primarnom instinktu. Instinkt je ključna reč koja bi opisala njegovu glumu, nešto životinjsko što posebno dotiče filmofile, izluđuje devojke i što je pronašlo čudesnog odjeka u metodu rada Nicolasa Windinga Refna.

"Snimili smo film hronološki", objašnjava glumac, što omogućava da se likovi grade temeljno. To je direktno uticalo na kraj filma: moja majka, koju je igrala Kristin Scott Thomas, trebalo je da živi, ali kako se približavao raspletu, Nicolas je odlučio da mora da umre. Pitao je Kristin da li joj to smeta. Odgovorila mu je - ne, naprotiv! Za scenu u kojoj moj lik ulazi u prostoriju i nalazi nepomično telo majke, pitao me je: "Šta ćeš da radiš? Da se smeješ? Da plačeš? Da vičeš?". Odgovorio sam mu da sam želeo da je rasporim i da gledam njenu utrobu. Onda smo to i učinili. Najčudnije je što je moja prava majka bila na snimanju tog dana. Kad su povikali "Rez!", ona mi se široko osmehnula i dala mi znak rukom – podignuvši palac u znak odobravanja. Mnogo joj se dopalo."

Winding Refn nas je obavestio: "Ryan se ne plaši ničega". Dotični tajanstveno potvrđuje: "Od malih nogu sam fasciniran likovima sa dva lica." Kao što je i on, sa svojom javnom ličnošću glumca i privatnom muškarca? "Ne", odgovara Ryan Gosling. "Tvoju javnu ličnost ljudi stvaraju umesto tebe, ništa ne kontrolišeš. Oni na tebe projektuju stvari i stavljaju ti u usta reči koje nisu tvoje! Na filmu imam kontrolu, to je potpuna suprotnost."Da bi ga upoznali, bolje bi bilo da odete da vidite njegove filmove. Uzvišeni "Only God Forgives", onda sledeći film Terrenca Malicka (još bez naslova) na čijem će se plakatu pojaviti sa Rooney Mara, Christianom Baleom i Natalie Portman, i naročito film koji je napisao i trenutno režira i za koji se nadamo da ćemo ga videti 2014. Neki nagoveštaj? Na snimanju sluša Suicide i Shangri-Las. To obećava.

Tekst: Clémentine Goldszal