Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

ELLE people: Miuccia nosi Pradu

Najuticajnija dizajnerka u istoriji modnog sveta, neustrašiva "aristo-komunistkinja”, pantomimičarka, politikološkinja… Vizionarka na čelu brenda koji živi sto godina!

  Izvor: foto: Getty images

Embedded Comments: Generated by IJG JPEG Library
Tako je umesto nove kožne torbe iz radionice tradicionalne porodične radnje Prada, na police poslala onu najlonsku ali pod etiketom iste kuće, koja je skupo naplaćivala svoje proizvode. Taj najlonski ranac zapravo je njen modno-komunistički manifest, jer je u vihore ekskluzivnog sveta odlučila da ubaci materijal koji poznaju svi, bili bogati ili siromašni. Miuccia je, ako i uvek, bila decenijama ispred svog vremena, ali u tim krucijalnim mesecima odlučila je da se bori koristeći modu kako bi je potpuno promenila. Prvu pret-a-porter kolekciju lansira 1989. godine i ona nalazi na oštre kritike modnih novinara koji apsolutno ne razumeju šta Miuccia izvodi. „Ružna odeća za porodicu Kremenko” bio je samo jedan od naslova članaka koji su pokopali Pradainu prvu kolekciju odeće. Ono što isti ti kritičari nisu shvatili je da su svedočili trenutku rađanja estetike „ružne lepote” koja će Pradi posle doneti besprekornu slavu i priznanje struke. Kolekcije koje su usledile ranih devedesetih sve su više kristalizovale njenu proročku viziju. Ubrzo na tržište izlaze muška linija i pristupačnija kolekcija Miu Miu, nazvana po njenom nadimku. Tek 1995. Prada osvaja svet svojim najlonskim rančevima i torbama koje su se prodavale po basnoslovnim cenama od 450 američkih dolara što bi u današnjim terminima značilo da bi za aksesoar od crnog najlona trebalo izdvojiti gotovo hiljadu dolara. Taj slavni Pradin predmet izvanredno se uklapa u notornu estetiku „ružne lepote”.

Naime, dok su svi dizajneri žene slavili kao objekat koji se oblači i svlači za muškarce, Prada je ženu posmatrala kao zaseban entitet koji razmišlja isključivo o sebi i svojim potrebama. Seksipil u Pradanim kolekcijama nikada nije bio otkriven već provokativno skriven. Njene plisirane suknje pokrivale su kolena, ali su zato bile izrađene od PVC-a, materijala tako neospornog vezanog uz podzemne sado-mazo krugove. Dok su u istom periodu u Njujorku vladali dizajneri kao što su Donna Karan i Calvin Klein, koji su ženama oblačili muška odela, Prada je smatrala da savremena žena ne bi trebalo tako da izgleda kako bi slavila svoju moć. U znak prkosa Miuccia je tih sezona na pistu poslala haljine obeležene eksplozivnim floralnim printovima. Prada nikada nije želela da prati trendove, već isključivo da stvara lična pravila koja će potom drugi slediti. Njen odnos prema modi nije bio promišljen, već instinktivan. Radila je samo ono što je duboko u sebi osećala bez da je istraživala šta drugi dizajneri rade ili šta žene trenutno nose. Prada je u svojoj karijeri poštovala samo dve koleginice dizajnerke: Jil Sander, koja je na velika vrata mode uvela crni minimalizam i veliku Rei Kawakubo koja uporno insistira na dizajnerskim metodama koje dekonstruišu sve ono što smo misili da znamo o modi. Sander i Kawakubo kao da su Pradi dale dodatan vetar u leđa da nastavi da sledi svoj instinkt, koliko god on riskantan bio. Kasne devedesete provodi u oštrom eksperimentisanju sa onim što smatramo „lepim” u modi. Prada se pita zašto je nešto lepo, a nešto nije? Zašto žena u jednoj haljini može da izgleda seksi, a u drugoj ne može? Umesto da se protivi tim izmišljenim pravilima, Prada ih jednim potezom briše i stvara svoja, sve pod budnim okom modnog sveta koji joj se krajem te dekade klanja kao ultimativnoj modnoj kraljici koja jednim potezom diriguje budućnost sezone.

Prada je uticajna zato što je neuhvatljiva. Ne postoji Prada potpis koji je oku vidljiv iz sezone u sezonu. Postoji samo Prada duh koji obeležava kolekcije za 180 stepeni različite međusobno. Prada će od PVC kolekcije jedne sezone skočiti u kolekciju inspirisanu šumskim vilama. Ta kreativna schizofrenija inspiriše vojske mladih dizajnera za koje je Parda svetlo na kraju tunela. U poslednjih nekoliko godina dve kolekcije na najbolji mogući način portretišu esencijalnu snagu njenog uma. Kada su je u nebrojenim intervjuima pitali da li postoji ijedan materijal kojeg se užasava i koji mrzi odgovorila je: „čipka”. U februaru 2008. godine šokirala je celi modni svet kolekcijom koja se u potpunosti bazirala na čipki. Pre Prade dizajneri su čipku tretirali kao ženstveni dodatak na rubovima romantičnih haljina ili, pak, kao nežnu teksturu koja romantično grli telo i ljubi kožu. Međutim, ono što je Prada odlučila da učini je revolucionarno za naše poimanje čipke kao romantičnog, ženstvenog simbola. Celu siluetu baziranu na strogo zakopčanoj košulji do grla nadogradila je crnom švajcarskom čipkom. Gotovo stroga, pomno strukturisana silueta od čipke i jednostavne plave košulje nikada nije bila toliko erotična, iako je celo telo bilo potpuno „zatvoreno”. Tenzija između osećaja nostalgije koji vezujemo uz čipku i Prada atmosfere fetišističke moći iste, sve je ostavila bez teksta i potpuno promenila modnu percepciju ovog materijala u 21. veku. Kako je moguće da jedna dizajnerka u ruke uzme nešto tako prepoznatljivo i sa ograničenom teksturom i da ga transformiše u sasvim novo biće? Svega godinu dana nakon te kultne kolekcije sledi još jedna legendarna modna lekcija koju će istorija dugo pamtiti. U jeku najveće finansijske krize koju je moda doživela Miuccia na mračnoj pisti prikazuje kolekciju strogih kaputa zategnutih remenom oko struka, dok se na nogama nalaze ribarske čizme na visokim petama.

U osetljivom trenutku za svaku ženu (ali i muškarca) Prada je lansirala odeću koja kao da štiti žensku snagu od svih napada. U tim brilijantnim, oklopnim kaputima koji kao da se nose na golom telu žena postaje opksurno ali optimistično biće, koje kao da može da preživi sve što mu se servira. Isto tako radi se o potencijalno najintimnijoj kolekciji Miucciae Pradae koja se po prvi put suočila sa sopstvenom nostalgijom. Gledajući neke od modela možete zamisliti mladu Miu razbarušene kose kako maršira ulicama Milana u zimi 1974. ogrnuta svojim „buržujskim” kaputom. Obučena u taj kaput Prada se tih godina borila sa svetom baš kao što se žena te 2009. godine, u sred ekonomske krize, morala boriti za svoj i posao svoga muža, ali i za zaštitu cele porodice. Kod nje žena nije posmatrač, nego aktivni učesnik svega što se oko nje događa. Žena je ta koja donosi odluke i brani porodicu jednakim intenzitetom kao što to radi njen suprug. Da bi odbranila svoja verovanja i odigrala svoje bitke, istoj toj ženi je potreban funkcionlani alat, a Prada je ta koja će je ogrnuti svojim kaputom. Navedene kolekcije tek su dva primera koji svedoče kako Miuccia Prada nije modni dizajner već sociolog, antropolog i psiholog koji analizira ženski um i tera je da ispita svoja stanovišta ali i otkrije nove granice.

Prada revije nisu marševi modnih trendova već terapija koja nas uvek iznova podseća da moda ne opstaje zbog naše ljubavi prema cipelama i torbicama, već zato što nam je potrebna u svakodnevnom životu, zato što je neosporni deo nas i zato što svakim predmetom koji stavljamo na sebe, zapravo, šaljemo poruku. Uticaj Miucciae Pradae nadilazi praktične revolucije koje su omogućili Poiret i Chanel i zadire u sferu ličnih borbi, potreba i ciljeva, koje bi savremena žena trebalo da preispita. Zbog dubine svog odnosa prema modi koje se ponekad toliko stidi, Prada je najuticajnija dizajnerka u istoriji modnog sveta. 

Tekst: Grgo Zečić 

Tagovi

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity