Dvadeset četvrtog februara 1916, tri dana pošto je počela bitka za Verdun, svima je bilo jasno da je od planiranog blickriga rat prešao u frontovski. U Berlinu je moguće nabaviti hleb samo na bonove, a uvedeni su i bezmesni dani. Žene se tuku u redovima ispred radnji gde ima putera. Stanje je takvo da niko ne bi očekivao da karte za završnu predstavu baletske škole Rite Sacchetto budu rasprodate nekoliko dana unapred. Sala je dupke puna.
Plesačice na sceni drhte od straha pri pogledu na masu koja sedi u publici. Imaju i razloga da budu nervozne, neke od njih ne znaju da igraju i izlaze na scenu po prvi put. Obučene su u kostime koje su same šile, u bebiroze i neboplavoj boji, a na scenu izlaze trapavo, pubertetski, kao krdo teladi. One u stvari i ne igraju, već svojim pozama formiraju različite scene, na primer Botticellijevo Proleće ili Danteov susret sa Beatrice. Publika je oduševljena, toliko nežne devojačke kože na jednom mestu, fantastično! Među gomilom lepih devojčica ističe se Valeska Gert, ne lepotom: pune ruke, velika pozadina, kratke, jake noge – već svojom jedinstvenom tačkom pod nazivom Ples u narandžastom. „Izgledala sam kao plakat“, sećaće se svojih početaka u autobiografiji Ja sam veštica, koju je sastavljala pred kraj života, 1978. Umesto pastelnih boja i velova u koje su bila odevene njene koleginice, Valeska Gert nosi narandžaste svilene pumparice, plave trake oko vrata i gležnjeva i našminkana je kao cirkuski klovn.
„Dok druge igračice elegantno klize po crnoj pozadini, osvetljene reflektorima i smerno bacaju noge u vazduh, ja gorim od želje da razbijem ovu sladostrasnost i ulećem na scenu kao bomba. Iste pokrete koje sam na probama izvodila sa mekoćom i stidljivošću, ja sad divljački natežem do pucanja. Ogromnim koracima ulazim na scenu, mašem rukama, širim prste, lice mi se pretvara u grimasu. Pa onda sve spuštam u slatki ples i umirujem publiku, da bih joj odmah potom udarila šamar i zaigrala kao da je varnica pala na bure baruta.“
Valeska Gert, mala crnokosa Jevrejka, ćerka berlinskih buržuja, uživala je u svoj dobrodeti nemačkog društva za vreme carstva Wilhelma II. Otac, uspešni preduzetnik, sa fabrikama veštačkog cveća i modnog perja, omogućio je svojoj porodici udoban život: dojilje iz oblasti Šprevald, za koje se tvrdilo da imaju najkvalitetnije mleko, guvernante, privatni učitelji, nastavnici klavira i baleta, najbolje devojačke škole. Sa majkom, koja je bila istaknuti član mondenskog evropskog kluba na prelazu vekova, mala Valeska obilazi sve modne prestonice, jednom prilikom prisustvuje čak modnoj reviji tada čuvenog Paula Poireta u Parizu. Valeska voli jarke boje: „Haljina mora da bude cinober, ili narandžasta.“ Još kao učenica Valeska piše za renomirane modne časopise, između ostalog za Elegante Welt, divne, lagane tekstove u kojima savetuje čitateljke kako da upotrebljavaju puder, pokazujući svoje sjajno poznavanje kozmetičkih preparata. Ona sama celog života šminkala se sasvim drugačije: lice belo kao kreda i jarkocrvene usne – tamo gde su druge žene privlačile lepotom, diskretnim šarmom i stidljivošću, Valeska Gert upražnjavala je groteskno preterivanje.
Odmah posle njenog prvog igračkog pojavljivanja, Valeska Gert biva angažovana. Filmski koncern Union prepoznaje u njoj energiju buduće zvezde, ali je ne zadržava dugo pod ugovorom zato što Valeska pri svakom nastupu uspeva toliko da uzbudi publiku da po sali lete flaše, stolice, a u večerima kada je glavna zvezda modernog baleta posebno nadahnuta – i kompletan scenski mobilijar. Posle jednog nastupa u Minhenu, novinari oduševljeno izveštavaju: „Originalna, svojeglava pojava, koja daleko odskače od svih poznatih baletskih zvezda svojom neverovatnom sposobnošću da plesom karikira. Ona zaista igra, ne skakuće po taktovima literature kao njene čuvene koleginice, ona stvara dosada neviđenu, uznemiravajuću, glasnu i eksplozivnu umetnost.“
Valeska Gert uspeva da od provokacije stvori umetnost, to je njena stvaralačka politika od samog početka. Dok novembra 1918. prašte ulične borbe u Berlinu, Valeska egzaltirano zapisuje: „To je revolucija! Stari svet je truo i ruši se sa svih strana. Ja ću mu pomoći da se uruši. Verujem u novi život. Biću jedna od onih koji će ga izgraditi.“ Ona ima simpatije za levičare, za revoluciju, ali njeno polje delovanja je pozorište. Celokupnu građansku umetnost posmatra zevajući – muzeji, klasici svetske književnosti su dosadni. Najradije čita kriminalne romane, ili najnovije tračeve iz bulevarske štampe. Njen biograf, Fred Hildenbrandt, iako je Valeska 1928. već toliko polularna da se njena biografija prodaje kao vruće zemičke po celoj Evropi, tvrdi „da je njen ukus ostao na nivou sobarice“. Mesto klasične muzike Valeska sluša čarlston, foks i tango. Jedina umetnost koju ona uvažava je eksperimentalna. Dadaisti su jednom davali matine u Berlinu. Vrhunac programa bila je trka šivaće i pisaće mašine. Na pisaćoj mašini sedeo je Georg Grosz. Kada su u publici ugledali Valesku Gert, pozvali su je na pozornicu. Ona je na maloj sceni zaigrala uz zvuke mašina, držeći u rukama špargle kupljene na pijaci i uvijene u novinsku hartiju.
Valeska Gert biva svuda angažovana, prihvata ono što joj se čini novim i zanimljivim, odnosno ono što otvara prostor njenoj kreativnosti. Igra različite uloge u Nemačkom teatru kod Maxa Reinhardta, uglavnom skurilne likove: dojilje, kuvarice, veštice, provodadžike i vlasnice bordela. Igra ulogu papagaja u ekspresionističkoj drami Oskara Kokoschke, gde uglavnom krešti, ali krešti toliko glasno da se recenzije predstave uglavnom osvrću na njenu ulogu. Kako nije uvažavala građane i njihov sistem vrednosti, najdraže su joj bile uloge onih koje građani preziru: prostitutke i posrnule žene. Za razliku od mnogih njenih koleginica, Valeska Gert drži strogu distancu između svojih uloga i privatnog života. Svuda naglašava umetničko, ipak, njena igra ima takav intenzitet da gledaoci često ne prepoznaju granice bine. Bertolt Brecht odmah uočava njen kvalitet: „To što Vi radite, tim pravcem želim i ja da idem.“ Brecht tvrdi da je njena igra „kineska“ i da ona nije ružna, kako mnogi tvrde. „Na Tibetu igra Valeske Gert važi za lepu. Ona prosto živi u pogrešnoj zemlji.“
Pošto ne može da se odluči između pozorišta i plesa, Valeska Gert izmišlja sopstvenu umetnost, koja se uslovno može nazvati socijalno-kritičnom, grotesknom pantomimom sa elementima baleta. Na sceni sa zadovoljstvom poništava sve predrasude prema ženama. Nijedan tipični ženski lik nije pred njenom ironijom i umetničkim sarkazmom siguran. Ona je „Crvenkapica, baka i vuk u jednom telu“. Nju Muze ne vole, ona nije ni slatka, ni plavuša, ni lepa, ni ženstvena. Ne doteruje se. Tamo gde druge žene pokušavaju da prikriju svoje nedostatke, ona ih potencira. Njena šminka je uvek napadna, a strast prema jarkim bojama bezumna. Njeno ponašanje u društvu uglavnom je skandalozno i neprihvatljivo. Ipak, ona je femme fatale. Sloboda volje, beskompromisnost, samosvest i integritet koji ova umetnica poseduje, odlikuju kako njenu umetnost, tako i njen privatni život. Uglavnom je bila u dugim vezama i nije poznato da se upuštala u avanture. Ostala je, ali zapisana, njena velika simpatija prema Sergeju Eisensteinu.
Teško je rešiti zagonetku koju i danas predstavlja Vajmarska republika. Ovaj period nemačke istorije koji obuhvata tek nešto više od jedne decenije, od 1918. do dolaska Hitlera na vlast, 1933, koji je bio prepun političkih i društvenih zemljotresa te se na kraju survao u vrtlog uništavanja i genocida, porodio je neverovatno raznovrsnu umetnost avangarde na kojoj se temelji naša savremena umetnička produkcija. Vajmarska republika bila je jedna umetnička gungula, eksperimentalno dovikivanje, reakcija i akcija i nikoga nije zaobišla. Valeska Gerd je tipičan izdanak umetnosti Vajmarske republike. Njen stvaralački opus bio je raspet između nade i tragedije, slobode i diktature, modernog po svaku cenu i konzervativno-estetskog prigovora. Na kraju, kako to obično i biva u istoriji, koja se uvek ispostavi kao nemilosrdna i neumitna, na kraju je ta šarena, energična i beskompromisna umetnost Vajmarske republike završila u nacističkoj kutiji sa pečatom „nakazne umetnosti“. Oni umetnici koji su ostali – zanemeli su, drugi, koji zbog boje svoje krvi ili svojih ubeđenja to nisu mogli, poput Valeske Gert – otišli su u egzil. Karijera ove umetnice je 1933. u Nemačkoj bila završena. Posle pokušaja da se nastani u Parizu, Budimpešti i Londonu, Gert emigrira 1938. sa svojim drugim mužem, engleskim književnikom, u Ameriku. Valeska se nije snašla u Njujorku. Nepregledni prostor američke kulture nije prihvatao niti razumeo njena kreativna istraživanja pokreta i figurativne ekspresije. Živi od pomoći Jevrejskog izbegličkog komiteta, pere tanjire po noćnim klubovima i za novac pozira studentima umetnosti. Godine 1941. otvara kabare Prosjački bar, u kojem kao kelneri rade Jackson Pollock i Tennessee Williams, no ovaj koncept underground stvaralaštva ne odgovara njujorškom elitizmu. Duša Valeske Gert nikada nije napuštala berlinske trotoare, tako da je i njen stvaralački naboj u američkom izbeglištvu bio samo bleda senka onoga koji je ostao kod kuće, u zadimljenim barovima sveta koji je nepovratno nestajao u ruševinama Drugog svetskog rata.
Godine 1947, po povratku u Berlin, Valeska Gert počinje od nule. Otvara kabare Veštičina kuhinja, koji ponovo počinje da pomera kulturne horizonte posleratne Evrope. Na sceni ovog kabarea mladi Klaus Kinski iz večeri u veče recituje stihove Françoisa Villona, i danas legendarno tumačenje Villonovih balada. Godine 1965. već ostarela Valeska Gert osvaja svojom ekspresijom filmsko platno tumačeći zapaženu epizodnu ulogu u nadrealističkom filmu Frederica Fellinija Julija svih duhova, a 1971. igra u filmu Osam časova ne čine dan pod režijskom palicom Fassbindera.
Umetnost Valeske Gert danas je teško rekonstruisati, zato što ona zahteva fizičko prisustvo. Ostaju zapisana svedočanstva njenih savremenika i fascinantne fotografije koje su, svaka ponaosob, uzvišeni momenti umetničkog procesa. Ono što ostaje iza ovakvih umetnika su večno pomerene granice, oslobođen kreativni prostor na kojem današnji umetnici mogu dalje da stvaraju... pomerajući granice za naredne generacije.
Tekst: Jelena Volić Hellbusch
