Izvor mudrosti je ženskog roda

Najpoznatija inspiracija sa ženskim licem u istoriji književnosti je Danteova Beatrice, koja je, predmet ljubavi i čežnje, podstakla njegov genije. Ona je bila boginja njegovog svemira i on joj je pevao u slavu i spomen. Zauzvrat, ona ga je vodila kroz tri sveta: u Pakao ne ulazeći, tu mu je pratilac bio veliki nekršteni genije Vergilije, ali ga je, svetleći božanskim sjajem, vodila kroz Čistilište i Raj. U poslednjoj rajskoj sferi, Beatrice je ipak mesto ustupila Bogu, nesumnjivo muškog roda, bradatom sveznajućem i svevidećem! Beatrice je Muza, božanska pojava, ona inspiriše Dantea i simbol je njegovog pesništva. Kao žena Beatrice je morala biti isključena iz kreativnog procesa. Mogla je da služi kao objekt Danteove inspiracije, ali sama nije smela da obavlja nikakvu kreativnu, niti intelektualnu delatnost. Slaviti jednu ženu kao genija bio je patrijarhalni sakrileg, ona nije mogla biti ništa više od animir-dame, obožavateljke i predmeta obožavanja. Na ovaj način su vekovima bili brisani i ukrivani duboki tragovi žena kao kulturnih nosilaca i stvaralaca.

Srednji vek, svedoči romanista Ernst Robert Curtius u svom kanonskom predavanju o Muzama, proteruje Muze iz hrišćanskog pesništva kao vrišteće nevernice i poverava ga radije Svetome duhu. Tek Dante ponovo poseduje veličinu i pesnički format da vrati Muzama mesto koje im pripada. On ih naziva dojiljama koje pesnika hrane svojim slatkim mlekom.

Petrarcu je inspiracijom dojila njegova Muza od krvi i mesa, njegova Laura. Od Petrarce naovamo muze postaju sve realnije, uglavnom nedostižne, ponekad opipljive, ali uvek objekat čežnje u čijim dubinama je pesnik, umetnik, samoljubivo gledao svoj sopstveni lik.

Goetheove muze su bile one žene koje nije mogao da ima: Charlotte Buff je vodila pesnikovu ruku dok je pisao Vertera, a devetnaestogodišnjoj Ulrike von Levetzow dugujemo uzvišene jecaje Marijenbadskih elegija ostarelog pesnika. U mladom liku žene koju ne može da ima stari Goethe gleda svoju smrt i stapa se sa svojim legendarnim Faustom: „Prodajem dušu za samo jedan trenutak mladalačkog napona u kome bih mogao da posedujem sve što želim!“

Van sigurnih zidina građanskog braka žene nisu imale mogućnost pristojnog opstanka. No u periodu romantike, osim što inspirišu svoje muške poznanike i saputnike, one uspevaju da i same preuzmu pero i kist stvaralaštva. Bettina von Arnim, Caroline Schlegel, Karoline von Günderrode, Rahel Varnhagen vode salone u kojima organizuju duhovni i umetnički život čitave jedne epohe, ali ne uspevaju da prevaziđu okoštale forme kojih su i same žrtve. Oko njih se roje prozračne devojčice, muze u pubertetu, koje njihovim kolegama mute pamet i otvaraju skrivene škrinje božanske inspiracije. Novalisu je potrebno samo pet minuta da se besmrtno zaljubi u trinaestogodišnju Sophie von Kühn, koja je umrla kao njegova verenica sa samo petnaest godina. Posle njene smrti Novalis piše Himne noći, prizivajući svojim besmrtnim genijem božansko proviđenje kroz njen lik.

Moderno vreme, koje računamo od renesanse, sve više vezuje Muzu za jednu žensku osobu u koju se umetnik, pesnik zaljubljuje i koja ga kroz ljubav prosvetljava. Muze starog vremena, zlatnog doba, bile su glasnice koje su prenosile nadahnuće sa olimpskih visoravni na zemlju. Platon u svom dijalogu Ijon kaže da je nadahnuće kao magnet, a da inspiracija poput magnetne sile vezuje ne samo pesnika kroz koga struji, već i rapsoda koji peva njegove stihove, a onda i sve one koji pevanje slušaju. Stare Muze su nesebično delile nadahnuće, koristeći pesnike kao medijum kroz koji se lepota prenosi sa visine na nizinu. Pesnik, odnosno umetnik je, čini se, bio srećnik koga su one slučajno ili hirovito izabrale. Moderna vremena su uspela da Muze spuste sa njihovih božanskih visina na zemlju. One postaju kroz epohe modernog sveta sve više samo okidači za izlivanje skrivenog ličnog bogatstva jednog umetnika. Znamo da bi se to bogatstvo realizovalo u odabranoj formi i bez njihovog delanja – ali je ipak ukras svake velike muške biografije jedan ženski lik, po pravilu mlad i lep, koji se zavodi i emocijom porobljava. Ipak, efekat je isti kao i u stara vremena: nadahnuće struji i na slušaoce i širi lepotu svuda gde nadarena reč, oblik ili ton padne.

Veliki trijumf doživljava ideja inspiracije u ženskom obliku u doba belle époque. Postepeno oslobađanje društvenog libida iz strogo uređenih pravila građanskog života artikuliše erotsku čežnju kao umetničko nadahnuće. Lou Andreas-Salomé, kćer peterburškog generala, decenijama je držala trojicu velikih umetnika i mislilaca, kao što su Friedrich Nietzsche, Paul Rée i Frank Wedekind, sapetim u svojim erotskim igrama. Svi su tražili njenu blizinu: Gerhart Hauptmann cvili: „Draga, željena ženo! Morate mi dozvoliti da dođem.“ Salomé, sjajna esejistkinja, svojim oštrim umom shvata snagu erotske igre: ona zrači seksepilom, ali ne dopušta intimu: živi sa Paulom Réeom, ali ne deli sa njim postelju, udaje se za orijentalistu Friedricha Carla Andreasa, ali pod uslovom da nikada ne konzumira brak. Tek dvadesetjednogodišnji Rainer Maria Rilke prevazilazi ovu strogu askezu Salomé, koju je ona smatrala izvorom svoje intelektualne snage. Rilke ju je osvojio svojom ženstvenošću, osetljivošću, sposobnošću predavanja i podavanja:

„Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me, al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti,
a ako mi i mozgom užgaš plam —
na krvi svojoj ja ću te poneti“, piše Rilke posle jedne zajedničke noći.

Muze zavode svojom distancom, nedostižnom, nedodirljivom prisutnošću. Eleonora Duse je otelotvoravala ovaj ideal. Dok je Lou Salomé bila prava femme fatale koja je neutaženom požudom bičevala svoje obožavaoce, Eleonora Duse je bila femme fragile koja je svojim strasnim i paćeničkim pogledom oduševljavala čitavu jednu generaciju umetnika, među njima i Rilkea. Ona je bila muza masa, ludost svih želja. Pojavljujući se iz večeri u veče kao Dama sa kamelijama, Hedda Gabler ili Nora na pozornicama Evrope, Amerike i Latinske Amerike, Duse je znalački ulagala svoju čaroliju kojom ju je masa krunisala: nije dozvoljavala uvid u svoj privatni život, nije davala intervjue, izbegavala je prijeme, nikoga nije puštala u svoju garderobu, hranila se isključivo u strogoj privatnosti. Njen susret sa pet godina mlađim, legendom ovenčanim pesnikom Gabrielom D’Annunziom, koji je ovu slavnu glumicu bio stavio na podest svoje Muze, promenio je čitavu koncepciju njenog do tada diskretnog života. Turbulentna veza ova dva umetnika bila je tema evropskih medija godinama – muza je postala medijski fenomen.

Jedna druga slavna muza fin de sièclea je svoj potencijal da inspiriše i nadahnjuje umela da upotrebi i u svrhe lične emancipacije. Alma Mahler-Werfel, iako obdarena mnogo manjim intelektualnim i kreativnim sposobnostima, znala je da svoj veličanstven potencijal senzualnosti uloži u svoje muškarce, ostajući ipak nedodirljiva. Alma Mahler je trošila svoje umetnike, inspirišući ih da produkuju velika dela, koja je ona onda pretvarala u siguran i lagodan život. Emotivno nedodirljiva, ona je pravila medijski spektakl kako od svojih zaljubljivanja, tako i od svojih razvoda. Posedujući veliki socijalni talenat, ova Bečlijka je od svojih ljubavi stvorila čitavu umetničku fabriku: Gustav Klimt, Alexander von Zemlinsky, Gustav Mahler, Oskar Kokoschka, Walter Gropius i na kraju Franz Werfel. Mahler joj je posvetio Osmu simfoniju kada ga je ostavila zbog Gropiusa, a Kokoschka ju je bezbroj puta portretisao.

Današnji svet muške umetnosti su Muze napustile. Ostale su nam samo trivijalne starlete koje služe po pravilu ostarelim umetnicima kao alibi za njihovu fizičku, a često i kreativnu onemoćalost. Današnje vreme se sve više puni ženama koje stvaraju, koje su ponovo nosioci jednog savremenog kulturnog koncepta – to nisu više Titanke koje rađaju kćeri, niti su predmeti obožavanja, a ponajmanje obožavateljke, to su sada realne žene koje misle, stvaraju i uživaju svoju slobodu, plaćajući je često veoma visokom cenom sopstvene redukcije. No njima, upravo njima ponovo dolaze drevne Muze nadahnuća, bez lascivne erotike, bez izazova želje za posedovanjem, čiste Muze koje prenose magnetnu silu sa olimpskih visina na zemlju, među nas, smrtnike.

Tekst: Jelena Volić Hellbusch