Kažu da je Virginia Woolf, po uzoru na svoju sestru, slikarku Vanessu Bell, pisala stojeći. Ima u tome neke čudne simbolike. Reč je o ženi koja je kroz život koračala s mukom i jedva uspevala da ostane na nogama, često se psihički potpuno slamala i posrtala, da bi na kraju odlučila, bukvalno i bez ikakve metafore, da potone. A ipak, iako duševno krhka, pisala je stoički, u položaju sasvim neprirodnom i neudobnom za takvu radnju. Narodskim jezikom rečeno, pisala je, jelte, muški. Zanimljivo bi bilo čuti kako bi odreagovala na ovakvu opasku. Kažu i da je zauvek promenila pojam žene u književnosti. Sa tim se već može polemisati. Da, počela je da ga menja, međutim, veliko je pitanje koliko su njene naslednice postigle posle nje. Ali svakako je uspela da promeni odnos žene prema književnosti. Kako primećuje Biljana Dojčinović Nešić u uvodniku za knjigu „O ženama i književnosti na početku veka“, Virginia Woolf je odnosu žena i književnosti pristupila polazeći ne od književnosti same, već od uslova za nastanak književnosti, okolnosti koje ženi omogućavaju da piše. A okolnosti Virginiji Woolf nisu išle naruku, i razlog za to leži upravo u činjenici da je bila – žena.

Rođena je 1882. u porodici intelektualaca. Majka joj je bila čuvena lepotica Julia Prinsep Stephen, rođena u Indiji, gde je njen otac, lekar, bio na službi. U mladosti, Julia je pozirala kao model za bratstvo prerafaelita, što govori o tome da se kretala u progresivnim intelektualnim krugovima. Virginijin otac Lesley Stephen bio je uvaženi istoričar i kritičar. I Julia i Lesley imali su po jedan brak iza sebe kada su se venčali, kao i decu iz tih brakova: Julia je imala kćerku i tri sina, od kojih će jedan kasnije u Virginijinom životu odigrati obe uloge koje muškarac može da ima u životu žene: biće i njen mučitelj i njen spasilac. Lesley je imao jednu kćerku. Zajedno su dobili još četvoro dece: Vanessu, Thobyja, Virginiju i Adriana.

Pa ipak, uprkos visokom obrazovanju i dobroj reputaciji u intelektualnim krugovima, Virginijin otac smatrao je da samo sinovima treba omogućiti formalno obrazovanje. Koliko se zbog ovoga osećala inferiorno, uskraćeno i poniženo, pokazaće svetu u svom eseju Sopstvena soba. U jednom od poglavlja ona uvodi lik Judith Shakespeare, fiktivnu sestru Williama Shakespearea, kako bi pokazala da Shakespeare nikada ne bi postao slavan da se rodio u telu žene, jer bi mu u tom slučaju već na samom početku mnoga vrata bila zatvorena. Baš kao i Virginija u detinjstvu, Judith ostaje zarobljena kod kuće dok joj je brat u školi. „Bila je jednako maštovita, žudela da vidi svet onakav kakav jeste koliko je žudeo i on. Ali nisu je pustili u školu“, kaže Virginija. I dok William uči, Judith se bori sa mogućnošću da bude kažnjena jer je uzela knjigu u ruke umesto da obavi neki od kućnih poslova za koji je zadužena. Na kraju, udaju je na silu, ostaje trudna i odlučuje da se ubije. Njen talenat ostaje zauvek neotkriven, dok se William uspešno ostvaruje kao pisac. Stvorivši lik Judith, Virginija pokušava da ukaže na to kolika opasnost vreba u osporavanju prava na obrazovanje žena. Na jednom mestu u Sopstvenoj sobi duhovito i gorko primetiće da je „istorija muškog opiranja ženskoj emancipaciji verovatno zanimljivija i od priče o samoj emancipaciji“.

Osim oca, čiji je zadrt stav prema školovanju devojaka još u detinjstvu obeshrabrio Virginiju, ne može se reći da je u njenom životu bilo mnogo muškaraca koji su potcenjivali njen talenat. Međutim, cenu činjenice da je takav talenat zarobljen u ženskom telu morala je da plati. Prema većini biografa, Virginijini psihički problemi počinju već oko 1895, kada joj iznenada umire majka. Dve godine kasnije umire i polusestra Stella. Tada Virginija prolazi kroz prvi ozbiljniji nalet depresije. Ipak, u svojim kasnijim dnevničkim zapisima Virginia Woolf pomenuće još nešto što je znatno doprinelo njenom krhkom mentalnom zdravlju. Svog polubrata po majci Geralda Duckwortha optužiće za seksualno zlostavljanje u detinjstvu i mladosti: „Sećam se dodira njegovih ruku pod mojom odećom; čvrsto i odlučno spuštaju se sve niže i niže, sećam se kako sam se nadala da će stati, kako sam se jogunila i otimala kad bi se približio mojim intimnim delovima. Ali, nije stao.“ Bez obzira na to, svoje prve dve knjige Virginija je objavila uz Geraldovu pomoć, pošto je od 1898. vodio svoju izdavačku kuću.

Prvi veliki nervni slom, zbog kog je smeštena u bolnicu nakon što je pokušala da se ubije skočivši kroz prozor, događa se 1904, posle smrti oca. Tada Virginijini brat i sestra, Vanessa i Adrian odlučuju da prodaju porodičnu kuću i presele se u boemski kraj u centralnom Londonu. Virginija tako stiže u Blumsberi, komšiluk koji će umnogome odrediti njen život i karijeru. Te godine čini prve spisateljske korake, pišući povremeno za književni dodatak The Timesa (danas čuveni The Times Literary Supplement). Istovremeno, kako bi porodica finansijski opstala, radi poslove koji su raspoloživi ženi tog doba: podučava decu i čita naglas starijim gospođama. Istovremeno, nakon što se Vanessa udala za kritičara Clivea Bella, Virginija postaje deo avangardnog Blumsberi kruga, sastavljenog od pisaca, umetnika i intelektualaca koji su se okupljali u Bellovom domu. Grupa je uključivala pisce poput E. M. Forstera, Evelyna Waugha, Lyttona Stracheya, ekonomistu Johna Maynarda Keynesa i druge liberalno i pacifistički orijentisane intelektualce.

Blumberijevci su, između ostalog, verovali da je polna nejednakost jedno od sredstava represije nad ženama, i zalagali se za novi, liberalniji društveni poredak. Godine 1912. Virginija se udaje za Leonarda Woolfa, siromašnog pisca i društvenog teoretičara. Njihov odnos je, sudeći prema biografima, bio platonski (što se opet da objasniti seksualnim zlostavljanjem u detinjstvu), ali je bez obzira na to, prijateljska i intelektualna veza između njih dvoje bila neraskidivo jaka i obostrano stvaralački inspirativna. Iako se i sam borio sa depresijom, Leonard je veliki deo života posvetio brizi o Virginiji tokom njenih najtežih perioda borbe sa bolešću. Zajedno osnivaju izdavačku kuću Hogarth press, za koju Virginija objavljuje do svoje smrti, 1941. godine.

Kada je 1922. Virginija započela intimnu vezu sa spisateljicom Vitom Sackville-West, taj odnos odvijaće se uz Leonardovo znanje i blagoslov. Virginijin fantastični roman Orlando, o junaku koji ne želi da ostari, već živi kroz epohe menjajući muški i ženski oblik, posvećen je Viti i delom inspirisan njenim životom. Prema tvrdnji Vitinog sina, Orlando je Virginijino ljubavno pismo posvećeno Viti. Osim toga, prikazujući Orlanda kao muškarca u telu žene, koji istovremeno voli ženu, Virginija je uspela da napiše roman o lezbijskoj ljubavi koji nije podlegao cenzuri tog doba.

Kroz sva dela Virginije Woolf provlače se slične teme: mentalna bolest, bivanje ženom u muškom svetu, homoseksualnost i – samoubistvo. Baš kao Judith Shakespeare u Sopstvenoj sobi, baš kao Warren Smith u Gospođi Dalovej, kome se junakinja iz naslova divi jer je činom samoubistva sačuvao čistotu sopstvene sreće, i sama Virginia Woolf odlučila je da prestane da živi. Novi nalet depresije, u vreme početka Drugog svetskog rata, bio je previše za nju. Jednog jutra, 28. marta 1941. obukla je kišni mantil, napunila džepove kamenjem i zagazila u reku Uz u Rodmelu, u Sussexu. Tu su ona i Leonard imali kuću, u kojoj će Leonard kasnije rasuti Virginijin pepeo. U oproštajnom pismu napisala je svom suprugu: „Osećam da ponovo ludim. Ovog puta se neću oporaviti. Čujem glasove u glavi i ne mogu da se koncentrišem. Zato činim ono što mislim da je najbolje. Ne verujem da bi dvoje ljudi moglo da bude srećnije od tebe i mene pre ove užasne bolesti. Ne mogu više da se borim. Znam da ti smetam, da bi bez mene mogao da radiš. A znaćeš i ti.“

Tekst: Jovana Gligorijević