Pretpostavljam da retko ko može da zamisli Marinu Abramović za šporetom.

Prvo što mi je rekla kada smo se čuli, bilo je da jedva čeka da pojede pileću supu koju je upravo skuvala. „Odlična je. Kuvam je tri sata, sve dok se meso prosto ne rastopi“, rekla mi je ponosno.„Idealna stvar za moju prehladu.“ Iako je ideja da ja uradim intervju sa njom, ona je postavila prvo pitanje: „O čemu želiš da pričamo?“ Prvo što sam hteo da saznam od nje, bila je priča o njenom odrastanju u Jugoslaviji i stvarima koje su joj najviše značile kada je bila mala.

„Do šeste godine živela sam sa bakom. Roditelje sam retko viđala. Bili su zauzeti svojim komunističkim karijerama, posećivali me samo vikendom, kao stranci, i donosili mi poklone koje nisam volela. Nikada se nisam igrala lutkama, volela sam da se igram senkama i stvaram nevidljiva bića.“ I ja sam se kao dete igrao senkama. Mislio sam da nema nikoga ko to radi. Marinino detinjstvo sa bakom bilo je vrlo zanimljivo u tom smislu. Priča mi kako je uz nju naučila da čita sudbinu iz šoljice kafe i da tumači snove, a onda joj se rodio brat i bilo je vreme da se vrati kod roditelja.

„Tada je moje detinjstvo postalo veoma tužno, a ja jako usamljena. Potičem iz privilegovane porodice, imali smo kućnu pomoćnicu, časove klavira, francuskog i engleskog jezika. U školi sam morala da budem najbolja, ali sve što sam radila nikada nije bilo dovoljno dobro. Majka mi je bila veoma stroga i kažnjavala me je i za najmanju sitnicu. U porodici je uvek vladala neka tenzija, nikada nismo pričali jedni sa drugima, niti smo slavili praznike zajedno... Zbog toga sam stvorila svoj svet koji je bio veoma različit od sveta mojih roditelja. Počela sam da slikam, čitam, da živim u svetu fantazija u kome sam se osećala sigurno. Čitala bih, na primer, Dostojevskog, od korice do korice, a da za sve to vreme ne izađem iz kuće. Ta 'realnost' u knjigama bila je za mene stvarnija od realnog sveta.“ Nastavlja da mi priča o snovima. Nekada ih je, kaže, crtala i zapisivala, ali danas to retko kad radi. „Moje prve slike zapravo su bili crteži mojih snova”, kaže. „To je bilo vrlo jednostavno. Sanjala bih nešto i onda to naslikala.“ Zanima me koji san joj je ostao najupečatljiviji.

„Neki snovi se ponavljaju u različitim dobima mog života. Jedan od njih je o kući u šumi. Uvek sam putovala i gde god da sam išla, vraćala sam se u tu kuću, u kojoj se čula muzika, a ljudi bili dobro raspoloženi, srećni. Te ljude znala sam samo iz te kuće, oni nikada nisu postojali u mom životu. Onda, recimo, sedam godina nisam sanjala taj san i kada se to ponovo dogodilo, kada sam ponovo ušla u tu istu kuću, zatekla sam u njoj one iste ljude, samo što su u međuvremenu ostarili. Zaključila sam da starim i u snovima.“

I ja sam kao dete sanjao čudne snove. Sanjao sam, na primer, da pokušavam da pobegnem od nekoga, ali pri tom ne mogu da dotaknem tlo i tako uvek ostajem na istom mestu… Onda mi prilazi osoba čije lice ne mogu da vidim, želim da je udarim, ali ne mogu zato što sam potpuno paralisan i osećam da mi se mišići raspadaju. Taj san sanjam od svoje osme godine, čak i danas. Sećam se da sam kao srednjoškolac čitao o Marininom performansu Rhytm 2 i shvatio kako je reč upravo o onom osećaju kakav ja doživljavam u svom snu.

„Rhythm 2 nastao je nakon performansa Rhythm 5, koji sam morala da prekinem nakon što sam u vatri izgubila svest. To mi se nije dopalo i zato sam odlučila da napravim novi, Rhythm 2, kako bih mogla da razumem dve vrste svesti. Prvo sam popila pilulu koji uzimaju katatoničari kako bi naterali nervni sistem da promeni položaj tela. Pošto sam je popila, gotovo da sam dobila epileptični napad. Bila sam potpuno pri svesti i znala sam da ne mogu da kontorlišem svoje pokrete. Druga pilula bila je ona koja smiruje agresiju. Sedela sam potpuno mirna, gotovo šest sati, sa glupim osmehom na usnama, potpuno nesvesno. Moje telo bilo je prisutno, ali moja svest nije. Htela sam da osetim obe situacije – prisutnost svesti bez kontrole tela i prisustvo tela bez kontrole uma“. Oduvek me je zanimalo kako se priprema za tako nešto. „Nikako“, odgovara smejući se i objašnjava da bi, ako bi unapred razmišljala o posledicama onoga što radi od svega odustajala u samom startu.

„Moja filozofija je sledeća: ako imaš strah, suoči se s njim, ako imaš problem, reši ga odmah. Najbolje je sebe staviti u određenu situaciju i izboriti se s njom. I ako misliš da se ničega ne plašiš, to nije tačno. U određenim trenucima, strah je tu, ogroman, dođe kao talas, kao vetar. Sada znam kako treba da se nosim sa tim osećanjem. Najvažnije je naučiti tehniku disanja. Ako si uzbuđen, ljut ili zaljubljen, tvoje disanje se menja. Ukoliko želiš da kontrolišeš emocije, to radiš kontrolišući svoje disanje“. Na trenutak je nastala tišina. Ćutimo oboje.

„Hej, a zašto ne razgovaramo o modi?“, pitala je smejući se. „Ok, hajde da pričamo o modi“, kažem i pitam je kakav stav ima o današnjim modnim tendencijama.

„Obožavam modu, oduševljena sam načinom na koji je razigrana. S druge strane, moda može da bude i terorista, čovek lako može da postane njena žrtva... Ali rad sa modom često je veselo iskustvo i kada nosite odeću koju sami birate možete da pokažete svoje raspoloženje – u svojoj odeći možete da se osećate moćno, sigurno...“

Veza počinje da krči, jako je loše čujem. Pita me da je pozovem ponovo. Zovem i više nema onog dosadnog eha od malopre. Interesuje me ima li u svom ormanu neki brendirani komad garderobe koji bi uvek nosila.

„Komad odeće bez kog ne mogu da živim ne bih okarakterisala kao potpuno modni jer je u pitanju kašmirski šal. Preveliki kašimirski šal. Mogu da ga koristim kao ćebe, kaput, prekrivač za krevet ili – šal. Kada putujem, uvek ga nosim sa sobom, nezamislivo mi je da ga nemam. Čim se uvijem u njega, imam osećaj da sam kod kuće. Onda mogu da spavam i na klupi na Centralnoj stanici u Njujorku, svejedno mi je. Taj komad je nešto od čega ne mogu da se odvojim. Interesantno je kako neki ljudi ne žele da se odvoje od svojih stvari, na primer od starih majica, dukseva…“ Smejem se jer sam upravo ja jedan od takvih. Pita me imam li neku staru majicu sa rupama. Priznajem da imam jednu koju sam kupio pre 12 ili 13 godina i ne verujem da ću je ikada baciti. Zanima je zašto, a ja joj objašnjavam kako je ta majica deo mene. Osećam je kao svoju drugu kožu i neverovatno je koliko se oraspoložim svaki put kada je obučem jer mi vrati uspomene i osećaj sigurnosti i zadovoljstva. I uopšte me ne interesuje kako u njoj izgledam. Smeje se. „Isti osećaj imam kad stavim svoj šal“, kaže. 

PageBreak

Pitam je koje je šal boje i u tom trenutku predlaže da napravimo malu pauzu, dok asistentkinji izdiktira spisak za nabavku. „Crveno sočivo, sredstvo za pranje sudova, hleb, kafa… Nemamo više povrća… Šta bismo mogli?“ Glas sa strane predlaže mali desert. „Kakav mali desert?“, pita Marina. „ Aha, setila sam se! Pamtiš li onu malu pekaru gde smo ručali, ono lepo mesto. Imaju fantastične bombone od pomorandže sa čokoladom. Uzmi i tikvice. Mogla bih da napravim pastu sa tikvicama…“ To bi bilo to. „Sad sam gladan“, kažem joj. Smejemo se oboje. 

Dakle, vratimo se na boju šala. Crn je. Pitam je da li često nosi crno.

„U mom ormanu je sve crno! Ponegde ima malo crvene i bele, ali to je to. Crna je neka vrsta uniforme danas“, zaključuje. Slažem se, iz mnogo razloga, pre svega zbog osećaja udobnosti. I za mene je crna vrsta uniforme. 

„Trenutno sam obučena u odeću iz Kmarta“, nastavlja. „Sećaš se kada sam radila radionicu za Lady Gagu? Tada sam kupila uniformu za medicinsku sestru koja se sastoji od pantalona i jakne. Sada sam u tome i osećam se super dok nosim ove komade koji su koštali ukupno 14 dolara i 55 centi. Obožavam uniforme! To verovatno ima neke veze sa starom Jugoslavijom.“  Priča mi o dokumentarnom filmu Wima Wendersa o Yoshiju Yamamotiju. U tom filmu Yoshi govori kako na kraju dana, kada pođu na spavanje, ljudi kače svoje stvari na ofingere i kako biste, ako zavirite u njihove plakare, zahvaljujući tim uniformama odmah znali da li ste u sobi nekog pekara ili baštovana.

 „Znaš, zanimljivo je to sa modom“, kaže. „Većina ljudi nije originalna, postoji samo nekolicina koja izgleda potpuno drugačije i inovativno, a to je opet potpuno suprotno od komercijalne mode. Pre nekoliko godina Rei Kawakubo je za Comme des Garçons, pravila komade koji su izgledali kao jastuci. Bukvalno, svako bi ličio na Kvazimoda kada bi to obukao, ali nju nije bilo briga. Izgledalo je kao da je pravila pokretne skulpture, a ne odeću, i kao da je uopšte ne zanima komercijalni aspekt toga. Tu nalazim bliskost između mode i umetnosti.“ Pričam joj o mom iskustvu sa Alexanderom McQueenom, kada sam radio kao asistent kod Craiga McDeana. Alexander je tada tek počeo da radi za Givenchy. Otišli smo u Arizonu da snimimo njegovu kampanju i on je imao fenomenalnu ideju da napravi odelo puno sijalica. Bilo je veoma teško, a sijalice je trebalo puniti otprilike sedam sati kako bi mogle da svetle. Trebalo je da počnemo da snimamo i svi su bili veoma uzbuđeni. Da bismo mogli da vidimo efekte ove zamisli, morali smo da sačekamo da padne mrak. Snimili smo četiri, pet fotografija, a onda se samo čulo BUM i sve je eksplodiralo. Smeje se dok joj to pričam. 

Kad smo već kod Givenchyja, pitam je voli li da radi sa Ricardom Tiscijem. „Ricardo je inspirisan mojim radom, veoma utiče na mene i pravi stvari za mene. To je velika privilegija, uživam u tome i ne stidim se to da priznam. Vrlo je važno da ti nosiš odeću, a ne odeća tebe. Treba da imaš osećaj da je ona samo produžetak tvog tela.“ Pitam je da li je ikada poželela da dizajnira odeću sa Ricardom, ili možda čitavu kolekciju…

„Ne razmišljam o dizajniranju jer verujem da mnogo ljudi to radi bolje od mene, ali ono o čemu smo Ricardo i ja pričali za sledeću godinu jeste ideja da zajedno napravimo fashion show. Svaki fashion show se pretvori u jedno te isto, sve manekenke hodaju na isti način i na isti način nose stvari, njihova lica baš kao i sve ostalo lišena su emocija. To je jako interesantno. Zanimljiva mi je ta psihologija modela dok nose odeću. Volela bih da na njima primenim Abramović metod.“ Pitam je šta je Abramović metod. 

„Celokupno znanje koje sam stekla u prethodnih 40 godina. Živela sam sa najrazličitijim kulturama, išla na mnoge radionice, naučila puno od šamana i bila izložena prirodi i raznim mestima moći. Iskombinovala sam sve to znanje za koje sam smatrala da može da funkcioniše i donese neki benefit bilo kome na planeti, bez obzira na profesiju i posao kojim se bavi. Može da se primeni na bilo šta. Trenutno razvijam Abramović metod za način na koji bi trebalo da slušamo klasičnu muziku. To će biti izvedeno sledeće godine na Armory Showu. Znaš, mi stalno idemo samo od jedne situacije ka drugoj ne ostavljajući u svom telu prostor da stvarno proživimo određeno iskustvo i da se potom ispraznimo od njega, kako bismo napravili mesta za nešto novo. Abramović metod treba da stvori taj prostor.“ To je odista fascinantno. Pitam je da li sluša muziku u slobodno vreme? 

„Volim specifičan način na koji pevaju tibetanski monasi. Nisam baš zaljubljena u ritmičnu muziku, u rokenrol, na primer. Opušta me ona bazirana na visokim tonovima.“

I ja volim da slušam tibetanske monahe. Jednom sam to pustio deci u kolima. Prvo su počeli da se smeju, a sada i sami traže da im to puštam. Iako još ne razumeju tu muziku, ona ih izuzetno opušta i smiruje. Zanimljivo je videti kako deluje i na psihu i na telo. 

Kada smo kod opuštanja, skrećem temu i pitam je kada je poslednji put bila na odmoru. Smeje se. „Na pitanje: ‚Kada idete na odmor’, moj odgovor glasi: 'Ja ne idem na odmor, idem da istražujem'. Nemam vremena za odmor u onom klasičnom smislu. Pod istraživanjem podrazumevam da odlazim na nova mesta, stičem nova životna iskustva od kojih mogu da stvorim nešto drugačije, eto, to radim.“ Pitam je da li puno čita. „Ne mogu da zaspim bez knjige. Volim da čitam četiri naslova u isto vreme i da mešam stručnu sa lakšom literaturom. Dopada mi se i da pročitam nešto o nauci, a volim i Murakamija, čitala sam dosta njegovih knjiga, u njima se uvek dešava nešto mistično što baš volim.“ Zanima me da li je jedna od onih koji istu knjigu čitaju više puta. „Uvek kombinujem knjige koje sam već čitala sa onima koje čitam prvi put. Interesantno je to kako neke ostave na tebe snažan utisak kada si mlad, a onda kada ih pročitaš kao stariji, zaključiš koliko su zapravo banalne. A ima i onih koje ti, kada im se vratiš, otvaraju neka nova vrata. Isto je i sa filmovima i mnogim drugim stvarima.“ Pitam je koja knjiga iz njenog detinjstva najviše liči na nju danas. „Postoji jedna, ali ne mogu da joj se setim imena, o nekom istraživaču koji je boravio na granici između Bolivije i Perua. Tražio je izgubljenu civilizaciju i onda je našao izgubljeni grad, ali nikada se nije vratio u stari svet iz koga je došao. To nekako najviše liči na mene, mislim da sam krenula njegovim stazama. Volim knjige o istraživačima, interesantno mi je sve što ima veze sa otkrivanjem nekih novih teritorija.“

Ponovo pričamo o poslu i kaže: „Crnogorci imaju jednu izreku ,Ako ti dođe da želiš nešto da uradiš, prilegni i taj osećaj će proći’. Rad se smatra prljavim, kao zaraza... nobles je ne raditi ništa. Nedavno sam čitala da tibetanski budisti misle kako je najveća zaraza ljudskog roda previše rada. I ako želiš da imaš spiritualnu praksu, moraš da imaš slobodnog vremena, vremena koje nije ispunjeno obavezama. Tako gledano, bivša Jugoslavija trebalo bi da bude jedno spiritualno mesto, ali nije...“ Smejemo se na tu pomisao. Kada sam imao privilegiju da upoznam dalaj lamu, pitao me je kako sam, odgovorio sam kako sam vrlo umoran jer sam puno radio, i sve što mi je rekao bilo je da treba da radim da bih živeo, a ne da živim da bih radio. „To je zaista lepo. Volim njegovu odmerenost“. Onda najednom menja ton:„ Da li si video moj mejl? Pitali su me koga želim da me fotografiše, a ja sam kazala kako bih volela da to budeš ti.“ Kažem joj da će mi biti drago da to uradim. „Tražila sam da ti pošalju prepisku u kojoj je naglašeno da hoću da radim samo sa tobom. Ne želim više da radim ni sa kim koga ne poznajem.“ Oboje zaključujemo kako već predugo pričamo i da će joj uskoro u posetu doći doktor, a i ona supa će se ohladiti. „Ok, dragi, ispričaj mi neki vic, pa onda idemo svako na svoju stranu“, kaže kroz smeh, a onda se čulo zvono na vratima. 

Foto i tekst: Dušan Reljin