Jessica Lange: Životna priča najseksepilnije glumice u istoriji Holivuda

Dva Oskara i pet nominacija za najprestižniju filmsku nagradu to samo potvrđuju. Baš kao i nedavno osvojeni Zlatni globus za ulogu u seriji "American Horror Story", za koju govore da je upravo Jessica jedini svetli trenutak tog dela.

Sa svojim klinci­ma Langeovi su vodili pravi nomadski život. Često su se seljakali po gra­dićima u Minesoti pa je Jessica kasnije detinjstvo opisala kao pravi ciganski život. Premda je stalno priželjkivala da ode odatle, često menjanje životne sredine nije joj preterano odgovaralo.

"Stalno sam mislila da je pravi život negde drugde i jedva sam čekala da ga upoznam", posle je izjavila, ali iz rodne Minesote nije otišla ni kada je upisala Univerzitet i Miniepolisu. Dobila je stipendiju i počela da studira umetnost kako bi postala slikarka. Ali tu se nije dugo zadržala.

Upoznala je profesora koji je na univerzitet došao kao gost i tu je predavao fotografiju. Jessica se toliko zagrejala za 24 godine starijeg Španca Franciska (Paka) Grandea koji je često menjao adrese stanovanja, baš kao i ona kada je bila devojčica, da je bila spremna da ide za njim bilo gde.

Naime, on je putovao svetom kako bi na različitim univerzitetima držao predavanja, a kako joj se sviđao, pristajala je na svaki njegov predlog da mu se pridruži na putovanjima. Mineapolis je Jessica napokon napustila dva meseca nakon što se zaljubila u Paka pa je s njim otišla u Njujork, baveći se slikarstvom koje je volela.

S njim je nakon Njujorka neko vreme boravila i u Parizu, uživajući jer je živela izvan sredine u kojoj je odrasla i koju nikada nije previše volela. S obzirom na to da je Grande imao velik broj prijatelja svuda, osim u Parizu, živeli su i u ostalim gradovima i sredinama koje bi im se svidele, a pritom bi spavali u njegovom kombiju.

Njihova evropska turneja je trajala više od godinu dana, nakon čega su neko vreme bili u Nju Meksiku, da bi se na kraju vratili u Minesotu. Dve godine otkako su se upoznali, odlučili su da ozakone svoju vezu. Bilo je to u julu 1970. godine, kada su u neformalnoj ceremoniji postali supružnici, i to u kući Jessicinih roditelja.

Nomadski život su nastavili da vode i u braku pa su se iz Minesote preselili u Njujork, gde je fotograf Grande dobio angažman.

Jessica je na početku slikala, ali je ubrzo je shvatila da to ipak nije ono čime bi se želela da se bavi, a uz to, više nije kao nekada uživala dok je s kistom u ruci bogatila platna. I dok je njen suprug bio zaokupljen svojim poslom i proučavao inovacije u tehnikama filmskog snimanja, ona se bavila mišlju kako bi mogla da se izrazi. Odlučila se za ples, uverena da joj to najbolje leži, ali se predomislila pre nego što je uopšte i počela.

A za sve je kriva jedna  bioskopska-projekcija, koju je slučajno pogledala, francuskog filma "Les enfents du paradis" (Deca raja).

Bio je početak 1971. godine, a očarao ju je glumac - pantomimičar Jean-Louis Barrault. Bila je toliko oduševljenja njegovim tačkama da je odlučila da otpu­tuje u Francusku kako bi naučila ponešto o pantomimi. Uprkos tome što joj je suprug i dalje radio u Njujorku, svoju odluku je sprove­la u delo kada je sa trista dolara u džepu otputovala za svojim snovima i odmah nakon dolaska u Pariz krenula na časove kod tada slavnog oca moderne francuske pantomime, Etijena Dekroa.

Na njegovim predavanjima se zadržala dve godine, a sve što je tu naučila, kasnije joj je dosta koristilo u karijeri glumice.

Godina 1973. je bila na izmaku, baš kao i francuska avantura buduće glumice koja se potom vratila suprugu u Njujork, gde je on i dalje živeo kao boem. Budući da su u te dve godine dosta zapostavili međusobni odnos, njihov je brak bio na klimavim nogama. Nisu se razveli, barem ne formalno. Nastavili su da budu posvećeni poslu. Dok je on u susret novom poslovnom izazovu - snimanju niskobudžetnog filma, otputovao na Jamajku, Jessica se trudila da pronađe posao u Njujorku.

Ulaganje u sebe i ovaj put joj je bilo na prvom mestu pa je upisala časove glume i priključila se maloj pozorišnoj družini, ali je morala od nečega i da živi.

"Nisam se oslanjala na sreću i ve­rovanje da ću preko noći pronaći po­sao koji će mi omogućiti normalan život", prisetila se Lange koja je nekako morala da osigura egzistenciju pa je jedno vreme čak konobarisala i bavila se menekenstvom.

Preko poznanika Lange je uspela da pronađe i dodatni posao, u manekenskoj agenciji Vilemina. Novac koji je dobijala za snimanje reklama bio je najteže zarađen honorar.

"Mit o glamuroznom životu manekenki najveća je laž koju možete da zamislite. Urednici i fotografi vas tretiraju kao stvar, vi ste za njih samo roba, nemate nimalo dostojanstva. Zaista ponižavajuće", ispričala je glumica o putu preko trnja do zvezda. Ali upravo ju je taj mučni posao lepotice uveo u onaj koji će joj odrediti budućnost. U agenciju Vilemina svratio je legendarni filmski producent Dino De Laurentis, koji se tada pripremao za snimanje novog filma - rimejk slavnog "King Konga" iz 1930. godine. 

Premda se na prvi pogled svidela pokojnom producentu, još je neko vreme prošlo do potpisivanja ugovora o saradnji na čak sedam godina. Kao i do njenog prvog pojavljivanja na velikim platnima. Odgle­davši snimanja svih devojaka koje su želele da zaigraju u "King Kongu", De Laurentis se ipak odlučio za lepu Jessicu kojoj je ipak postavio tri uslova ako zaista želi ulogu.

Prvi test žrtvovanja za karijeru odlično je svladala - dobila je nekoliko kilo­grama, posvetlela kosu i skinula aparatić za zube, baš kao što je to želeo Dino. Ali nije se previše usrećila kada je prvi put došla na set. Naime, uloga devojke koja je jedina uspela da zadobije poverenje divovskog majmuna s obzirom na to da se zaljubio u nju, frustrirala je Jessicu koja ju je utelovila i to zato što je većinu scena snimala sama, ispred praznog platna na koje su se potom montirali snimci majmuna u okruženju u kojem se odvijala radnja filma. A njen je prvi posao ispao je podjednako loše kako se osećala snimajući ga.

Barem su takvi bili neki od komentara dela filmskih kritičara koji su pisali da bi joj bilo bolje da se i dalje držala manekenstva i da je u filmu glumila poput bebice, kako je i izgledala u poređenju s gorilom. Ipak, zarada "King Konga", koji je premijerno prikazan za Božić 1976. godine, nije bila tako mala, ali Lange se prvim filmom nisu širom otvorila vrata Holivuda. Pa ni to što je s producentom De Laurentisom imala potpisanu saradnju nije više ništa značilo.

U sledeće dve godine baš ništa nije snimila.

Ali zato je imala vremena za ljubav. S obzirom na to da su ona i Pako Grande već dugo bili gotova priča, (on je početkom 1970-ih obolio od retinitis pigmentose, tzv. noćnog slepila pa se ona finansijski brinula o njemu čak i nakon formalnog razvoda 1982.), Jessica se upoznavši ruskog baletana Mikhaila Baryshnikova ludo zaljubila. Bila je to 1977., kada je Baryshnikov nešto ranije došao iz SSSR-a u SAD i zaigrao u filmu "The Turning Point".

Na put njihovoj ljubavi nije stala ni jezična barijera.

Bale­tan još nije znao engleski, ali je zato odlično govorio francuski, a kako je Jessica neko vreme boravila u Parizu, međusobno su se sporazu­mevali na tom jeziku. Idućih šest godina bili su par, ali brak im nije bio opcija. Kako su oboje smatrali da odnos dvo­je ljudi ne uređuje ni država ni crkva, rekao je kasnije Rus, o toj mogućnosti nikada nisu razgovarali.

Budući da nakon prvog filma ništa nije radila, Lange je u Njujorku nastavila da pohađa časove glume, a njen dragi je izgarao za poslom u njujorškom baletu. U glumačkoj školi je upoznala slavnog koreografa, pisca i reditelja kao i oskarovca Boba Fossea (zlatnu statuu je osvojio za režiju mjuzikla "Cabaret" 1972.) s kojim je vrlo brzo postala bliska prijateljica.

Bio je 22 godine stariji od plavokose glumice u usponu, ali i vrlo svestran umetnik. Uvek je hodao sa šeširom ili kapom na glavi, i to kako bi prikrio ćelavost s kojom se morao postupno suočavati od svoje sedamnaeste, što baš i nije lako prihvatao.

Ko­liko je bio poseban, govori i to što je čak i leti nosio rukavice jer je smatrao da ima ružne ruke pa nije želeo da ih gleda. S druge je strane, pak, bio strastveni obožavatelj plesa koji je za njega bio jedini pravi način izražavanja umetnosti.

I baš je nedugo nakon što je upoznao Jessicu počinjao s pripremama za svoj novi film "All That Jazz" (Sav taj džez). Tom pričom o nadarenom i autodestruktivnom koreografu, ženskarošu i uživatelju droge koji počinje da razmišlja o svojoj prošlosti i tako sve više postaje svestan sopstvene smrtnosti, Bob Fose na neki je način ispričao i svoju životnu priču. U koju se odlično uklopila 30-godišnja Lange jer joj je i pre nego što je organizovao audiciju, ponudio ulogu.

Ali na njenu žalost, ulogom Anželi­k u filmu koji je osvojio čak četiri Oskara kao i Zlatnu palmu, ponovo nije osvojila kritiku.

U iščekivanju uloge kojom bi se mogla afirmisati kao glumica, Jessica Lange je pomalo gubila nadu da će se tako nešto i dogoditi. A onda je zatrudnela. Početkom 1981. postala je majka curice Aleksandre (nadimak joj je Šura), čiji je otac Baryshnikov. Napokon je prestala da se zamara karijerom i proživljavala je svoje najlepše dane.

"Majčinstvo je nešto najlepše što mi se dogodilo u životu. Oduvek sam uživala u tome što sam ćerka, sestra, supruga, ali tek mi je majčin­stvo otkrilo koliko je lepo biti žena," govorila je glumica koja je uživajući u ćerkici pomalo gubila njenog oca.

Jessica i Mikhail više nisu bili zaljubljeni jedno u drugo, a njihov odnos se lagano hladio tako da su već pred kraj iste godine raskinuli. Ali nikada jedno o drugom nisu rekli nijednu ružnu reč, čak šta više, Lange je oca svog dete­ta opisivala kao neverovatnog čoveka s kojim je ostala u dobrim odnosima.

"Što vreme više odmiče, bolji smo prijatelji. To je veliki dar ne samo za mene nego i za našu Šuru, baš kao i za njega", rekla je pre neko­liko godina glumica koja je nakon uloge u filmu "Sav taj jazz" glumila i u komediji "How to Beat the High Cost of Living" i predstavi "Angel on my Shoulder" kada se u njenoj karijeri dogodio obrt.

Nazvao ju je redatelj Bob Rafelson koji je radio na rimejku klasika iz 1940.

"Postman always rings twice" i tražio je idealnu glumicu za ulo­gu Kore, konobarice koja s ljubavnikom smišlja kako da ubiju njenog supruga i domognu se novca od životnog osiguranja. Jessica mu se učinila idealnom, i nije pogrešio. Uz partnera Jacka Nicholsona, ovaj put je opravdala očekiva­nja, a njihova scena seksa na mesarskom sto­lu je postala legendarna. Čak su i kritičari bili oduševljeni spektrom emocija koje je pokazala u filmu, a koje nisu mogli ni zamisle od nje.

Napokon se Jessica uspinjala na putu prema slavi i uspehu pa je nakon sjajne uloge Kore prihvatila i onu u biografskoj drami "Frances" u kojoj je fantastično utelovila glavni lik, šizofreničnu glumicu Fransis Farmer. I baš je tada upoznala i američkog glumca, pisca i pozorišnog reditelja Sema Sheparda, koji je od nje bio stariji samo šest godina.

Iza sebe je imao već nekoliko zbirki kratkih priča, eseja i memoara, a bio je i ponosni vlasnik Pulitcerove nagrade za pozorišni komad "Pokopano dete". A kako to obično biva, osim u ljubavi, ruže su joj cvetale i u poslu pa se vrhu približavala brzinom svetlosti.

Uprkos iscrpljenosti organizma nakon snimanja filma "Frances", prihvatila je novu ulogu.

Baš kao što su joj prijatelji zbog toga savetovali da bi joj bilo dobro da se uhvati u koštac s nekom lakšom tematikom, dogodi­lo se da je zaista dobila priliku da zaigra u kome­diji. S obzirom na to da je Sidneya Polacka osvojila ulogom u filmu "Poštar uvek zvoni dva puta", ponudio joj je sporednu rolu u filmu "Tootsie" koji joj je, uz "Frances", osigurao mesto u prvim redovima na dodeli Oskara.

Nai­me, te 1982. Jessica Lange je nominovana  za čak dve zlatne statue - za najbolju sporednu ulogu u "Tootsie" i najbolju glavnu u "Frances" čime je prvi put nakon dugih 40 godina neka glumica u istoj godini zaradila dve nominacije.

Lange je ostala bez te prestižne filmske nagrade u kategoriji najbolje glavne glumice koju je, pak, dobila Meryl Streep za "Sofijin izbor", ali je zato osvojila za sjajnu ulogu o razočaranoj zvezdi sapunice u Polackovoj komediji.

Koliko su joj slava i pažnja medija zapravo bili nevažni, pokaza­la je tremom koju je imala kada je preuzela Oskar i jedva pročitala beleške koje je imala sa sobom.

PageBreak

Poput nje, ni Shepard nije bio sklon blještavilu Holivuda, pa su se, kada su dobili decu - ćerku Hanu Džejn 13. janura 1986., a potom i sina Semjuela Vokera rođenog 14. juna 1987. - uživali u Minesoti, gde su se preselili, što je uveliko bila Semova želja. Pre toga su neko vreme žive­li na farmi u Virdžiniji, a potom i na ranču u Nju Meksiku.

"To što moja deca mo­gu da idu u Indiju, Rim, Francusku ili Britaniju, čini ih pravim sretnicima. Naravno da oni najviše vole kada su kod kuće i kada mogu da izađu s prijateljima subotom uveče. Ali tako valjda mora da bude, nikada čovek nije zadovoljan onim što ima", rekla je Jessica koja se, uprkos tome što su ona i Shepard odgajali troje dece, s njim nikada nije venčala.

Govorila je da odnos dvoje ljudi ne zavisi od papira.

"Živimo kao da smo u braku. U početku sam doživela te peripe­tije oko razvrgavanja prvog braka i zaista mi ne treba to da mi neko kaže da sam udata. I tako je vre­me prošlo, zajedno smo 17 godi­na, s papirom ili bez njega, sasvim je svejedno. Ne osuđujem nikoga ko to učini, imam razumevanja za takve odluke, posebno kada je o ženama reč jer one institucijom braka najprije žele da zaštite decu. Ali kada ste finansijski nezavisni, taj nagon je slabiji jer se žena oseća sigurnijom i vrednijom. Na­ravno, puno zavisi i od partnera, a ja sam imala sreće", govorila je oskarovka kojoj su uloge nevenčane supruge Sem i majke troje dece oduvek bile najdraže.

Ali zbog njih nikako nije zanemarivala karijeru pa je do sredine devedestih godina prošlog veka glumila u desetak filmova, među kojima su: "Country" iz 1984. u kojem je zaigrala sa svojim voljenim Semom, a glumili su supružnike farmere pa je zaradila nominaciju za Oskar; potom "Sweet Dreams" iste godine, životna priča o kantri pevačici Petsi Klajn koju je Lang i privatno volela da sluša, a donela joj je novu nominaciju za Oskara; dok je petu zaradila 1989., ulogom u trileru "Music Box".

Iste te godi­ne umro joj je otac Al, a nakon što je sledeće godine snimila "Men Don’t Leave", malo je usporila ritam pa je ređe prihvatala uloge kako bi se posvetila deci.

"Samo su me oni mogli negde zadržati. I uživam u njima. Radije ću biti s njima nego s bilo kim drugim. Neprestano me fasciniraju. Decu sam odgajala prema načelima koje sam sama izgradila i u koja čvrsto verujem i danas: naučila sam ih da ljude treba prihvatati, biti tolerantan i znati praštati.  Umiće praštanja jedna je od najvažnijih ljudskih vrlina, iako mi se čini da je danas sve manje na ceni", - rekla je predana majka i sjajna glumica, što je ponovo potvrdila 1994. godine, kada je snimila još jedan uspešan film - "Blue sky".

Sem je retko govorio javno o svom privatnom životu ali o ljubav prema Jessici nije uspevao da sakrije.

"Volim ovu ženu na način na koji ne mogu opisati i osećaj pripadanja jedno prema drugom dostiže sav bol... Kada se osvrnem na celih 10 godina u Kaliforniji vidim sebe kako očajnički jurim za nečim što nisam nalazio. Znam da je Workova tačka gledišta jedina ispravna. Život je u nama. Ništa spolja ne može da da odgovor na naše čežnje. Znam da je to tačno, ali, na neki način, to što sam našao Jessicu doprlo je do nečega u meni. Deo mene oseća se potpuno novim - ponovo probuđenim. Vidim da strah potiče od samoće u svetu i sada ima novo značenje za mene. Možete da budete sami usred drugih ljudi ili možete da budete sami i da se pridružite još nečijoj samoći. Može da postoji istinsko susretanje dvoje ljudi, i to na mestu gde se osećaju izolovano. Na samoj ivici. I baš tako je sa mnom i sa njom", napisao je Shepard.

Osvojivši svoj drugi Oskar, ovaj put u katego­riji najbolje ženske uloge za "Blue sky", Lange je došla u položaj da je mogla da bira projekte u kojima će glumiti.

A birala je samo one koji su je dovoljno zaintrigirali. Osim na velikom platnu, i dalje je glumila i u pozorištu pa je u brodvejskoj predstavi "A Streetcar Named Desire", postavljenoj prema knjizi Tenesi Vilijiamsa koju je, pak, odigrala pre dobijanja zadnjeg Oskara, briljirala, baš kao i u londonskoj izvedbi drame "Long way home", prema romanu Judžina O’Nila, u kojoj je glumila Meri Tajro­n i bila baš predivna.

Bilo je to 2000., godinu nakon što je na velika platna stigao film "Titus", ekranizacija Šekspirove drame "Titus An­dronicus", o istoimenom rimskom vojskovođi kojeg je glumio Anthony Hopkins, a Jessica oživela gotsku vladarku Tamoru, koja ju je odmah privukla.

"U ‘Titusu’ moj lik otvara prvu scenu u kojoj moli za život svog sina. Pomislila sam koliko je to svojstveno majčinstvu. I ako mi je to nekakva nit vodilja, mogla bih se uhvatiti u koštac s tim. I pristala sam. Ali u poslednje vreme sam primetila da što manje radim, to mi je teže da se posvetim nečemu i lakše mi je da kažem: Nije mi zanimljiva ta uloga ili nisam baš oduševljena mišlju da radim s tim rediteljem ili, pak, sezona je fudbala, pa mi je bolje da budem kod kuće.  Otkako sam snimila ovaj film, zapravo sam odbijala sve ponude. Pre deset godina sasvim bih sigurno prihvatila barem jedan, ako ne i više od toga što mi je ponuđeno, ali sada mi se nekako ne da da prekidam, moju rutinu. Ne da mi se glumiti takozvane obične likove. Ne želim pritom da zvučim pretenciozno ni umišljeno", rekla je glumica na koju je jako uticala smrt majke 1998. godine, čiji je gubitak teško podnela pa je sasvim drukčije počela da gleda na stvari oko sebe.

"Sada kada se osvrnem na prošlost, shvatam da granice postoje s razlogom. Kad si mlad, tako si nagao u svojim emocijama da životom ideš ne obazirući se na odgovornost i posledice. Neke stvari više nikada ne bih sebi dopustila jer te odvraćaju od onoga što je zaista važno. Kad mi je umrla mama, strašno sam patila, toliko da to uopšte ne mogu da opišem rečima. Njena je smrt promenila način na koji gledam na život, pitala sam se kako ću uopšte dalje. Od tada sam se više okrenula sebi mnogo toga želim bolje da razumem, a to se jedino može postići proučavanjem, bilo duhovnim ili nekim drugim načinom. Sve ostalo mi je postalo nevažno." 

Pre nekoliko godina kada je napunila okruglih pedeset, Lange se osvrnula na rođendane.

"Nije to posebno uticalo na mene. Nisam bila previše uzbuđena. Nisam plesala od veselja po ulici jer ću imati 50! Nikada rođendanima nisam pridavala posebnu pažnju. Mislim da sam od svoje 12. godine imala samo jednu rođendansku proslavu. Ali kako s vremena na vreme negde moraš da napišeš koliko imaš godi­na, dogodilo mi se da oklevam i kažem - ne mogu da verujem. Ali onda sam pročitala zanim­ljivost da od onih ljudi koji navrše 50 polovina živi do stote. Zar to to nije sjajno? Nadam se da sam ja u tih 50 posto."

Od 2003. godine ambasadorka dobre volje u UN-u, a isticala se i svojim političkim uverenjima kao pripadnica liberalnije demokratske struje. Tako je bila vrlo žustra protivnica bivšeg američkog predsednika Georgea Busha, kojeg je jednom prlikom javno nazvala najvećom sramotom američke novije istorije.

Smatrala ga je glavnim krivcem za stanje u zemlji, a kada je odabran aktuelni američki predsednik Barack Obama, nije se libila da pokaže da se opredelila za njega. Učestvovala je u svim varijantama javnog podržavanja Obame i nakon njegove pobede na izborima, izjavila je kako joj je dao jedan od najlepših razloga za slavlje u poslednjih dvadesetak godina.

I dalje je više glumila na pozorišnim daskama nego u filmovima, pa je tako 2005. ponovo učestvovala u komadu prema romanu Tenesi Vilijamsa - "The Glass Menagerie" koja je u Etel Barimur pozorištu odigrana čak 120 puta.

A kada nije radila, baš kao i danas, uživala je u fotografisanju ili, pak, uređivanju svog vrta.

"Obožavam glumu, ali bavljenje fotografijom - to je nešto posebno", objasnila je jednom.

"Nikada neću zaboraviti kada sam nakon okopavanja i uređivanja vrta, otišla malo da svira klavir sa svojim sinom. Ruke su mi bile izgrebane, nazirale su mi se vene i primetila sam kako je usmerio pogled na njih i da su mu oči zasuzile. Tada sam shvatila da me u tom trenutki video kako izgledam staro. Setila sam se svog detinjstva, kada sam čekala mamu da me pokupi. Ona je baš imala stila, imala je crnu kosu i izražene jagodice na licu. Dok mi se približavala, mislila sam: Kako je samo lepa. A jedna devojčica koja je sedela pored mene me pitala: “Je li to tvoja mama?” Odgovorila sam joj povrdno, a ona mi je uzvratila: “Ona je stara, zar ne?” To mi je slomilo srce."

Uprkos njenim tvrdnjama, govorilo se da se podvrgnula zatezanju lica ili da koristi botoks, pa čak i to da je s tim znala da pretera. Ali ona o tome nikada nije govorila. Na operacijskom stolu je umalo završila 2009. godine, kada je nespretno pala na stepenicama svoje kuće u Minesoti i slomila ključnu kost, ruku i dva rebra, zbog čega je nekoliko dana provela u bolnici. Zato je i premijeru filma "Sivi vrtovi", nažalost, odgledala prikovana za krevet.

Nakon 30 godina zajedničkog života, razišla se od Sema Sheparda.

Ali to da su odlučili da svako krene svojim putem, Sem je potvrdio tek pred kraj 2011.godine, iako su prekinuli dve godine pre. Baš u to vreme kraja ljubavne priče zlatnog američkog para, glumica je navršila šezdeset godina.

"Ne mogu tačno da opišem kako se osećam. Jedan deo mene je zadovoljan jer više nemam šta da izgubi­m. Najvažnija ostvarenja su iza mene i kad se osvrnem, zaista imam razloga da budem zadovoljna. Dru­gi deo moje duše pomalo je prazan jer mi se odselilo i treće dete pa sam nakon 28 godina prvi put sama u kući. Samo želim da budem srećna jer sam dosta vremena uzalud potrošila birajući suprotno." 

Sem je preminuo 1. avgusta 2017. godine i Jessica je njegovu smrt teško podnela. 

Jessica Lange i danas sa svojih 69 godina radi punom parom. Prošle godine se vratila na televiziju u seriji "Feud" u kojoj je oživela lik čuvene holivudske dive Joan Crawford, dok joj je suparnicu briljantno odigrala Susan Sarandon koja je odigrala maestralno lik Bette Davis.

izvor: Stil / Story.hr

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/